КРИМШАМХАЛОВ Заида – драмска глумица (Крагујевац, 3. IV 1936 – Нови Сад, 5. IX 2008). Отац Хамзат, пореклом из Грузије, мати Љубица. Детињство је провела у Шапцу, где је завршила и основно школовање. Државну позоришну школу у НСаду завршила је 1955. код драмских педагога Јована Коњовића и Димитрија Ђурковића. Први глумачки ангажман добила је у НП у Сомбору, где је провела четири сезоне. У СНП је прешла 25. VIII 1963. и у њему заиграла зреле карактерне драмске улоге у широком сценском регистру од изразито комичних до драмских карактерних улога; па ипак, она је глумица без строго одређеног фаха. Једно од њених најцеловитијих сценских остварења је улога Саре у антологијској представи Стеријине Покондирене тикве у режији Дејана Мијача. За ту улогу добила је Награду Удружења драмских уметника Србије, а исту награду и за улогу Бернарде Албе у Мијачевој режији Лоркиног Дома Бернарде Албе. У ансамблу Драме СНП имала је значајно место сценског ствараоца широке драмске изражајности.

УЛОГЕ: Жена (Бановић Страхиња), Ирина (Три сестре), Меланија (Поп Ћира и поп Спира), Ана Матес (Испит зрелости), Сузана-Делисија (Женски оркестар), Бјанка (Анатолове љубави), Леди Винтер (Три мускетара), Ерика и Барбара (Новац је у банци), Ана (Давно некад), Сара (Покондирена тиква), Сојка (Др), Лиза (Зли дуси), Арсићка (Ујеж), Марија Палеологова (Пуч), Фрау Габријела (Поп Ћира и поп Спира), Корнелија Новак (Даћа), Пава Кромберг (Слике жалосних доживљаја), Бернарда (Дом Бернарде Албе), Лујза (Раванград), Ката (Коштана-сан крик).

ЛИТ: С. Селенић, „Бановић Страхиња“ Б. М. Михиза у режији М. Шуваковића у Српском народном позоришту у Новом Саду, Борба, 7. XI 1963; М. Кујунџић, „Три сестре“ од А. П. Чехова – могућа варијанта, Дневник, 21. I 1965; П. Поповић, У кругу неспоразума, Борба, 25. XI 1967; М. Кујунџић, Живот и умирање у једном Пејтону, Дневник, 27. I 1971; М. Мирковић, Сви наши градови, Политика експрес, 8. II 1971; М. Кујунџић, Идеја о Фушеу, Дневник, 18. X 1973; М. Мирковић, Гротеска весела и невесела, Политика експрес, 25. XII 1973; М. Первић, О скоројевићима и епигонима на нов начин, Политика, 3. I 1974; Л. Дотлић, Сара у „Покондиреној тикви“ и Заида Кримшамхалов у тој улози, Позориште, НСад 1974, бр. 5, с. 8-9; С. Божовић, „Др“ за сладокусце, Вечерње новости, 11. III 1974; П. Мирковић, „Зли дуси“ у Новом Саду, Политика експрес, 8. X 1975; М. Кујунџић, Салонске торокуше, Дневник, 19. II 1976; С. Милетић, Хумор поремећених, Борба, 7. III 1977; В. Мићуновић, Агонија једне породице, Политика, 26. X 1978; К. Савић, Моја лична, велика обавеза, у: Глумцима, с љубављу, НСад 1980, с. 46-48; Б. Стојановић, Дом Бернарде Албе, Радио НСад, 18. XI 1981; П. Матеовић, О нагону и чежњи, Политика експрес, 4. XII 1981; Д. Поповић, Домаћи драмски ток, НСад 1984, с. 41-65; А-м, Заида Кримшамхалов (1936-2008), Дневник, 9. IX 2008; Ј. С., Блистава каријера, Вечерње новости, 9. IX 2008; С. П. М., Заида Кримшамхалов (1936-2008), Грађански лист, 9. IX 2008.

Р. Л.

КРИСТОФОР КОЛУМБО – легенда у 2 дела. Написао: Мирослав Крлежа. Праизвођење у Београдском драмском позоришту 5. X 1955. у Бгду (под заједничким називом Легенде – Краљево и Кристофор Колумбо).

