КОЦЕБУ Аугуст фон  (August von Kotzebue) – немачки писац (Вајмар, 3. V  1761 – Манхајм, 23. III 1819). После завршених правних студија у Дуизбургу и Јени живео је и радио у Немачкој, Аустрији, Русији и Француској,  обављао разне функције уживљавајући се са лакоћом  у разнолике послове. Рано је почео да се бави књижевним радом; мада је дао приличан број историјских списа, песама, романа, приповедака, путописа, превода и издавао више часописа и журнала, он је у првом реду најизвођенији драмски писац свога доба, чија је слава убрзо прешла границе немачког језичког подручја и Европе. Написао је 211 позоришних дела, и комедија и трагедија, од којих је већина драмски врло ефектна и одговарала је  малограђанском укусу тога времена. Био је позоришни песник у Бечу (1797-1799), директор немачког позоришта у Петрограду и члан пруске академије наука; од 1817. је био лични извештач руског цара о књижевним токовима у Немачкој. Био је непомирљив противник Наполеона и борио се против њега и пером и мачем. После рестаурације све више је нагињао реакцији и био сумњичен да је у служби самодржавља, па га је 23. III 1819. у Манхајму убио студент теологије Карл Занд (Sand). О К. и његовој погибији, о његовој породици, о Занду и његовом погубљењу (20. V 1820) има написа у тридесет бројева Давидовићевих „Новина србских“, тада јединих наших новина које су излазиле у Бечу (1813-1822). Погибија К. довела је до ланчане реакције реакционарних режима немачког језичког подручја и целе Светске алијансе против напредних елемената. Са друге стране, изненађује чињеница да све до у новије доба у немачким језичким просторима једва има значајнијих радова о К. мада је он својим драмама током више деценија забављао – засмејавао или расплакивао – готово целу Европу и велик део Америке;  и у оним обимним историјама немачке књижевности К. се или прећуткује или се тек спомиње. У југословенским просторима К. је одавно познат, најпре, свакако, кроз представе немачких позоришних трупа које су долазиле у наше крајеве; загребачки семинаристи су још 1797. извели превод његовог комада Папига (Der Papagei); истим комадом, под насловом Крешталица,  Јоаким Вујић га је представио српским гледаоцима у Пешти 1813. Први српски превод једне К. драме у облику књиге објавио је 1808. Аврам Мразовић (в) под насловом Человјекомерзост и раскајаније (Menschenhass und Reue, 1789). Све до Омладинског покрета био је највише извођен  страни драматичар на нашим сценама. Његови комади – убрзо после његове погибије у земљама немачког језика неретко проглашавани као врло плитки, неукусни и неваспитни али ипак много извођени – били су сасвим погодни за разне прераде и „посрбе“; изводили су их не само путујуће трупе него и позоришта у Бгду и Згбу. Када је основано СНП већ је била прошла кулминација његове популарности и на немачком подручју и код нас. Но, треба додати да је рецимо у Вајмару, у време када је Гете био директор позоришта (1791-1817), давано два пута више К. комада него Гетеових и Шилерових заједно, мада Гете није ценио К. као човека. У самом Бечу је у периоду 1790-1867. било 3650 представа К. комада. У СНП је изведено укупно 5 његових комада. Преводили су га или прерађивали многи наши писци, међу њима највише Јоаким Вујић и Константин Поповић Комораш; преводио га је и Јован Стерија Поповић. Милан Ћурчин је установио да је до 1909. било „стотридесет разних српскохрватских превода и прерада око осамдесет Коцебуових драма“; велик део њих остао је у рукопису. Од драма извођених у СНП три су штампане (без наведених преводилаца) у серији „Избор игроказах илирског казалишта“ (св. III, V, IX, Згб 1841-42), а U. A. w. g. у збирци „Бутурица игроказах илирскога казалишта из немачкога преведених“ (прев. Д. Галац, Згб 1843). Љубоморна жена, у преводу Ивана Мартиновића, штампана је у Великој Кикинди 1888, али не и посрба Филипа Оберкнежевића. О осталим комадима изведеним у новосадском позоришту нема трага о сачуваним рукописима или о штампању.  У СНП су изведени: Расејани (Die Zerstreuten) 1861. у преводу Ј. Ђорђевића; Заручник и заручница у једној особи (Braut und Bräutigam in einer Person) 1862, у преради Филипа Оберкнежевића; Четири писмена (U. A. w. g. oder die Einladundungskarte; немачка скраћеница Um Antwort wird gebeten значи: моли се за одговор) 1862, у преради Ђорђа Поповића Даничара; Љубоморна жена (Die eifersüchtige Frau) 1862, у посрби Филипа Оберкнежевића; Зазидани прозор (Das zugemauerte Fenster) 1862, у посрби Александра А. Поповића; Сви су невини (Der Relibock oder Die schuldlosen  Schuldbewußten) 1925, у преводу М. Поповића.

ЛИТ: М. Ћурчин, Kotzebue im Serbokroatischen, Archiv für slavische Philologie, 1909, бр. 30, с. 533-555; С. К. Костић, August von Kotzebue auf der Bühne des Serbischen Nationatheaters in Novi Sad, Südostforschungen, 1971, бр. XXX, с. 96-110; С. К. Костић, Новине сербске о погибији Аугуста Коцебуа, Зборник Матице српске за књижевност и језик, 1977, бр. 1, с. 185-203.

С. К. К.

