КОСТИЋ-ФАРЧИЋ Татјана – в. ФАРЧИЋ-КОСТИЋ Татјана

КОСТОВ Стефан Лазаров (Стефан Лазаров Костов) – бугарски драмски писац (Софија, 30. III 1879 – Софија, 27. IX 1939). Студирао је словенску филологију у бугарској престоници, где је и дипломирао. Затим је био новинар (1903) и наставник у Софији и Пловдиву (1903-1906). Од 1906. је боравио у Бечу на специјализацији словенске филологије и етнографије (између осталих, предавали су му Ватрослав Јагић и Милан Решетар). Од 1909. је радио као службеник, а од 1924. до смрти био је директор Етнографског музеја у Софији. У међувремену (1923-1926) био је члан, а од 1926. председник Уметничког савета НП у Софији. У књижевности се, на почетку XX века, јавио малим хумористичким причама које су касније (1936) делимично скупљене у посебну збирку. Но, главни му је рад на позоришном плану. Почео је пре Првог светског рата (1914), али је пуну активност развио тек у периоду између два рата. Тада су настале комедије Златни рудник (Златната мина, 1925), Големанов (1927), Нова лука (Новото пристаниште, 1931), Скакавци (Скакалци, 1931), Непријатељ (Вражалец, 1933), Безимена комедија (Комедия без име, 1938). Златни рудник, Големанова и Скакавце на српски је превео Синиша Пауновић. Иако више склон хумору но сатири, К. је оштар критичар бугарског грађанског друштва. У комедијама он извргава руглу политичку демагогију, корупцију, каријеризам, борбу за власт, похлепу за новцем, трговање народним интересима… По општем мишљењу, његови комади се одликују карактеризацијом личности, изврсним дијалогом, чврстом композицијом и динамиком радње. Комедија Големанов је његово најуспелије дело. Оно је истовремено и врхунско остварење бугарске комедиографије. К. је аутор и једне историјске драме – Симеон (1929). Значајан је и као преводилац класичних и савремених француских и немачких драмских дела. Између 1912. и 1935. написао је и више етнографских дела, од којих два у сарадњи са Е. Петевом. За дописног члана Бугарске академије наука изабран је 1929. СНП је приказало два његова комада: Големанова 1935. и Скакавце 1936.

ЛИТ: К., „Златан рудник“ Ст. Л. Костова, Српски књижевни гласник, 1934, бр. 3, с. 258-259; С. П(ауновић), Писци говоре… Шта пишу? За кога пишу? Коме и када пишу?, Недеља, 1934, бр. 407, с. 16-17; Ж. Д. Петровић, Поводом Ст. Л. Костова, Позоришни лист, Скопље 1935, бр. 4, с. 49-50; Т. Маневић, Разговор са популарним бугарским комедиографом за столом једне кафане у Софији, Време, 1935, бр. 5017, с. 12; И. Есих, Стефан Л. Костов. Пригодом премијере његове комедије „Големанов“, Комедија, 1935, бр. 14, с. 1; -о (Б. Борко), Стефан Л. Костов умрл, Јутро, 1939, бр. 231, с. 7.

С. А. Ј.

КОСТОЛАЊИ Деже (Dezső Kosztolányi) – мађарски књижевник (Суботица, 29. III 1885 – Будимпешта, 3. XI 1936). Средњу школу је завршио у Суботици, где му је отац био директор гимназије, а филозофски факултет у Будимпешти. У мађарској престоници се професионално бавио новинарством у разним листовима, од социјалистичких до католичких. Такође је радио у уредништвима литерарних часописа, између осталих и у чувеном часопису напредне оријентације „Nyugat“ („Запад“). Био је први председник мађарског ПЕН-клуба, веома добро знан светској литерарној јавности свога доба. Његова лирика има своје полазиште у импресионистичком и симболистичком виђењу света; у почетку он припада духу парнасовске поезије. Идеал естетског у човеку и око њега везује његову поезију и са ларпурлартизмом, али је не лишава дубоке хуманости. Сопствени унутрашњи свет магистрално тумачи збиркама A szegény kisgyermek panaszai (Тужаљке убогог малишана) и A bús férfi panaszai (Тужаљке суморног човека). У зрелом добу његова лирика је тражење тајновитог смисла живота и смрти, посебно у збирци Számadás (Обрачун). Суочавање са стварношћу, истовремено и поетско и реалистичко, диктира његове новеле и романе од којих су Pacsirta (Шева) и Aranysárkány (Златни змај) слика провинцијалног живота суботичког краја. Још дубље у безнађе грађанског друштва понире романом Édes Anna (Слатка Ана) не бежећи ни од социјалне проблематике. Но, даље од потпуне скепсе према одрживости грађанског морала и животног стила грађанског друштва није отишао. Као што је у поезији мајстор форме, тако је и у прози дао најлепше странице целокупне његове генерације мађарских писаца. Изврстан је преводилац немачких и енглеских писаца, кинеске и јапанске лирике. Преводио је и Шекспира. Драматизацију већ поменутог романа ставило је на репертоар НПДб 1940, у преводу Жарка Васиљевића, а под насловом Служавка Ана.

