КРСТИЋ Никола – правни историчар, преводилац (Вац, Мађарска, 5. X 1829 – Шабац, 25. I 1902). Основну школу и гимназију завршио је у родном месту; од 1846. је био питомац Текелијиног завода у Пешти, где је започео студије. Тада се укључио и у рад српске студентске омладине. За време револуције 1848/49. био је чиновник Главног одбора у Сремским Карловцима, а затим Српског одбора у Турском Бечеју. После револуције наставио је студије у Пешти и 1851. стекао докторат филозофије, а права завршио 1853. Фебруара исте г. изабран је најпре за привременог, а одмах затим и за сталног професора новосадске Гимназије, у којој је предавао Историју, Земљопис и Математику. Из НСада убрзо је прешао у Бгд за наставника Енциклопедије права и Историје законодавства на Православном одељењу тамошњег Лицеја. Докторат права положио је 1854. За професора београдског Лицеја постављен је 1855. и на тој дужности је остао до 1862. Од 1862. до 1865. био је начелник у Министарству унутрашњих дела Кнежевине Србије, од 1865. до 1875. члан, а од 1875.  до 1884. председник Касационог суда. Од 1884. до 1894, када је пензионисан, најпре је био члан а затим потпредседник Државног савета. У политичком животу био је присталица групе старијих конзервативаца и у том својству је учествовао у раду Народне скупштине 1873-1874. као именовани посланик; као правни стручњак био је 1888. члан Уставотворног одбора и исте г. учествовао је и у раду Велике народне скупштине као један од 15 краљевих повереника. На београдском Лицеју је, поред споменутих предмета, предавао и Историју права у државама Старог истока, Грчко и римско право; уз то је изучавао и средњовековно српско право. Извесно време је, као високи државни чиновник, хонорарно предавао своје предмете на Правном факултету Велике школе. Бавио се и општом историјом и историјом Срба, али је у правним студијама имао много више успеха; за студије из опште и националне историје недостајала му је шира стручна спрема. Био је активан у Одбору за историјске и државне науке Српског ученог друштва. Највише је сарађивао у „Гласнику Друштва српске словесности“, „Гласнику Српског ученог друштва“, „Судском листу“, и „Правди“. Већи његови радови су Разматрања о Душановом законику односно Разматрања о старим српским правима (1854-1859), Образи из опште историје (1860) и Историја српског народа (I 1863, II 1864); ово последње дело наградила је МС из Накиног фонда са 80 дуката. Превео је „и својим примедбама које се на српско право односе попунио“ прву књигу Историје словенски(х) права Вацлава Маћејовског, коју му је издала МС (1856). За члана Књижевног одељења Матице српске изабран је 1864. Био је редован члан Друштва српске словесности (1854), Српског ученог друштва (1864) и почасни члан Српске академије наука (1892). Своје две куће у Бгду, знатну суму новца и хартије од вредности завештао је Српској академији наука. Оставио је и легате гимназијама у НСаду и Сремским Карловцима за помагање сиромашних ђака, а СНП легат од 500 динара (1902). Сахрањен је у Бгду. За потребе позоришта К. је превео комаде: Бели Отело Е. Бризбара (1869), По енглески К. А. Гернера (1870), у преводу и посрби, Љубавна писма Т. Ј. Вилијемса (1870), Лондонски просјаци П. Диноа и Г. Лемоена (1870), Сламни шешир Е. Лабиша и Марк-Мишела (1870), Јеврејин из Пољске Еркмана и Шатријана (1870) и Црни доктор А. Буржоа и Ф. Диманоара (1872). Свих седам превода извело му је НП у Бгду. У СНП су приказани, у његовом преводу, Љубавна писма (1871), Нервозни В. Сардуа (1873), Роб Е. Сиглигетија (1873) у преводу и посрби, Црни доктор (1876) и Сламни шешир (под насловом Флорентински шешир, 1905).

ЛИТ: А-м, Грађа за историју српског позоришта, библиографија позоришних комада, СНП ред. бр. 150, 183, 188; НП Бгд ред. бр. 73, 77,  95, 118, 136, 142, 172, Позориште, НСад 1874, бр. 7, 8, 41, 43, с. 25, 29, 163, 175-178; П., Др. Никола Крстић, Босанска вила, 1897, бр. 13-14, с. 209-210; А-м, Читуља – Др. Никола Крстић, Бранково коло, 1902, с. 96; А-м, Народна читуља… Др. Никола Крстић..., Календар Матице српске за 1903, НСад 1902, с. 70-72; А. Гавриловић, Знаменити Срби XIX века, III, Згб 1904, с. 92; Група аутора, Споменица Дру Николи Крстићу, Бгд 1908; М. А. Јовановић, Др Никола Крстић, Говор у свечаној седници Књижевног одељења…, НСад 1914; Ж. Живановић, Политичка историја Србије, II, 1878-1889, Бгд 1924, с. 386, 388; В. Стајић, Рад Матице српске на развијању књижевности, Споменица Матице српске 1826-1926, НСад MCMXXVII,  с. 267; С. Цветковић, Репертоар Народног позоришта у Београду 1868-1965, Бгд 1966, с. 38, 39; П. Малетин, Из историје Матице српске – Књижевно одељење, Рад МС, 1974, бр. 10, с. 48; Ј. Николић, Библиографија Матице српске, I, 1826-1949, НСад 1976, с. 26, 56, 90, 156.