КОЦИЋ Славољуб – оперски певач, тенор (Београд, 2. III 1949 – Петроварадин, 12. XI 2014). Средњу музичку школу „Стеван Мокрањац” у Бгду завршио је у класи Радмиле Тирнанић као и Седму београдску гимназију 1968. Вишу медицинску школу, одсек физиотерапеута, завршио је 1974, а студирао је и апсолвирао на Музичкој академији у Бгду у класи Звонка Крнетића. Први ангажман добио је 1. I 1973. као солиста Уметничког ансамбла ЈНА у којем остаје све до 15. X 1984. са краћим паузама од 2. VI 1975. до 25. II 1976, када ради у Општој болници у Сплиту. За време деловања у ансамблу ЈНА наступао је често и у представама Београдске опере и Позоришта на Теразијама, тумачећи различите тенорске улоге. У том периоду усавршавао је вокалну технику код проф. Октава Енигарескуа. На сцени Опере СНП са великим успехом је дебитовао у сезони 1983/84. улогом Тамина у Моцартовој опери Чаробна фрула. Од 16. X 1984. стални је члан Опере СНП у којем, као носилац репертоара, остаје све до пензионисања 1. IX 2008. Две сезоне 1997/99. био је директор Опере СНП, а стални је био гост у свим оперским кућама у некадашњој Југославији, као и земљама у окружењу. Звучност центра његовог лепо обојеног лирског тенора, музикалност и сценска уверљивост, омогућили су му успешну реализацију велике галерије различитих оперских ликова, чиме је дао значајан допринос репертоару СНП. Поседовао је и неговао богат концертни репертоар и био врстан интерпретатор српске (П. Коњовић, С. Христић, М. Влајин) и руске (Чајковски, Рахмањинов) соло песме. Добитник је дипломе као финалиста на конкурсу Марија дел Монака у Италији 1978, II награде на такмичењу југословенских уметника у Згбу 1979, награде Музичке академије из фонда  „Данице Мастиловић” за најбољег студента соло певања, Годишње награде СНП за улоге у Мадам Батерфлај 1989, Покондирена тиква 1993, Сутон 1994, Мајска ноћ 1995, а 1996. добио је највише признање СНП Златну медаљу „Јован Ђорђевић”.
УЛОГЕ: Тамино (Чаробна фрула), Гроф Алмавива (Севиљски берберин), Едгардо (Лучија од Ламермура), Неморино (Љубавни напитак), Гуљелмо (Viva la Mamma), Родолфо (Боеми), Марио Каварадоси (Тоска), Пинкертон (Мадам Батерфлај), Алфред (Травијата), Војвода од Мантове (Риголето), Дон Карлос (Дон Карлос), Манрико (Трубадур), Исмаил (Набуко), Туриду (Кавалерија рустикана), Фауст (Фауст), Вертер (Вертер), Дон Хозе (Кармен), Полионе (Норма), Ленски (Евгеније Оњегин), Владимир Игоревич (Кнез Игор), Водемон (Јоланта), Левко (Мајска ноћ), Јењик (Продана невеста), Арханђео (Атлантида), Габријел фон Ајзенштајн (Слепи миш), Шандор Баринкаи (Барон Циганин), Мотл (Виолиниста на крову), Василије (Покондирена тиква), Лујо Ласић (Сутон), Енкиду (Гилгамеш), Еро (Еро с онога свијета), Кулин бег (Кнез Иво од Семберије) и др.
ЛИТ: Е. Гвоздановић, Априлско освежење, Дневник, 16. V 1984; Е. Гвоздановић, На измаку оперске сезоне, Позорште, НСад 26. VI 1984, бр. 9/10, с. 4-5; Д. Плавша, Надмашена очекивања, Политика, 9. XI 1986; Б. Радовић, Масовно и убедљиво, Политика, 26. V 1994; М. Адамов, Музички спектакл, Дневник, 31. I 1997; А-м, Романтични јунак оперске сцене, (In memoriam) Позориште, НСад новембар-децембар 2014, с. 42.
М. Л. и М. Д. М.

КОЧА Милоје – драмски писац (Винковци, 9. VIII 1890 – Београд, 6. IV 1941). Отац Александар био је порески чиновник, а мати Софија списатељица и верска мисионарка. Гимназију и трговачку академију учио је у Осијеку, а права у Бгду. Радио је као чиновник и управник полиције у Земуну, НСаду и Дубровнику. Од 1933. поново је живео у Земуну, а пред сам рат преселио се у Бгд, где је погинуо у бомбардовању. Објављивао је песме у листовима и часописима: „Хрватска обрана“ (1915), „Српска вила“ (1919), календар „Балкан“ (1923), „Глас народне женске заједнице“ (1928), „Чувајте Југославију“ (1935). У Дубровнику му је 1935. штампана збирка песама Стазом живота. Био је издавач и уредник часописа „Српска вила“ (1919). Писао је и позоришне комаде. У СНП су приказана три његова позоришна комада: Домаћи учитељ (1932), На своме огњишту (1933) и Миш (1933).

ЛИТ: А-м, „На своме огњишту“ од Коче, Нови Сад, 1933, бр. 25, с. 4; А-м, „На своме огњишту“. Поводом премијере драме г. Милоја Коче у Српском народном позоришту у Новом Саду, Југословенски дневник, 1933, бр. 111, с. 5; А-м, Успела премијера драме г. Милоја Коче „На своме огњишту“, Југословенски дневник, 1933, бр. 116, с. 5.

Ђ. П.