БИБЛ: Крвави пјесник (Neró, a véres költő), хисторијски роман, прев. Геза Мамужић, предговор Томаса Мана, Згб 1931; Живот у кавезу (Pacsirta), прев. С. Летмањи, Сарајево 1958; Шест песама, прев. Младен Лесковац, ЛМС, 1958, књ. 382, св. 6; Ана, мала служавка, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 381.

ЛИТ: Ј. Поповић, Покрети и лица у новој мађарској књижевности,  Књижевник, 1930, бр. 9, с. 404-414.

Б. Кв.

КОТ Влођимјеж (Włodzimierz Kot) – пољски славист (Краков, 14. VII 1924 – Краков, 22. VII 1984). Студије полонистике и славистике завршио је на Јагелонском универзитету у Кракову. Магистрирао је 1951, докторирао 1962, а хабилитацију је одбранио 1968. Као професор Универзитета у Кракову, у Југославији је боравио у више наврата (1957, 1958, 1959, 1965, 1975, 1976). Бавио се југословенско-пољским књижевним, а посебно и позоришним везама. Аспекти његових драгоцених истраживања су: рецепција  југословенске драме код Пољака, рецепција пољске драме у Југославији, те проблеми хрватске драме, такође у вези са књижевним додирима с Пољском. Његова монографија Dramat polski na scenach chorwackich i serbskich do roku 1914 (Пољска драма на хрватским и српским сценама до године 1914) штампана је 1962. у Кракову. О СНП је објавио посебну студију: Пољска драма на сцени СНП у Новом Саду у XIX веку (Зборник Матице српске за славистику, 1973, бр. 4, с. 115-118). О К. радовима писали су у Југославији: Стојан Суботин у „Прилозима за књижевност, језик, историју и фолклор“ (1963, св. 3-4, с. 344-345 и 1970, св. 1-2, с. 172-174), Милорад Живанчевић у „Књижевним новинама“ (1963, бр. 198) и у ЛМС (1963, књ. 391, с. 96-99), Ђорђе Живановић у Зборнику Матице српске за књижевност и језик (књ. XVI, св. 1, с. 184-187), Ђуро Росић у „Дометима“ (1969, бр. 12, с. 91-93), Марја Бобровњицка у Зборнику Матице српске за славистику (1970, бр. 1, с. 207-209).

БИБЛ: Dramat serbski a chorwacki na scenach polskich do roku 1914, Pamiętnik Słowiański, 1963, с. 164-183; Dramat jugosłowiański na scenach polskich w dwudziestoleciu międzywojennym, Pamiętnik Słowiański, 1964, с. 142-170; La collaboration des théâtres polonais et yougoslaves jusq’en 1939, Le Théâtre en Pologne, 1966, бр. 4-5, с. 37-46; Chorwacki dramat naturalistyczni, Kraków 1969; Мирослав Крлежа на пољским сценама, Пролог, 1974, бр. 18, с. 5-10; M. Bobrownicka, Włodzimierz Kot (14. VII 1924 – 22. VII 1984, Зборник Матице српске за славистику, 1985, књ. 29, с. 212-213.

Б. Кв.

КОТАС Аладар – преводилац. Либрето Беле Јенбаха за Лехарову оперету Клокло у његовом преводу НП у НСаду је премијерно извело 25. III 1927.