Прво извођење у СНП 28. II 1963. у НСаду. – Рд.  Ј. Лешић, сц. и к.  В. Маренић, к. г., муз. сарадник Р. Бручи, песме увежбао В. Тополковић, игре увежбао Д. Јанковић Макс, пом. рд. Д. Милосављевић Гула; Ђ. Јелисић (Кристофор Колумбо), В. Станковић (Непознати), П. Вртипрашки (Први вицеадмирал), В. Животић (Други вицеадмирал), В. Љубичић (Први официр), Л. Богдановић (Други официр), М. Тошић (Трећи официр), С. Јовановић (Кормилар), М. Тодоровић (Звијездознанац), Ј. Јечменица (Поет адмиралске лађе), Р. Којадиновић (Очајни), Д. Цветковић (Сломљени), З.  Загорчић (Пркосни), Б. Микоњић (Пијани), В. Ратков (Плахи), Д. Милосављевић Гула (Побожни), Н. Јовановић (Безглави), Драгиша Шокица (Гладни), И. Хајтл (Дивљи), М. Онешчук (Вапијући), Д. Секулић (Болни), И. Слијепчевић (Безнадни), Т. Плескоњић (Разорни), Н. Митић (Бијесни), А. Црњаковић (Вјерујући), В. Матић (Протусловни), Д. Колесар (Први подофицир), Б. Гргинчевић (Други подофицир), Т. Јовановић (Први редовник), Ј. Сремчевић (Други редовник), Ј. Пока (Трећи редовник), М. Цвијановић (Четврти редовник), Ф. Тапавички (Први галијот), Н. Кнежевић (Други галијот), П. Микалачки (Трећи галијот). – Изведено 10 пута, глед. 3804.

БИБЛ: Cristobal Colon, Згб 1919.

ЛИТ: Б., Осме југословенске позоришне игре, Позоришни живот, Бгд 1963, бр. 21, с. 29.

Ј. М.

КРИШКА Бранислав (Branislav Kriška) – словачки оперски редитељ (Тисовец, Словачка, 7. I 1931 – Братислава, 30. IV 1999). У Брну је 1954. завршио Јаначекову академију музичких уметности (Одсек оперске режије). Од 1954. до 1965. био је оперски редитељ, а неко време и оперски драматург у Државном позоришту у Кошицама. Од 1966. је у позоришту у Братислави, прво као оперски редитељ и драматург, а од 1972. као шеф редитеља Опере. Уз режијски остварених 80 опера и 10 оперета огледао се и као драмски редитељ; такође, режирао је музичке програме, реситале солиста и телевизијске оперске инсценације. Његове режијске поставке које је остварио у матичној кући извођене су и на гостовањима у Прагу, Брну, Софији, Берлину, Љубљани, Москви, Бриселу, Антверпену, Визбадену и више градова Шпаније. Бавио се педагошким радом: на Високој школи музичких уметности у Братислави водио је оперски студио и предавао режију. Посебно га је интересовао Пучини; о његовом опусу написао је и књигу (G. Puccini – kontrasty verizmu, 1970). У Љубљани је режијски поставио опере Евгеније Оњегин и Русалка. Одликован је Државним знамењем за изванредни рад (1970), а звање Заслужног уметника добио је 1979. У СНП је најпре поставио Крутњаву (1968) савременог словачког композитора Е. Сухоња. Потом је у НСаду режирао три сезоне заредом (1970-1972): Тајни брак, Лучију од Ламермура и Норму. Његове режије се одликују студиозним прилазом делу и партитури, одличном организацијом припреме, логичним и живим мизансценом, добрим вођењем и распоредом групних сцена и лаким успостављањем контакта са гледалиштем.

БИБЛ: „Крутњава“ први пут у Југославији, Позориште, НСад 1968, бр. 1, с. 1.

ЛИТ: Б. Рушкуц, Талас свежине,  Дневник, 20. X 1968; O. Pandi, Évadnytás a siker vegyében, Magyar Szó, 22. X 1968; В. Миросављевић, Весеље за публику,  Дневник, 9. I 1970. Б. Рушкуц, Добар избор, добро остварење, Дневник, 11. I 1970; Е. Гвоздановић, О комичној опери и … осталом уз премијеру „Тајног брака“, Позориште,  НСад 1970, бр. 4; Б. Рушкуц, Два добра потеза, Дневник, 7. II 1971; И. Рацков, „Норма“ Винћенца Белинија у режији Бранислава Кришке, Руковет, Суботица 1972, св. 3-4, с. 203-204.