КОЧЕВАРОВА Зорка – глумица и оперетска певачица. Члан СНП била је од 1. IV 1911. до августа 1912. Играла је епизодне улоге.

ЛИТ: А-м, Ангажовање нових глумачких снага, Трговачке новине, 1911, бр. 18, с.  4.

КОЧИЋ Петар – приповедач и драмски писац (Стричићи код Бања Луке, 29. VI 1877 – Београд, 27. VIII 1916). Потиче из свештеничке породице, али се отац Јован, ускоро по К. рођењу, закалуђерио у манастиру Гомјеница. Основно знање и писменост почео је стицати код оца у манастиру. Основну школу завршио је у Бањој Луци као најбољи ученик у разреду 1891, а исте г. се уписао у сарајевску гимназију. Укључио се у политички живот, иступао против аустроугарске власти, због чега је, при крају 4. разреда гимназије, маја 1895. искључен из школе и протеран у Бању Луку, одакле је одмах емигрирао у Бгд, где је наставио школовање и матурирао (1899). У београдском листу „Подмладак“ (бр. 16, 1898) штампане су његове прве песме. Уписао се 1899. на Филозофски факултет у Бечу, где се све више укључивао у политику, изграђивао као писац и често наступао у друштву „Зора“. Дипломирао је 1904, па се вратио у Босну, али није успео да се запосли. Службу је добио у Скопљу, постао је наставник 1905, али је убрзо дошао у сукоб са црквеним властима јер је стао на страну сиротиње те је напустио Скопље и отишао у Сарајево. Бавио се политичким радом и новинарством и отвореном борбом против аустријских власти. Из Сарајева  је протеран 1906. у Бању Луку, где је покренуо и уређивао листове „Отаџбина“ (1907, 1908. и 1911) и „Развитак“ (1908). Око „Отаџбине“ је формирао политичку групу која се борила за сељачка права, због чега је скоро целу 1908,  после анексије, провео у бањалучким затворима. Био је посланик 1910. у Босанском сабору и вођа опозиционе групе, заступао националну оријентацију Срба и социјалне интересе сељаштва. После побуне сељака 1910. и војне интервенције Аустрије све  је чешће побољевао да би 1914. отишао у Србију на лечење; у душевној болници је као неизлечив болесник остао до смрти (у складу са последњом забелешком: „У ропству се родих, у ропству живех, у ропству, вајмех, и умријех“). Књижевну активност развио је у Бечу, честим појављивањем у друштву „Зора“. Прву збирку приповедака С планине и испод планине штампао је 1902, а у њој је објавио седам приповедака. Сарађивао је и објављивао у периодичним публикацијама „Босанска вила“, „Нова искра“, „Српски књижевни гласник“, „Нови Србобран“, „Политика“, „Дело“, „Дан“ и другде. Објавио је 1904. најпре причу Туба, а затим је, на састанку српског друштва „Зора“, прочитао познату драму Јазавац пред судом, за коју је добио многобројна признања и исте г. је објавио у својој другој збирци приповедака. У његовој прози доминирају социјални проблеми и слободарске идеје са импресивним сликањем беде друштвених прилика и отпора тиранији. К. опус обухвата 37 приповедака, 27 чланака  и приказа, 15 говора у Босанском сабору и 4 интерпретације. СНП је 1919. извело његовог Јазавца пред судом.

БИБЛ: С планине и испод планине, Беч 1902, Згб 1904, Бгд 1905; Јазавац пред судом, Бгд 1906; Јауци са Змијања, Згб 1910; Суданија, Сарајево 1911; Ракијо мајко, Сарајево 1913; Целокупна дела, Бгд 1928, 1931; Сабрана дјела, Сарајево 1967.

ЛИТ: В. Ћоровић, Јазавац пред судом, Српски књижевни гласник, 1910, књ. 24, с. 118-123; Ј. Дучић, Петар Кочић, ЛМС, 1912, књ. 288, с. 70-88; Т. Крушевац, Петар Кочић. Студија, 1951; В. Чубриловић, Петар Кочић и његово доба, 1953; А-м, Кочићеви књижевни радови, Билтен Друштва библиотекара БиХ, 1956, бр. 3-4, с. 71-78; Н. Новаковић, Кочићев „Јазавац пред судом“, Књижевност и језик у школи, 1956, бр. 6-7, с. 334-341; Г. Бановић, Петар Кочић, 1956; Р. Димитријевић, Живот Петра Кочића, 1965; И. Андрић, Земља, људи и језик Петра Кочића, предговор у: Јазавац пред судом, 1971; Д. Арежина, Биљешка о писцу, у: Приповијетке, 1976, с. 225-229.

Д. Н.

