КРЕМИЈЕ Ектор (Hector Jonathan Crémieux) – француски драмски писац и либретист (Париз, 10. XI 1828 – Париз, 30. IX 1892). Написао је велик број водвиља, мелодрама, либрета за комичне опере и оперете, углавном у сарадњи са П. Декурселом (в) и Л. Алевијем (в). Аутор је либрета (заједно са Алевијем) за Офенбахову комичну оперу Орфеј у паклу, која је у НП у НСаду премијерно изведена 1922.

В. В.

КРЕМОНСКИ СВИРАЧ (Le luthier de Crémone) – глума у једном чину. Написао: Франсоа Копе. Прво извођење у Паризу, 23. V 1876, у нашој земљи 18. III 1886. у НП Бгд.

Прво извођење у СНП 4. III 1904. у Сомбору. Превео: Андра Николић. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 2 пута.

В. В.

КРЕСТИЋ-КРСТИЋ Светозар – в. КРСТИЋ-КРЕСТИЋ Светозар

КРЕЦ Франц Ксавер (Franz Xaver Kroetz) – немачки писац (Минхен, 25. II  1946 – ). Одрастао је у Зимбаху као син јавног порезника. Као петнаестогодишњак прекинуо је похађање пољопривредне школе да би наставио, али убрзо и напустио, изучавање глуме. У Бечу је наставио студије глуме, али је из Рајнхардовог семинара био искључен. У раној младости био је сезонски радник, возач камиона, неговатељ болесника и – играо најпре епизодне улоге на периферијским сценама; од 1967. био је ангажован као глумац у разним „подрумским“ позориштима (Kellertheater) и почео је да пише драме. Пошто му је у минхенском „Бихнер-театру“ изведена драматизација Гончаровљевог романа Обломов (1968), штампана му је и исте г. изведена прва оригинална драма Wildwechsel (1970), која је касније снимљена и на филм. Написао је тридесетак драма, а за књижевни рад добио је многа признања: издавачка кућа „Surkamp“ дала му је 1970. сипендију за драматичаре, идуће (1971) град Минхен му је доделио Медаљу Лудвига Томе, 1972. и 1973. Западни Берлин му је уручио награду за уметност и критику, 1974. од града Хановера добио је награду за драму Sterntaler, 1975. за телевизијску драму Aussichten добија Награду Вилхелмине Тибке; 1976. град Милхајм награђује га за драму Das Nest итд. К. је 1974. дуже боравио у Источној Немачкој, где се повремено приближавао Немачкој комунистичкој партији, па се и кандидовао на њеној листи на изборима, али се временом од ње и дистанцирао. Међу његовим драмама на немачком језичком подручју су најпознатије: Geisterbahn (1971), Heimarbeit (1971), Stallerhof (1972), па Oberösterreich, Wunsch-konzert, Lieber Fritz, Mensch Meier, Wer durchs Laub geht и Nicht Fisch, nicht Fleisch. Његове драме се великим делом одигравају у миљеу малих, понижених и експлоатисаних људи који су жртве система у којем живе. Он указује на важност мењања стања и друштвеног система. Део К. рада објављен је у књизи: F. X. Kroetz, Ein Lesebuch. Stücke – Polemik – Gespräche – Filme – Hörspiele – Analisen (Rowohlt 1982). На сценама немачког говорног подручја његови позоришни комади се изводе веома често. Неке своје драме он је касније прерађивао; тако је драми Männersache после прераде дао наслов Ein Mann – ein Wörterbuch. У преводу Вере Глигоријевић та прерада је већ 9. V 1976. изведена у НП у Бгду. У СНП је изведено: 11. IV 1981. Мушке ствари (Männersache, 1970), у преводу Светлане Врбашки и 23. V 1981.  Кућа страве (монтажа два комада: Stallerhof у преводу Вере Глигоријевић и Geisterbahn у преводу Ренате Улмански).

БИБЛ: Мушка ствар, прев. Светлана Врбашки, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 2035.

ЛИТ: Д. Клаић, Крецова драматургија, НСад 1980/81.

С. К. К.

КРЖЕ Ерна – оперска певачица, лирско-колоратурни сопран. Из Словеније је стигла, како каже Ј. Шулхоф у „ЛМС“, као искусна, рутинирана певачица лепог гласа. У СНП је била ангажована кратко време у сезони 1947/48, баш када је после рата обновљен рад Опере. Улогу Виолете у Травијати је спремала у алтернацији са Зденком Николић (в), која је, после свечане премијере, у овој роли наступала неколико деценија; стицајем околности на премијери 16. XI 1947. је певала К. и тако, уместо примадоне СНП Николићеве, обележила овај значајан датум, иако је убрзо нетрагом нестала из оперског света; не спомиње се чак ни у словеначкој оперској литератури.

УЛОГЕ: Виолета (Травијата), Ђула (Еро с онога свијета), Ђилда (Риголето).