Д. В.

КРЛЕЖА Мирослав – књижевник и драмски писац (Загреб, 7. VII 1893 – Загреб, 29. XII 1981). У Згбу је завршио основну школу (1899-1903) и четири разреда класичне гимназије (1903-1907). Потом је похађао војну кадетску школу у Печују (1908-1911) и, као царски стипендист, високу војну академију „Ludoviceum“ у Будимпешти (1911-1913). У неколико наврата покушао је да приступи српској војсци, али није задобио поверење, па је током Првог светског рата био у служби у домобранској војсци као писар и телефониста. Већ 1919. постао је члан Комунистичке партије Југославије и надаље живео и радио у Згбу као професионални књижевник и уредник и сарадник многих часописа. На дан објављивања „Обзнане“ (30. XII 1920) било је забрањено извођење његове Галиције. Почетком 1925. путовао је у Источну Немачку и у Москву; у јесен 1931. био је у Паризу, а потом, 1931/32. у Чехословачкој и Пољској. Услед хајке на њега у Згбу, од јесени 1933. до лета 1934. живео је у Бгду. Г. 1940. дошао је у књижевно-идеолошки сукоб са О. Прицом, М. Ђиласом, Е. Кардељем и Р. Зоговићем. Други светски рат је провео у Згбу под сталним полицијским надзором. После рата је покретач едиција Лексикографског завода а од 1950. је његов директор. Уз Иву Андрића и Милоша Црњанског, он је најзначајнији југословенски књижевник XX века. Његова поетика у оквиру хрватског и југословенског простора најлуцидније ствара критичку свест и интелектуалну савест у односу на епоху. Основна нит те критичке мисли може се свести на три битна плана. На политичком, развијала се у духу марксистичке философије, и у раздобљу између ратова је карактерише радикална негација постојећег и изразито самостално размишљање, а после Другог светског рата (и доласка на власт комунистичке партије, којој је припадао) К. покушава да „споји“ уметност и политику и да живи ту синтезу као остварење своје амбиције и своје моћи. На историјском плану, залаже се за превладавање горилског, примитивног менталитета који неминовно гура свет у пропаст и очовечење човека поставља као пресудан задатак данашњице. На књижевно-естетском плану, радикално је негирао ларпурлартизам, али је доследно остао уверен да је за бављење уметношћу пресудан предуслов индивидуални таленат. Огледао се у свим врстама књижевног стваралаштва: његова најбоља дела, Хрватски бог Марс (збирка приповедака, 1923), Повратак Филипа Латиновића (роман, 1923) и Баладе Петрице Керемпуха (стихови на кајкавском дијалекту, 1936), трајна су вредност књижевности Југославије. Његов драмски опус карактеришу три фазе развоја: седам дела из његове младости имају симболистичко-експресионистички проседе, а међу њима се истиче Краљево (1915), које је тренутан, али радикалан, прекид с „литерарним“ позориштем и први пример екстатичног, махнитог театра у Европи; прелазну фазу чине три драме које се могу свести под нешто шире схваћен реалистички проседе (најбоља од њих је Вучјак, 1923); зрелу, реалистичку фазу – коју карактеришу ибзеновско-стриндберговски дијалози примерени тадашњој хрватској стварности – чине три драме глембајевског циклуса: Господа Глембајеви (1928), У агонији (1928) и Леда (1931). У раздобљу после Другог светског рата пише хуманистичку фантазију Аретеј или Легенда о Светој Анцили, рајској птици (1958), која је упркос преопширности и мешању опречних драматуршких конвенција, симболистичко-библијских и симболистичко-социјалних, са „психолошким дијалогом“ у историјском миљеу конкретног друштва, његово најбоље драмско дело. Превођен је на бугарски, чешки, есперанто, грчки, мађарски, немачки, пољски, руски, словачки и шведски језик. Био је члан и потпредседник ЈАЗУ (1949), председник Савеза књижевника Југославије, члан Савета федерације, члан Централног комитета Савеза комуниста Хрватске и Главног одбора Социјалистичког савеза радног народа Хрватске. Његошеву награду је добио 1966, Горанову 1968. Пет пута је добио Деметрову награду: 1922. за Голготу, 1923. за Вучјака, 1925. за Микеланђела Буонаротија, 1928. за У агонији и 1929. за Господу Глембајеве. Хердерову награду (коју додељује Бечки универзитет) примио је 1968, а 1975. Аустријску државну награду за европску литературу (коју додељује Министарство за образовање и културу Аустрије). Исте г. је постао дописни члан Академије уметности ДР Немачке. Г. 1981. добио је Ботевску награду НР Бугарске за револуционарну поезију и публицистику. Одликован је Орденом јунака социјалистичког рада. Сарајевски часопис „Одјек“ установио је 1979. књижевну награду „Мирослав Крлежа“. У СНП су извођена његова дела: У агонији (1928), Господа Глембајеви (1929. и 1946), Леда (1931. и 1953), Вучјак (1961. и 1974) и Кристофор Колумбо (1963).