КОЏИЋ Мирјана (Београд, 30. VII 1928 – Београд, 17. VII 2004). Отац Душан, родом из Мркоњић-града, будимпештански па београдски трговац, мајка Анка рођ. Ратковић, пореклом из старе сентандрејске породице. Основну школу и гимназију похађала је у Бгду, а у исто време и Музичку школу и Музичку академију (Позоришни одсек) до 1945. Од 1945. до 1949. похађала је Филозофски факултет у Бгду (историја уметности). Већ после завршеног првог разреда Средње музичке школе дебитовала је као Олга у Предићевој Голготи на сцени НП у Бгду, а у исто време учествовала је на вечерима поезије на Коларчевом народном универзитету. Од 1946. до 1954. била је члан Драме СНП у НСаду, где је истовремено, у Државној позоришној школи,  1952. предавала глуму и дикцију. Својим ученицима је режирала Клајстов Разбијени крчаг, Дикенсов комад Цврчак на огњишту и Мопасанову Дунду. Крајем 1954. прешла је у сарајевско НП, где је остала до 1956, а где је учествовала и у оснивању Малог позоришта. Сезону 1956/57. провела је ван сцене, а од 1957. до 1970. била је чланица београдског Савременог позоришта, у којем је играла Фему у Покондиреној тикви, Матилду фон Цант у Диренматовим Физичарима, Ирену Малој у Вајлдеровој Проводаџики и друге. Од 1970. припада драмском ансамблу НП у Бгду и остварује улоге: Александра у Коломби, Перса у Поп Ћири и поп Спири, Катарина Шрат у Хубајевој драми Фрања Јосиф на отоману Зигмунда Фројда. На телевизији је одиграла  Мирјану у Отровној биљци Момчила Миланкова и Глумицу у Како упокојити вампира Б. Пекића. Са главном женском улогом у комаду Живот Анатола Франса учествовала је на првом нашем суделовању на фестивалу у Кану. Остварила је и неколико филмских улога: Министарка Ната (Госпођа министарка),  Цица лепотица (Љубав и мода), xxx (Три), Бркача (Бештије), за коју је и награђена на филмском фестивалу у Нишу. Под псеудонимом Л. С. је позоришним критикама и чланцима о глуми сарађивала у „Стражилову“ (први рад, Глумац је глумац, 1951),  а за „Дневник“ и Радио НСад писала је дописе са фестивала у Лондону, Паризу и Салцбургу. Објављивала је и у „Нашој сцени“ (1954), часопису „Жена данас“ (1959) и у „Театрону“ (1975-1979). На Сусрету војвођанских позоришта у Сомбору 1952. награђена је за улогу Шарлоте у Чеховљевом Вишњику, за Порцију у Млетачком трговцу добила је награду АП Војводине, а 1953. и највишу градску награду – Октобарску награду града НСада за укупан рад у позоришној уметности. Сликарку Зору Петровић инспирисала је да јој направи два уљана портрета (1958): један се налази у Музеју „25. мај“ а други у Модерној галерији у Бгду. Портрет који је 1977. израдио Сафет Зец налази се у приватном власништву.

УЛОГЕ: Мања (Туђе дете), Учитељица енглеског језика (Госпођа министарка), Евица (Покондирена тиква), Берта (Цврчак на огњишту), Дорина (Тартиф), Морис Симпсон (Острво мира), Лујза (Вечити младожења), Шарлота (Вишњик), Коринкина (Без кривице криви), Павле (Дубровачка трилогија), Ортензија (Мирандолина), Марта (Број 72),  Лиза Дулитл (Пигмалион), Лариса (Девојка без мираза), Анђелија (Максим Црнојевић), Анријета (Учене жене), Фани Брандл (Улични свирачи), Мајка (Стаклена менажерија), Мелита (Леда).

БИБЛ: Затони, роман, Бгд 1958; О „Театрону“ и  о Ракитину,  Политика, 4. III 1976; Позориште моје младости, НСад 1983.

ЛИТ: Б. Петровић, Фрагменти о „Дубровачкој трилогији“ I део и II део о улози Павле у „Сутону“, НС, 5. V 1951; В. Глигорић, „Максим Црнојевић“, Политика, фебруар 1952; Б. Чиплић, Две главне улоге најмлађих, Дневник, 15. III 1952; П. С. Петровић, „Максим Црнојевић“, НС, 1. VI 1952;  Л. В., „Леда“ Крлеже, Дневник, 23. IV 1953; Р. Војводић, „Затони“, роман, Књижевне новине, јануар 1959; З. Г(лушчевић), Психолошки роман „Затони“, Борба, март 1959; М. Татић, Велики позоришни занесењак, Позориште, НСад 1973, бр. 7, с. 12.

П. А.