ЛИТ: А-м, Премијера домаће опере „Еро с онога свијета“ у Новом Саду, СВ, 28. II 1948; А-м, „Риголето“ на сцени Опере Војвођанског народног позоришта, СВ, 24. V 1948; Ј. Шулхоф, Година дана рада Опере Војвођанског народног позоришта, ЛМС, 1948, књ. 362, с. 617.

В. В.

КРИВ (Schuldig!) – драма у три чина. Написао: Рихард Фос. Прво извођење у Бечу, 1892.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 29. VI 1899. у Руми. Превели: Жарко и Милена Миладиновић. Подела узета са плаката представе одржане 29. II 1900. у НСаду. – Рд. Д. Спасић; Ј. Тодосић (Херберт), Ј. Душановић (Клуг), А. Ботић (Пл. Ален), А. Лукић (Тома Лер), С. Бакаловићка (Марта), Л. Поповић (Карло), З. Добриновићка (Јулка), А. Стојановић (Густав Бергер), М. Хаџи-Динић (Адолф Крамер), К. Васиљевић (Виљем Шмит), Ђ. Бакаловић (Гернлајн), Л. Вујичићева (Милосрдна сестра), М. Николантић (Послужитељ), С. Манојловић (Жандар), В. Хорват (Подворник). – Изведено 7 пута.

ЛИТ: А-м, „Крив“, драма у 3 чина од Рихарда Фоса, Браник, 1901, бр. 150, с. 3; Ј. Хр(аниловић), Крив, Позориште, НСад 1901, бр. 36, с. 198-199; А-м, Уторак 4 (17) децембра гледасмо први пут: „Крив“, Застава, 1901, бр. 275, с. 3.

В. В.

КРИВЕЦКИ Борис – драмски, оперни и оперетни редатељ (Одеса, 5. XI 1883 – Париз, 17. V 1941). Оперну је режију завршио у Петрограду, гдје је до Првог свјетског рата радио као редатељ Театра музикалне драме. Од 1918. био је запослен у прашком Винохрадском дивадлу, па се  1923, доспјевши у Згб као емигрант, окушао у режији Јеврејиновљеве комедије Оно, што је најважније (Самое главное) 29. VI 1923. У Згбу је дјеловао до 1926. Потом је радио у Земском дивадлу у Брну, па поново у Прагу до 1934, када га налазимо у ангажману у НСаду. НСад је напустио 1936. и отишао у Париз, гдје је такођер режирао у булеварским казалиштима.

РЕЖИЈЕ: Дорис решава питање брака, Квочка, Наш попа код богатих, Звонар Богородичине цркве у Паризу.

ЛИТ: А-м, Премијера комедије: „Дорис решава питање брака“, Југословенски дневник, 1935, бр. 25, с. 6, бр. 27, с. 10, бр. 28, с. 9; С. Д., Интервју са Борисом Кривецким, новим редитељем народног позоришта пред премијеру „Квочке“, Југословенски дневник, 1935, бр. 49, с. 11; (-), „Kvočka“, Deutsches Volksblatt, 1935, бр. 9601, с. 9; Ј. С. Т., К. Вотел: „Наш попа код богатих“, Дан, 1935, бр. 165, с. 4; А-м, A notredamei torónyöi, Napló, 8. III 1936; У. Ч(обанов), Српско народно позориште пробудило код суботичке публике успавано интересовање за позориште,  Дан, 1936, бр.  57, с. 4.

П. Ц.

КРИЖ Антоније (Antonije Křiž) – оперетски певач. Иако би исправна транскрипција његовог презимена била Кжиж, у Југославији га нико није тако писао. Рођен је у Чешкој 1882. Био је члан прве оперске трупе ХНК у Осијеку 1907, а у Бгду је певао 1910/11. код Жарка Савића. И из Осијека и из Бгда је гостовао у НСаду. Г. 1912. био је најпре у путујућој трупи Петра Ћирића а потом у нишком позоришту „Синђелић“. Члан СНП је био у сезони 1913/14. После Првог светског рата играо је поново у осјечком казалишту, па у суботичком НП (1922-1924), где је носио оперетски репертоар. Од 1924. до 1926. наступао је у путујућем позоришту Драгутина Левака, од 1927. до 1929. у Градском позоришту у Нишу, а потом у путујућој трупи Љубомира Рајичића Чврге. После Другог светског рата живео је у ЧССР као пензионер. Супруга му је била глумица и певачица Марија-Марженка Шилханова (в).

УЛОГЕ: Лајтнант Ники (Чар валцера), Алфред (Слепи миш), Гроф (Гроф од Луксембурга).

ЛИТ: А-м, Опера Жарка Савића у Н. Саду, Трговачке новине, 1911, бр. 4, с. 5.

В. В.

КРИЛА – балет без садржаја у 4 става. Музика: Иво Петрић: Дивертименто за дуваче и удараљке (Maestoso, Allegretto scherzando, Lento, Allegro marciale).