БИБЛ: Изабрана дјела, I–X, Сарајево 1973; Сабрана дјела, I–XXXII, Згб 1953-1972.

ЛИТ: С. Б(атушић), Премијера Крлежине „Галиције“, Јутарњи лист, Згб 1921, бр. 3208, с. 1; Л. П(оповић), Голгота (мистериј Мирослава Крлеже), Нова Европа, 1922, бр. 9, с. 290-292; С. Г(алогажа), „Вучјак“ Мирослава Крлеже, Comoedia, 1924, бр. 2, с. 2-3; К. Месарић, Крлежин „Michelangelo“, Хрватски покрет, 1925, бр. 36, с. 3; И. Невистић, Хрватско казалиште, Вијенац, 1925, бр. 12, с. 362-367; Б. Новаковић, Најновији хрватски писци, Живот и рад, бр. 6, с. 436-445; М. Ристић, Крлежини Глембајеви, Политика, 1929, бр. 7465, с. 8-9; А., Један разговор са Мирославом Крлежом, Књижевне новине, 1931, бр. 6, с. 5; М. Богдановић, Мој обрачун с њима Мирослава Крлеже, Српски књижевни гласник, 1932, бр. 3, с. 237; М. Магдић, Питање пролетерске књижевности у Хрватској, Социјалистичка мисао, 1932, бр. 11-12, с. 130-133; М. Виторовић, Случај Крлежа, Нишки нови лист, 1933, бр. 62, с. 7; Ј. Бенешић, Мирослав Крлежа, Пион, Варшава 1933, бр. 8, с. 5; Б. Гавела, Редатељ о аутору, Књижевни хоризонти, 1934, бр. 1, с. 8-11; М. Лесковац, „У агонији“ Мирослава Крлеже, Дан, 1936, бр. 294, с. 4; А. Штимац, Крлежа као драмски писац, Скопска сцена, 1937, бр. 17-18; А., Једна несвакидашња и занимљива књижевна полемика, Правда, 1940, бр. 12.644, с. 9; М. Матковић, Маргиналија уз Крлежино драмско стварање, Хрватско коло, 1949, бр. 2-3, с. 410-447; Ј. Ћирилов, Дискусија на тему: Слобода културе, Народни студент, 1952, бр. 24-26; О. Давичо, Први сусрет са Крлежом, НИН, 1953, бр. 131, с. 10-11; К. Георгијевић, Мирослав Крлежа. Давни дани, ЛМС, 1957, књ. 380, с. 85-94; Ф. Калан, Три претече – Бранислав Нушић, Иван Цанкар, Мирослав Крлежа, НС, 1959, бр. 142-143, с. 26-27; М. Первић, Блитвинске маргиналије, НИН, 1962, бр. 585, с. 9; Б. Поповић, Аналитичар и пјесник Крлежа, Културни радник, 1963, бр. 12, с.154; Т. Чолак, Портрети, Бгд 1967, с. 171-204; Б. Хећимовић, Мирослав Крлежа и развој хрватске драме, Кај, 1969, бр. 11, с. 78-81; М. Максимовић, Савест једне епохе, у: Тумачи времена, Бгд 1971, с. 123-128; М. Марковић, Крлежине релације, Багдала, 1973, бр. 169, с. 1-3; Н. Батушић, Пут у рај, Република, 1974, бр. 1-2, с. 159-162; С. Остојић, Велики писац, снажан револуционарни дух, Политика, 7. VII 1978; О. Давичо, Њему смрт ништа не може, Борба, 30. XII 1981; М. Бегић, Снага прометејске речи, Ослобођење, Сарајево 30. XII 1981; Р. Ротковић, Неумољиви критичар малограђанског свијета, Побједа, Титоград 9. I 1982; П. Џаџић, Побуњени човек у Крлежином делу, Борба, 9. I 1982.