КОШ Ерих – приповедач, романописац, есејист и преводилац (Сарајево, 15. IV 1913 – Београд, 25. V 2010). У родном граду је завршио основну школу и гимназију. Дипломирао је на Правном факултету у Бгду 1935. Као студент приступио је напредном покрету; 1935. је био неколико месеци у затвору у Вишеграду, а 1936. га је Суд за заштиту државе осудио на г. и по дана затвора (казну је издржао у Сремској Митровици). По изласку из затвора радио је као адвокатски приправник у Сарајеву и Бгду. У народноослободилачком рату учествовао је од 1941, у борбама у Босни и Црној Гори. Обављао је разне војне и политичке дужности. После завршетка Другог светског рата био је на функцијама: потпредседник Комитета за културу владе ФНРЈ, начелник Министарства за културу, секретар за просвету и културу у Извршном већу СФРЈ, те у дипломатској служби у Лондону (1949). До 1969. био је генерални секретар Југословенске лиге за мир, независност и равноправност народа. У неколико изборних периода био је члан управе Удружења књижевника Србије, као и председник и члан управе ПЕН-клуба Србије. Учествовао је на међународном конгресу писаца у Монтреалу (1967) са једним од главних реферата, на међународном састанку писаца у финском граду Лахтиу (1966), на скупу књижевника и културних радника у Атини (1974) и реферисао о савременој српској књижевности. Присуствовао је Међународном конгресу ПЕН-клубова у Сиднеју (1977), а истовремено и на састанку Егзекутиве Међународног ПЕН-а. Писањем је почео да се бави 1938, када је већ радио као адвокатски приправник. Прве радове објавио је у сарајевском „Прегледу“ под псеудонимом Е. Минић (Владимир Св. Симић: Идеолошки фронтови и Радничке страже и национално питање, 1938, књ. 14). Књижевну активност значајно је развио по завршетку Другог светског рата. Објавио је преко 350 прилога у књигама и серијским публикацијама („Борба“, „Политика“, „Илустровани вјесник“, „Дневник“, „Омладина“, „Народна армија“, „Књижевност“, „Стварање“, „Нова мисао“, „Савременик“, ЛМС). К. књижевни опус обухвата преко 25 књига приповедака, романа, чланака и есеја. Прву збирку приповедака, У ватри, објавио је 1947, затим Три хронике 1949, међу којима је и Новосадски покољ, по аутентичном документарном материјалу (објављено и засебно 1961. поводом двадесетогодишњице устанка). Један број његових дела преведен је на стране језике (енглески, руски, немачки, чехословачки, мађарски). Најчешће превођено дело му је Чудвовата повест о киту великом такође званом Велики Мак (НСад 1956). На српски је, сâм или са сарадником, превео неколико значајних књижевних дела (Гете: Поезија и стварност, I–II, 1956, 1957; А. Шамисо: Чудновата повест Петра Шлемила, 1959; Е. Дикинсон: Песме, 1961). За стваралаштво у области књижевности добио је награду Савеза књижевника Југославије за роман Велики Мак (1958), Октобарску награду Бгда за збирку приповедака Прво лице једнине (1964), награду критике „НИН“-а за роман Мреже (1968) и Седмојулску награду Народне скупштине СР Србије за животно дело. За дописног члана САНУ изабран је 21. III 1974, а за редовног 16. XI 1978. Његов текст Велики Мак (у драматизацији и режији Д. Мијача) СНП је извело 1968.

БИБЛ: У ватри, 1947; Три хронике, 1949; Записи о младим људима, 1950; Време: Ратно, 1952; Крушевачки кнез, 1953; Најлепше године и друге приповетке, 1955; Чудновата повест о киту великом такође званом Велики Мак, 1956; Као вуци, 1958; Il tifo, 1958; Новосадски покољ, 1961; Снег и лед, 1961; Врапци Ван Пеа, 1962; Прво лице једнине, 1963; Имена, 1964; Тај проклети занат списатељски. Искуства и сусрети, 1965; Montenegro – Montenegro, 1967; Мреже, 1967; Сатире, 1968; Мешано друштво, 1969; Досије Храбак, 1971; Зашто да не?, 1971; Цвеће и бодље, 1972; На аутобуској станици, 1974; У потрази за месијом, 1978; Приповетка и приповедање, 1980; Излет у Парагвај, 1983.

ЛИТ: В. В. Бронзић, Ликови у књизи Ериха Коша „Записи о младим људима“, Стварање, 1951, бр. 5-6, с. 322-324; М. Рацковић, Књижевни профил Ериха Коша, Сусрети, 1953, бр. 9, с. 572-583; Д. Јеремић, Ерих Кош: Велики Мак, Борба, 9. X 1956; М. Данојлић, Снага сатире и ширина алегорије. Ерих Кош: Велики Мак, Књижевне новине, 28. X 1956; Н. Дисопра, Једна сувремена сатира. Ерих Кош: Чудновата повест о киту великом такође званом Велики Мак, Могућности, 1957. св. 4, с. 310-314; В. Павлетић, Истина у сатири, Израз, 1957, бр. 2, с. 217-224; Б. Булатовић, Ерих Кош: Као вуци, Борба, 4. и 5. VII 1959; З. Гавриловић, Једна збирка приповедака. Ерих Кош: Прво лице једнине, Политика, 17. XI 1963; Б. Ивков, Мреже Ериха Коша, ЛМС, 1968, књ. 1, с. 109-112; Д. Поповић, Ерих Кош: „Велики Мак“, ЛМС, 1969, књ. 1, с. 127-131; А-м, Ерих Кош, редовни члан. Биографија, Годишњак САНУ, 1978, бр. 85, с. 351-366; П. Матвејевић, Против „Месијанског комунизма“, Књижевна реч, 10. V 1979; П. Палавестра, Приповедачка проза и романи Ериха Коша, поговор у: Излет у Парагвај, 1983, с. 309-344; С. Ђурић, Библиографија Ериха Коша. Литература о Ериху Кошу, у: Излет у Парагвај, 1983, с. 347-410.

Д. Н.

КОШИР Владимир – оперски певач, баритон (Љубљана, 1923 – ?). У родном граду је завршио учитељску школу и од 15. X 1945. до 16. IX 1946. радио као учитељ у словеначким селима Витомирци, Бенедикт и Сава, повремено концертирајући као соло певач. Прешавши у Љубљану, радио је као хоровођа у Дому Анице Чернејеве (1949/50). У СНП је био ангажован од 1. IX 1953. до 31. VIII 1959, када се вратио у Словенију да не би више био одвојен од породице.

УЛОГЕ: Силвано (Бал под маскама), Др Малатеста (Дон Пасквале), Силвио (Пајаци), Шонар (Боеми), Пинг (Турандот), Валентин (Фауст), Муж (Амелија иде на бал), Антонио (Фигарова женидба), Панаталоне (Заљубљен у три наранџе), Јанош (Дорица плеше), Спаланцани (Хофманове приче), Оњегин (Евгеније Оњегин), Маруло (Риголето).