КОТНИК-КНЕЖЕВИЋ-САРАЈКИЋ Људмила – в. КНЕЖЕВИЋ-КОТНИК-САРАЈКИЋ Људмила

КОТРОШАН Жарко – глумац и певач-тенор (Меленци, Банат, 9. II 1896 – Панчево, 12. VI 1958). Позоришну каријеру отпочео је у дилетантској дружини у родном селу; 1921. одлази у Бгд, где хонорарно пева у хору Београдске опере и учи соло певање у Музичкој школи „Станковић“. До 1926. студира певање у Риму и Милану. Од 1926. до 1929. је члан СНП, од 1929. до 1955. је у НП у Скопљу, од 1935. до 1937. у Београдској опери, од 1937. до 1942. у НП у Нишу, од 1942. до 1945. у ДНП у Панчеву, од 1945. до 1948. је поново у СНП и од 1948. до пензионисања, 1955, у НП у Панчеву, где је прославио и 30-огодишњицу уметничког рада 17. II 1953. улогом Стеве Драгића у Сеоском лоли. Специјализовао се за улоге из „народног“ и „посрбљеног“ репертоара, чији је скроман драмски текст обогаћен многобројним певачким нумерама. „У томе фаху Котрошан, који воли да пева и ван сцене исто толико колико и на њој, сналазио се лако и брзо, стичући своју публику и привлачећи је у театар, везујући је за њега“ (Л. Дотлић).

УЛОГЕ: Мортон (Каботени), Други софта (Војвода Дечански), Барбесот (Клокло), Лојдл (Код белог коња), Пјотр (Љубомора), Момче у шињелу (Најезда), Учитељ (Вода са планине), Татарин (На дну), Циганин (Зона Замфирова), Жевакин (Женидба), Хемон (Антигона), Паја Кицош (Сан летње ноћи), Милић (Ђидо), Свистунов (Ревизор), Мозговој (Свадба), Баџак (Два цванцика), Петар (Шума).

ЛИТ: Соко, Гостовање позоришне трупе Друштва за СНП у Чуругу, Застава, 20. III 1929; А-м, Гостовање Београдске опере, Дан, 1936, бр. 265, с. 5; Б. Петровић, Гогољева „Женидба“ на летњој позорници, СВ, 27. VII 1945; Б. П(етровић), Две премијере, СВ, 28. IX 1945; Б. Ч(иплић), Нушићев „Народни посланик“ у делимично новој подели, СВ, 28. I 1946; Б., „Шума“ од А. Н. Островског, СВ, 25. III 1947; М. Томандл, Нешто из историје Народног позоришта у Панчеву, ВС, 1947, бр. 11, с. 3-8; С. Душановић, О једном штрајку у СНП, НС, 1951, бр. 31-32, с. 10; С. Б., Јубилеј Жарка Котрошана, Дневник, 5. II 1953; Л. Д(отлић), Жарко Котрошан прославио 30-годишњицу уметничког рада, НС, 1953, бр. 57-58, с. 4; С. Д(ушановић), In memoriam – Жарко Котрошан, НС, 1958, бр. 133-134, с. 23.

В. В.

КОТРОШАН-РАЗУМЕНИЋ Милена – секретар Драме (Панчево, 24. VIII 1926 – Нови Сад, 26. I 2006). Завршила је 7 разреда гимназије у Панчеву. У СНП је радила од 1. IX 1945. до 31. VIII 1947. као службеник и од 1. IX 1949. до 15. X 1951. као секретар Драме. Из СНП је отишла на место секретара Библиотеке МС. Била је удата за глумца Жарка Котрошана (в).

Р. Б.

КОХ-МИРКО Исидор – диригент и корепетитор у Драми (Камно, Толмин, Словенија, 26. X 1906 – ?). Од 1. IX 1953. до 31. VIII 1954. био је хонорарно ангажован у СНП да диригује, корепетира и да учествује у свим врстама музичког рада у Драми.

ДИРИГОВАЊА И ИЗБОР МУЗИКЕ: Манде, Музички пајаци, Насловна страна, Ђидо.

ЛИТ: Ј. Путник, Зилахијеви „Музички пајаци“, НС, 1953, бр. 67, с. 3; Р. М., „Насловна страна“ –  нова премијера Драме СНП-а, Дневник, 22. I 1954.

В. В.