П. А.

КРНЕТИЋ Звонимир – оперски певач, тенор (Београд, 6. X 1930 – Београд, 18. II 2016). Студије певања завршио је 1960. на Музичкој академији у Бгду (у класи Јелке Стаматовић), као стипендиста Секретаријата за културу усавршавао се на конзерваторијуму „Бенедето Марћело“ у Венецији код Паола Бононија, а затим стекао и звање магистра после постдипломских студија у Бгду у класи Зденке Зикове. Од 1960. био је солист Београдске опере, а од 1972. је предавао соло певање на Факултету музичке уметности у Бгду. Самостално и са матичним ансамблом гостовао је у Француској, ЧССР, Аустрији, Италији, Грчкој, Шпанији, СССР, Румунији, Ирану итд. Добитник је Ордена са златним венцем, Награде Удружења музичких уметника Србије за улогу Андреа Шенијеа (1980) и Награде НП у Бгду за остварења у операма Ернани и Тоска. Снимио је више плоча са оперским аријама и наполитанским песмама. Глас К. је био лепога тембра, младалачки светле основе проткане златастим баршуном, технички углађен и уједначен у целом опсегу. Изразито музикалан, певачке фразе вајао је не само лепо него и садржајно адекватно. На сцени је деловао културно и одмерено. У СНП је к. г. наступио као Алфред у Травијати 15. IV 1960. и 2. II 1965, Јењик у Проданој невести 8. III 1969. и Пинкертон у Мадам Батерфлај 19. III 1978.

ЛИТ: В. Поповић, Пинкертон Звонимира Крнетића, Позориште, НСад 1978, бр. 5-6, с. 8.

В. П. и В. В.

КРОЗАЈР Ерик (Eric Crozier) – енглески либретиста, редитељ и управник позоришта (Лондон, 14. XI 1914 – Гренвил, Француска, 7. IX 1994). После солидног позоришног образовања и праксе, које је стекао у лондонском театру „Олд Вик“, за време Другог светског рата се придружио трупи „Sadlers Wells Opera Company“, у којој је 1945. режирао прву оперу Бенџамина Бритна Питер Грајмс (Peter Grimes). Отада до краја каријере остао је врло близак Бритнов сарадник (1946. је режирао његову Отмицу Лукреције, у којој је насловну улогу тумачила К. друга жена Ненси Еванс). Основао је 1947. Енглеску оперску групу, а са Бритном је саоснивач Алдебуршког фестивала (1948). Први либрето који је написао за Бритна је Алберт Херинг (Albert Herring, 1947) , а потом је за истог композитора радио још неколико текстова, међу њима и либрето за дечију оперу Хајде да стварамо оперу или Мали димничар (Let’s make an Opera), коју је СНП извело 1962.

В. В.

КРОЈЦЕР Конрадин (Conradin Kreuzer) – немачки композитор и диригент (Мескирх, Баден, 22. II 1780 – Рига, 14. XII 1849). Радио је као диригент у Виртембергу, Бечу и Келну. Компоновао је соло-песме, романсе и баладе, такође и популарне лирске опере и игроказе са приступачном и допадљивом тематиком. Драмски комад Распикућа Фердинанда Рајмунда (в) са К. музиком СНП је извело 1887.

В. В.

КРОЈЦЕРОВА СОНАТА (La Sonate à Kreutzer) – комад у 4 чина. По Лаву Николајевичу Толстоју драматизовали: Алфред Савоар и Фернан Нозије. Прво извођење у Анверсу, 21. I 1908.