ЛИТ: А-м, Обнова „Риголета“, НС, 1954, бр. 73-74, с. 6.

В. В.

КОШТАНА – комад из врањског живота у 4 чина (5 слика) с певањем и играњем. Написао: Борисав Станковић. Праизвођење 22. VI 1900. у НП у Бгду.

Прво извођење у СНП 1911. у НСаду. Подела узета са плаката: 9. VIII 1912. у Меленцима. Музика: Петар Ј. Крстић. – Рд. М. Хаџи-Динић; П. Добриновић (Хаџи Тома), М. Матејић (Стојан), М. Хаџи-Динић (Арса), Д. Спасић (Митке), Н. Гошић (Марко), И. Динуловић (Полицаја), Ј. Цвијановић (Пандур), С. Ђуркић (Гркљан), В. Виловац (Курта), С. Стефановић (Арса Циганин), Д. Васиљевићка (Ката), М. Хрвојевићева (Стана), Р. Кранчевићка (Васка), Љ. Динићка (Маца), Љ. Јосићева (Софка), В. Цвијановићка (Коца), Д. Матејићка (Коштана), К. Виловчевица (Санча). – Изведено 22 пута.

Обновљено као премијера у СНП 1. IV 1914. у Сомбору. – Рд. М. Хаџи-Динић, дир. М. Влаховић; М. Хаџи-Динић (Хаџи Тома), В. Ивановић (Стојан), С. Стефановић (Арса), Д. Спасић (Митке), Н. Гошић (Марко), В. Виловац (Полицаја), Ј. Цвијановић (Пандур), Ј. Душановић (Гркљан), Р. Алмажановић (Арса Циганин), Д. Васиљевићка (Ката), М. Хаџићева (Стана), Р. Кранчевићка (Васка), Љ. Динићка (Маца), З. Пејићева (Софка), В. Цвијановићка (Коца), Д. Спасићка (Коштана), К. Виловчевица (Санча). – Изведено 2 пута.

Прво извођење у НП у НСаду 25. XII 1919. Подела узета са плаката представе одржане 14. III 1920. у НСаду. – Рд. М. Хаџи-Динић; М. Хаџи-Динић (Хаџи Тома), Ј. Гец (Стојан), Ј. Стојчевић (Арса), Д. Спасић (Митке), П. Јовановић (Марко), В. Виловац (Полицаја), Ј. Силајџић (Пандур), М. Душановић (Кмет цигански), Ј. Кустудић (Гркљан), Р. Алмажановић (Асан), Д. Васиљевићка (Ката), М. Хаџићева (Стана), А. Кранчевићка (Васка), С. Стојчевићка (Магда), З. Петровићка (Софка), М. Филиповићка (Ката), Д. Матејићка (Коштана), К. Виловчевица (Салче), Ј. Петровић (Стари Циганин). – Изведено 8 пута.

Премијера у НП у НСаду 5. XI 1920. – Рд. Д. Гинић, к. г., дир. Х. Маржинец; Д. Сотировић (Хаџи Тома), Б. Николић (Стојан), Ј. Стојчевић (Арса), Д. Гинић, к. г. (Митке), П. Јовановић (Марко), Ј. Силајџић (Полицаја), В. Виловац (Кмет цигански), С. Савић (Гркљан), Д. Кранчевић (Асан), Д. Васиљевићка (Ката), Д. Петровићка (Стана), А. Кранчевићка (Васка, Стара Циганка), М. Филиповићка (Магда), З. Душановићка (Софка), М. Вертачникова (Коца), М. Оливијери (Коштана), С. Стојчевићка (Салче), М. Душановић (Стари Циганин). – Изведено 9 пута.

Премијера у НП у НСаду 29. IX 1923. – Рд. Д. Спасић, дир. К. Стреха; С. Тодоровић, к. г. (Хаџи Тома), В. Ивановић (Стојан), Ј. Стојчевић (Арса), Д. Спасић (Митке), Л. Лазаревић (Марко), М. Живановић (Полицајац), В. Виловац (Цигански кмет), С. Савић (Гркљан), Д. Кременовић (Асан), Д. Васиљевићка (Ката), З. Душановићка (Стана), А. Кранчевићка (Васка), М. Филиповићка (Магда), М. Јанковићка (Софка), В. Јовановићка (Коца), К. Бранина (Коштана), С. Стојчевићка (Салче), М. Душановић (Стари Циганин). – Изведено 19 пута.

Премијера у СНП 21. XI 1925. у Кикинди. Подела узета са плаката представе одржане 4. IV 1926. у Старом Бечеју. – Рд. Н. Динић; А. Рашковић (Хаџи Тома), М. Живановић (Стојан), Ђ. Козомара (Арса), Н. Динић (Митке), Ј. Силајџић (Марко), Д. Марковић (Полицаја), Ј. Стојчевић (Кмет цигански), С. Савић (Гркљан), С. Душановић (Курта), М. Марковићка (Ката), З. Душановићка (Стана), Н. Живановићка (Васка), П. Алмажановић-Слука (Магда), М. Авировићева (Коштана), М. Динићка (Салче), В. Јовановићка (Први чочек), Н. Живановићка (Други чочек). – Изведено 11 пута.