Праизвођење у СНП 23. XII 1971. у оквиру Кореографског концерта (в). – Рд. и к-граф Б. Тонин, дир. М. Фајдига, сц. М. Михајловић, к. г.; учествују Ф. Сван и ансамбл. – Изведено 5 пута, глед. 1128.

ЛИТ: В. М(иросављевић), Аполон без бенкице, Дневник, 12. XII 1971; Х. Радивојевић, Борис хоће голог Аполона, Политика експрес, Бгд 16. XII 1971; В. М(иросављевић), Аполон ипак одевен, Дневник, 22. XII 1971; М. П., Кореографски концерт, Дневник, 23. XII 1971; Р. Поповић, Швејк на словачки начин, Политика, 23. XII 1971; Д. М., И обучен Аполон – прихватљив, Политика експрес, 25. XII 1971; И. Рацков, Кореографски концерт у кореографији Бориса Тонина, Руковет, Суботица 1972, св. 1-2, с.  95.

Љ. М.

КРИМШАМХАЛОВ Заида – драмска глумица (Крагујевац, 3. IV 1936 – Нови Сад, 5. IX 2008). Отац Хамзат, пореклом из Грузије, мати Љубица. Детињство је провела у Шапцу, где је завршила и основно школовање. Државну позоришну школу у НСаду завршила је 1955. код драмских педагога Јована Коњовића и Димитрија Ђурковића. Први глумачки ангажман добила је у НП у Сомбору, где је провела четири сезоне. У СНП је прешла 25. VIII 1963. и у њему заиграла зреле карактерне драмске улоге у широком сценском регистру од изразито комичних до драмских карактерних улога; па ипак, она је глумица без строго одређеног фаха. Једно од њених најцеловитијих сценских остварења је улога Саре у антологијској представи Стеријине Покондирене тикве у режији Дејана Мијача. За ту улогу добила је Награду Удружења драмских уметника Србије, а исту награду и за улогу Бернарде Албе у Мијачевој режији Лоркиног Дома Бернарде Албе. У ансамблу Драме СНП имала је значајно место сценског ствараоца широке драмске изражајности.

УЛОГЕ: Жена (Бановић Страхиња), Ирина (Три сестре), Меланија (Поп Ћира и поп Спира), Ана Матес (Испит зрелости), Сузана-Делисија (Женски оркестар), Бјанка (Анатолове љубави), Леди Винтер (Три мускетара), Ерика и Барбара (Новац је у банци), Ана (Давно некад), Сара (Покондирена тиква), Сојка (Др), Лиза (Зли дуси), Арсићка (Ујеж), Марија Палеологова (Пуч), Фрау Габријела (Поп Ћира и поп Спира), Корнелија Новак (Даћа), Пава Кромберг (Слике жалосних доживљаја), Бернарда (Дом Бернарде Албе), Лујза (Раванград), Ката (Коштана-сан крик).

ЛИТ: С. Селенић, „Бановић Страхиња“ Б. М. Михиза у режији М. Шуваковића у Српском народном позоришту у Новом Саду, Борба, 7. XI 1963; М. Кујунџић, „Три сестре“ од А. П. Чехова – могућа варијанта, Дневник, 21. I 1965; П. Поповић, У кругу неспоразума, Борба, 25. XI 1967; М. Кујунџић, Живот и умирање у једном Пејтону, Дневник, 27. I 1971; М. Мирковић, Сви наши градови, Политика експрес, 8. II 1971; М. Кујунџић, Идеја о Фушеу, Дневник, 18. X 1973; М. Мирковић, Гротеска весела и невесела, Политика експрес, 25. XII 1973; М. Первић, О скоројевићима и епигонима на нов начин, Политика, 3. I 1974; Л. Дотлић, Сара у „Покондиреној тикви“ и Заида Кримшамхалов у тој улози, Позориште, НСад 1974, бр. 5, с. 8-9; С. Божовић, „Др“ за сладокусце, Вечерње новости, 11. III 1974; П. Мирковић, „Зли дуси“ у Новом Саду, Политика експрес, 8. X 1975; М. Кујунџић, Салонске торокуше, Дневник, 19. II 1976; С. Милетић, Хумор поремећених, Борба, 7. III 1977; В. Мићуновић, Агонија једне породице, Политика, 26. X 1978; К. Савић, Моја лична, велика обавеза, у: Глумцима, с љубављу, НСад 1980, с. 46-48; Б. Стојановић, Дом Бернарде Албе, Радио НСад, 18. XI 1981; П. Матеовић, О нагону и чежњи, Политика експрес, 4. XII 1981; Д. Поповић, Домаћи драмски ток, НСад 1984, с. 41-65; А-м, Заида Кримшамхалов (1936-2008), Дневник, 9. IX 2008; Ј. С., Блистава каријера, Вечерње новости, 9. IX 2008; С. П. М., Заида Кримшамхалов (1936-2008), Грађански лист, 9. IX 2008.

Р. Л.