Прво извођење у нашој земљи у НП у НСаду 12. VI 1926. Превео: Михаило Ковачевић. – Рд. Р. Веснић; Ј. Гец (Позднишев), Т. Хаџић (Трухачевски), Л. Лазаревић (Ујак), М. Васић (Доктор Иванов), Н. Дивјак (Грегор), И. Прегарц (Лиза), Љ. Јовановићка (Мајка), З. Петровићка (Вера), К. Колашинчева (Собарица). – Изведено 5 пута.

Прво извођење у Н-Оп 24. V 1928. у Сомбору. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: – рд. Т. Танхофер; Т. Танхофер (Позднишев), И. Прегарц (Лиза), В. Хладић (Трухачевски). – Изведено 1 пут.

Прво извођење у СНП 17. II 1956. у НСаду. Драматизација: Јован Коњовић. – Рд. Ј. Коњовић, сц. М. Лесковац, муз. сарадник Д. Стулар, к. С. Јатић; С. Јовановић (Позднишев), Добрила Шокица (Лиза), Ф. Живни (Трухачевски), Љ. Ковачевић (Сапутник), Драгиша Шокица (Старац), Л. Богдановић (Трговац), С. Шалајић (Господин), Ж. Стојановић (Госпођа), Д. Милосављевић Гула (Јегор), М. Бањац (Дадиља), С. Керкез (Мали Васја), Г. Микалачки (Мала Лиза), М. Јовановић (Кондуктер), Д. Чаленић (Старица у возу), Ј. Црњански (Путница). – Изведено 9 пута, глед. 3015.

ЛИТ: А-м, „Крајцерова соната“ од Нозијера и А. Савоара, Застава, 1926, бр. 129, с. 3; Крит, „Крајцерова соната“ (Премијера 12. VI), Застава, 1926, бр. 133, с. 3; М. Панић, Имали смо илузију да се у Н. Саду може видети чиста уметност, Видовдан, 1926, бр. 34, с. 2; С. С(екулић) Ц(еца), Новосадско-осечко позориште у Сомбору, Застава, 1928, бр. 121, с. 4; Д. Поповић, Јубилеј Стојана Јовановића, ЛМС, 1956, књ. 377, с. 390-392.

В. В.

КРСТ И КРУНА ИЛИ КРУНИСАЊЕ СТЕВАНА НЕМАЊЕ КРАЉА СРПСКОГ – слика из прошлости српске у 4 раздела, с песмама и војничким играма. Написао: Јован Суботић. Музика: Аксентије Максимовић.

Праизвођење у СНП 15. I 1870. у НСаду. Подела узета са плаката представе одржане 30. I 1870. у НСаду. – П. Маринковић (Стеван Први), Д. Ружић (Сава), Л. Телечки (Вукан), Н. Недељковић (Андрија Други), Н. Зорић (Војсковођа Андријин, Дворски велики судац), Л. Лугумерски (Лечник Андријин), С. Анђелић (Први часник Вуканов, Дворски велики оружник), М. Суботић (Други часник Вуканов, Дворски велики канцелар), Л. Поповић (Трећи часник Вуканов), Ј. Бунић (Први часник краља маџарског, Други калуђер Савин), К. Хаџић (Други часник краља маџарског, Дворски велики постељник), Ђ. Соколовић (Први калуђер Савин), С. Стефановић (Дворанин, Стегоноша српски), М. Србендић (Војник Вуканов), Л. Хаџићева (Пролог). – Изведено 5 пута.

Премијера у СНП 12. III 1872. у НСаду. – Н. Зорић (Стеван Први), А. Лукић (Сава), П. Брани (Вукан), Н. Недељковић (Андрија Други), Г. Пешић (Војсковођа Андријин, Дворски велики канцелар), Ђ. Лесковић (Лечник Андријин), М. Станчић (Први часник Вуканов, Дворанин, Стегоноша српски), М. Суботић (Други часник Вуканов, Дворски велики оружник), М. Живковић (Трећи часник Вуканов), Ј. Бунић (Први часник краља маџарског, Други калуђер Савин), К. Хаџић (Други часник краља маџарског, Дворски велики постељник), Ђ. Соколовић (Први калуђер Савин), Н. Рашић (Војник Вуканов, Дворски велики судац), Л. Хаџићева (Пролог). – Изведено 1 пут.

БИБЛ: Крст и круна, НСад 1870.

ЛИТ: а, Нови Сад 15. јануара, Застава, 16. I 1870.

В. В.