Премијера у СНП 17. III 1929. у Чуругу. – Рд. Ј. Харитоновић, дир. Н. Архипова; А. Рашковић (Хаџи Тома), С. Душановић (Стојан), С. Јовановић (Арса), Ј. Харитоновић (Митке), Д. Марковић (Марко), Н. Динић (Полицаја), Д. Марковић (Кмет цигански), С. Савић (Гркљан), С. Хурбан (Ахмет), Љ. Јовановићева (Ката), Љ. Драгићка (Стана, Магда), И. Дубравчићева (Васка), М. Динићка (Салче), Х. Харитоновићка (Коштана). – Изведено 9 пута.

Премијера у СНП 26. IV 1931. у Вршцу. – Рд. Н. Динић; Н. Динић (Хаџи Тома), Љ. Стојчевић (Стојан), Ј. Харитоновић (Арса), С. Јовановић (Митке), С. Душановић (Марко), Л. Јовановић (Полицајац), Ф. Клокочки (Кмет цигански), С. Савић (Гркљан), И. Илић (Курта), О. Илићка (Ката), Н. Бандићка (Стана), Е. Биртићева (Васка), М. Јовановићева (Магда), И. Душановићка (Софка), Е. Форманекова (Коца), И. Астрова (Коштана), М. Динићка (Салче). – Изведено 6 пута.

Обновљено као премијера у СНП 15. I 1933. у Вршцу. – Рд.    Н. Динић; Н. Динић (Хаџи Тома), М. Миљуш (Стојан), Л. Лазаревић (Арса), П. Матић (Митке), Ж. Моачанин (Марко), Ђ. Козомара (Полицајац), С. Савић (Гркљан), Г. Николић (Кмет цигански), Д. Левак (Асан), П. Слука (Ката), М. Штефанекова (Магда), Ј. Јевтићева (Коштана, Софка), М. Динићка (Салче), Р. Ферари (Стана), Љ. Левак (Васка), З. Николићка (Коце). – Изведено 31 пут.

Прво извођење у НПДбС 10. III 1938. у Крагујевцу. – Рд. А. Верешчагин, дир. К. Бача; Р. Алмажановић (Хаџи Тома), З. Ковачевићка (Ката), В. Милин (Стојан), Љ. Красић-Левак (Стана), В. Ивановић (Арса), Љ. Стојчевић (Митке), Н. Нешовићка (Васка), О. Стојадиновићева (Коца), Д. Беговић (Марко), В. Беговићка (Магда), С. Савић (Полицаја), М. Мајић (Гркљан), Љ. Јовановићева (Салче), З. Стојчевићка (Коштана), М. Мирковић (Кмет цигански), Љ. Лазарева (Прва девојка), М. Ђорђевићка (Друга девојка), М. Вилићка (Трећа девојка). – Изведено 24 пута.

Прво извођење у ДНП 24. III 1942. у Панчеву. – Рд. Ј. Јеремић, сц. М. Шербан; Ј. Јеремић (Хаџи Тома), Р. Ковачевић (Стојан), М. Јелић (Арса), Н. Митић (Митке), Р. Шобота (Марко), В. Јелићка (Магда), Г. Николић (Полицаја), Р. Гојкић (Пандур), М. Мирковић (Кмет цигански), В. Ристић (Гркљан), В. Милин (Курта), А. Мајценовићка (Ката), Р. Петровићева (Стана), Т. Јеремићка (Васка), З. Деспотовићева (Коца), М. Петровићева, М. Миљковићева (Коштана), М. Верешчагина (Салче). – Изведено 14 пута.

Премијера у СНП 6. III 1946. у НСаду. – Рд. Ј. Коњовић, сц. М. Шербан; М. Ајваз (Хаџи Тома), М. Барић (Стојан), В. Милин (Арса), В. Старчић (Митке), Ж. Митровић (Марко), Р. Кранчевић (Магда), Ј. Силајџић (Полицаја), П. Стојановић (Пандур), С. Јовановић (Кмет цигански), Б. Татић (Гркљан), Л. Лазаревић (Курта), О. Животић (Ката), Н. Хет (Стана), Г. Гошић (Васка), В. Петрић (Коца), Љ. Раваси (Коштана), С. Перић-Нешић (Салче), М. Атанасијевић (Зада). – Изведено 31 пут, глед. 13.384.

Премијера у СНП 19. I 1951. у НСаду. – Рд. М. Барић, пом. рд. Љ. Раваси, сц. Б. Дежелић и В. Маренић, к-граф М. Олењина; П. Вујовић (Хаџи Тома), Б. Микоњић (Стојан), С. Молеров (Арса), Н. Митић (Митке), Л. Богдановић (Марко), Д. Обрадовић (Полицаја), Л. Лазаревић (Кмет цигански), Б. Татић (Гркљан), К. Марцикић (Курта), М. Миладиновић (Ката), Ј. Бјели (Стана), Р.Улмански (Васка), А. Веснић (Коца), И. Барић, Љ. Секулић (Коштана), С. Перић-Нешић (Салче), И. Душановић (Магда), Ђ. Молдовановић (Ахмет). – Изведено 24 пута, глед. 13.553.

Премијера у СНП 19. V 1964. у НСаду. – Рд. Д. Ђурковић, сц. и к. В. Маренић, к. г.; П. Вртипрашки (Хаџи Тома), А. Хрњаковић (Стојан), С. Тошић (Ката), З. Вуковић (Стана), М. Милићевић (Арса), Д. Куцуловић (Васке), Т. Дражетин (Коца), С. Душановић (Митке), М. Тошић (Марко), Р. Комненовић (Магда), Д. Милосављевић Гула (Гркљан), З. Ђуришић (Коштана), С. Перић-Нешић (Салче), Д. Јанковић Макс (Асан), З. Стојиљковић (Курта), Драгиша Шокица (Ахмет), Ђ. Јелисић (Полицаја), Р. Којадиновић (Пандур), Б. Микоњић-Зотовић (Кмет). – Изведено 19 пута, глед. 10.419.