КОЦЕБУ Аугуст фон  (August von Kotzebue) – немачки писац (Вајмар, 3. V  1761 – Манхајм, 23. III 1819). После завршених правних студија у Дуизбургу и Јени живео је и радио у Немачкој, Аустрији, Русији и Француској,  обављао разне функције уживљавајући се са лакоћом  у разнолике послове. Рано је почео да се бави књижевним радом; мада је дао приличан број историјских списа, песама, романа, приповедака, путописа, превода и издавао више часописа и журнала, он је у првом реду најизвођенији драмски писац свога доба, чија је слава убрзо прешла границе немачког језичког подручја и Европе. Написао је 211 позоришних дела, и комедија и трагедија, од којих је већина драмски врло ефектна и одговарала је  малограђанском укусу тога времена. Био је позоришни песник у Бечу (1797-1799), директор немачког позоришта у Петрограду и члан пруске академије наука; од 1817. је био лични извештач руског цара о књижевним токовима у Немачкој. Био је непомирљив противник Наполеона и борио се против њега и пером и мачем. После рестаурације све више је нагињао реакцији и био сумњичен да је у служби самодржавља, па га је 23. III 1819. у Манхајму убио студент теологије Карл Занд (Sand). О К. и његовој погибији, о његовој породици, о Занду и његовом погубљењу (20. V 1820) има написа у тридесет бројева Давидовићевих „Новина србских“, тада јединих наших новина које су излазиле у Бечу (1813-1822). Погибија К. довела је до ланчане реакције реакционарних режима немачког језичког подручја и целе Светске алијансе против напредних елемената. Са друге стране, изненађује чињеница да све до у новије доба у немачким језичким просторима једва има значајнијих радова о К. мада је он својим драмама током више деценија забављао – засмејавао или расплакивао – готово целу Европу и велик део Америке;  и у оним обимним историјама немачке књижевности К. се или прећуткује или се тек спомиње. У југословенским просторима К. је одавно познат, најпре, свакако, кроз представе немачких позоришних трупа које су долазиле у наше крајеве; загребачки семинаристи су још 1797. извели превод његовог комада Папига (Der Papagei); истим комадом, под насловом Крешталица,  Јоаким Вујић га је представио српским гледаоцима у Пешти 1813. Први српски превод једне К. драме у облику књиге објавио је 1808. Аврам Мразовић (в) под насловом Человјекомерзост и раскајаније (Menschenhass und Reue, 1789). Све до Омладинског покрета био је највише извођен  страни драматичар на нашим сценама. Његови комади – убрзо после његове погибије у земљама немачког језика неретко проглашавани као врло плитки, неукусни и неваспитни али ипак много извођени – били су сасвим погодни за разне прераде и „посрбе“; изводили су их не само путујуће трупе него и позоришта у Бгду и Згбу. Када је основано СНП већ је била прошла кулминација његове популарности и на немачком подручју и код нас. Но, треба додати да је рецимо у Вајмару, у време када је Гете био директор позоришта (1791-1817), давано два пута више К. комада него Гетеових и Шилерових заједно, мада Гете није ценио К. као човека. У самом Бечу је у периоду 1790-1867. било 3650 представа К. комада. У СНП је изведено укупно 5 његових комада. Преводили су га или прерађивали многи наши писци, међу њима највише Јоаким Вујић и Константин Поповић Комораш; преводио га је и Јован Стерија Поповић. Милан Ћурчин је установио да је до 1909. било „стотридесет разних српскохрватских превода и прерада око осамдесет Коцебуових драма“; велик део њих остао је у рукопису. Од драма извођених у СНП три су штампане (без наведених преводилаца) у серији „Избор игроказах илирског казалишта“ (св. III, V, IX, Згб 1841-42), а U. A. w. g. у збирци „Бутурица игроказах илирскога казалишта из немачкога преведених“ (прев. Д. Галац, Згб 1843). Љубоморна жена, у преводу Ивана Мартиновића, штампана је у Великој Кикинди 1888, али не и посрба Филипа Оберкнежевића. О осталим комадима изведеним у новосадском позоришту нема трага о сачуваним рукописима или о штампању.  У СНП су изведени: Расејани (Die Zerstreuten) 1861. у преводу Ј. Ђорђевића; Заручник и заручница у једној особи (Braut und Bräutigam in einer Person) 1862, у преради Филипа Оберкнежевића; Четири писмена (U. A. w. g. oder die Einladundungskarte; немачка скраћеница Um Antwort wird gebeten значи: моли се за одговор) 1862, у преради Ђорђа Поповића Даничара; Љубоморна жена (Die eifersüchtige Frau) 1862, у посрби Филипа Оберкнежевића; Зазидани прозор (Das zugemauerte Fenster) 1862, у посрби Александра А. Поповића; Сви су невини (Der Relibock oder Die schuldlosen  Schuldbewußten) 1925, у преводу М. Поповића.

ЛИТ: М. Ћурчин, Kotzebue im Serbokroatischen, Archiv für slavische Philologie, 1909, бр. 30, с. 533-555; С. К. Костић, August von Kotzebue auf der Bühne des Serbischen Nationatheaters in Novi Sad, Südostforschungen, 1971, бр. XXX, с. 96-110; С. К. Костић, Новине сербске о погибији Аугуста Коцебуа, Зборник Матице српске за књижевност и језик, 1977, бр. 1, с. 185-203.

С. К. К.