Премијера у СНП 16. I 1986. у НСаду (под насловом Коштана – сан крик). – Адаптација и рд. М. Ерцег, к. г., пом. рд. А. Трипковић, к. г., сц. М. Чутурило, к. г., к. Анамарија Михајловић, к. г., музика В. Стефановски, к. г., лектор Р. Кнежевић, к. г.; Е. Петровци, к. г. (Бора Митке), М. Лалевић, к. г. (Мајка, Коштана), А. Костовска, к. г. (Коштанин глас), В. Животић (Арса, Тужилац), М. Петковић (Хаџи Тома), З. Богданов (Стојан), З. Кримшамхалов (Ката), В. Милошевић (Жена), М. Гардиновачки (Салче), Д. Пешић (Гркљан), П. Момчиловић (Циганин свирач), М. Шмит (Полицаја), З. Ђуришић (Баба Злата, Корифеј хора Врањанки), С. Стипић, В. Вејин, Л. Стевановић, А. Царић, А. Веснић-Васиљевић, Б. Вакањац, к. г., А. Животић, А. Јоцић, М. Пелхе (Хор Врањанки), М. Безмаревић (Реџеповица), З. Радојчић (Стари Реџеп, Љубавник), Б. Курунци (Први сатир), Р. Варга (Други сатир), Н. Слатки, Г. Станковић, Ј. Јојкић, Д. Крстић, Г. Теглаши (Деверуше, Суђенице и Даме), З. Радојчић, Р. Варга, Д. Влалукин, М. Петровић, Б. Курунци (Аустроугарски официри и Чочеци), В. Пилија, к. г. (Мали Бора), С. Петровић, к. г. (Мала Коштана), Ј. Глушица, к. г., Н. Стојичић, к. г., С. Корбатвински, к. г. (Борине кћери), Д. Којић (Поп). – Изведено 16 пута, глед. 7706.

БИБЛ: Борисав Станковић, Коштана, Бгд 1900.

ЛИТ: Ј. Грчић, „Коштана“, позоришно дело од Борисава Станковића, Браник, 1911, бр. 220, с. 2; Д. М., Српско мезимче „Српска народна позоришна дружина“, Сремац, Земун 1911, бр. 12, с. 3; А-м, У среду „Коштана“ од Борисава Станковића, Слога, Сомбор 1912, бр. 9, с. 5; К. Барјактаровић, „Коштана“, Застава, 6. I 1920; Т., „Коштана“, Јединство, 10. XI 1920; А-м, Српско народно позориште, Ново време, Стари Бечеј 1922, бр. 51, с. 3; -В-, У петак на Сретеније давана је „Коштана“, Ново време, Стари Бечеј 1924, бр. 8, с. 2; Ст., „Коштана“, Банатски гласник, Велики Бечкерек 1926, бр. 22, с. 4; В., У недељу 4. априла приказана је „Коштана“ Станковићева у 4 чина, Ново време, Стари Бечеј 1926, бр. 15, с. 3; А-м, „Коштана“ од Б. Станковића, Нови Сад, 1930, бр. 45, с. 3; А-м, „Коштана“, Југословенски дневник, 1931, бр. 18, с. 4; А-м, „Коштана“ у Молу, Југословенски дневник, 1933, бр. 269, с. 6; А-м, „Коштана“, Нови Сад, 1934, бр. 1, с. 6; Сведин (С. Динчић), „Коштана“ од Боре Станковића, Југословенски дневник, 1934, бр. 179, с. 5; А-м, У недељу давана је „Коштана“ од пок. Боре Станковића, Нови Сад, 1934, бр. 37, с. 3; А-м, СНП опростило се од суботичке публике са „Коштаном“, Дан, 1936, бр. 78, с. 4; Б. М. Мањулов, Прво дуже гостовање Бановинског позоришта у Бачкој Паланци заинтересовало је публику, Дан, 1940, бр. 226, с. 6; А-м, Коштана од Боре Станковића, Дан, 1940, бр. 264, с. 5; А-м, Свечана представа, Велики орао (календар за 1941), с. 40-41; Б. Чиплић, Две домаће премијере, СВ, 11. III 1946; А-м, 75-годишњица рођења Боре Станковића, СВ, 23. III 1951; Б. Чиплић, Поводом пет драмских представа Војвођанског народног позоришта, ЛМС, 1951, књ. 368, с. 114; В. У(рбан), Реалистичка представа, Дневник, 19. V 1964; В. Дубравчић, Зналачки али без страсти, Дневник, 21. V 1964; Д. Влатковић, Бора Станковић и Коштана, Позориште, Тузла 1966, бр. 2, с. 228-230; А-м, „Коштана“ у „Бен Акиби“, Дневник, 23. II 1969; М. Кујунџић, Моћ силе, немоћ разума, Дневник, 27. II 1986; П. Матеовић, Варљива ноћ, Политика експрес, 5. III 1986.

В. В.

КОШУТИЋ Олга – преводилац, чији је превод Лоркиног Дома Бернарде Албе у СНП изведен 1981. Супруг Владета Р. К. (1926-2005), професор Филолошког факултета у Бгду, је такође био преводилац.