Л. Д.

КРСТИЋ Петар Ј. – композитор и диригент (Београд, 18. II 1877 – Београд, 21. I 1957). Виолину је учио приватно код Ј. Свободе, као ђак Прве београдске (мушке) гимназије, а савете и упутства у науци о хармонији прима од Ст. Мокрањца. Потом је уписао права на Великој школи у Бгду и свирао у оркестру НП (диригенти Д. Јенко и О. Малата). Као члан ,,Београдског певачког друштва“ био је на великој турнеји у Русији (1896), али се није вратио кући него је остао у Пешти са силном жељом да студира музику. Из Пеште је отишао у Беч, где је уписао композицију на Конзерваторијуму (код Р. Фукса), а музикологију на Филозофском факултету (Г. Адлер). У Бгд се вратио 1903. и тада започео вишеструку и плодну активност. Упоредо са деловањем као наставник музике у Првој мушкој гимназији (1903-1928) и музичкој школи ,,Станковић“ (у њеном оснивању 1913. је и сам учествовао), ступио је и на дужност капелника НП (1903-1912). Као и Д. Јенко пре њега, поред дириговања упоредо је писао музику и спремао музичке тачке за скоро све драме које су се изводиле на београдској сцени. Компоновао је две опере: Зулумћар (1927) и Женидба Јанковић Стојана (неизведена) и многобројних форми сценске музике, типа комада с певањем: Ајша, Коштана, Дорћолска посла, Косовска трагедија, Новела од Станца, Посветилиште Абрамово, У добри час хајдуци, Милош и Вукосава, Спомен Стерији, Пре четрдесет година, Вардар, Он, Вјечити бол, На низбрдици, Књегиња Маја, Снежана и седам патуљака и др. У његовом обимном опусу, поред клавирских и оркестарских композиција (Патетична увертира, Свечана увертира, На Липару, Скерцо d-moll, Српске игре), значајно место чине соло песме (Нимфа, Срђа Злопоглеђа, Познанство, Девојачка молба, Покошена ливада), као и велик број обрада народних мелодија за глас и мали оркестар. Поводом стогодишњице рођења Д. Јенка (1935) оркестрирао је његову Врачару, прву српску оперету. Међу хорским композицијама a cappella, истичу се Сељанчице, Од врбе свирала, Девојка и ветар, Суморан дан, Гракни гавране, циклус Три војводе и др. Оставио је трага и на пољу музичке публицистике као писац Музичког речника (1912) и као уредник ,,Музичког гласника“ (1922). Запажене музичке критике писао је за ,,Правду“. У његовом музичком аранжману на сцени СНП приказивана је Коштана Б. Станковића (први пут 1911), са популарним певаним песмама „Врањанка“, ,,Вардарка“, ,,Јоване сине“, „Дафина“, „Хаџи-Гајка“, ,,Бело дуде“, ,,Керемејли“, ,,Пошла Ванка“, ,,Даскалица“, ,,Џанум насред село“, „Мислим рано“, ,,Да знајеш море моме“, ,,Бело Ленче“, ,,Девет година“), а 1922. и Ајша С. Ћоровића (са познатим песмама: ,,Од како је Бања Лука постала“ и ,, Сарајево на високу гледу“).

ЛИТ: В. Р. Ђорђевић, Огледи српске музичке библиографије до 1914, Бгд 1969; В. Перичић, Музички ствараоци у Србији, Бгд 1969, с. 214-218; С. Ђурић-Клајн, Историјски развој музичке културе у Србији, Бгд 1971; Петар Крстић, Зборник радова, Факултет музичке уметности, Бгд 1986; Б. Милановић, Бајка у музичко-сценским делима Петра Крстића, у: 125 година Народног позоришта у Београду, Бгд 1997; Музичка школа Мокрањац – првих 100 година, Бгд 1999.

М. Д. М.

КРСТИЋ С. – глумац. Као глумац-волонтер и статиста наступао је у СНП од 1895. до 1897, најчешће у неименованим улогама.

УЛОГЕ: Оливер (Балканска царица), Кнез (Јованчини сватови).

В. В.

КРСТИЋ-КОЗАРСКИ Дијана – балетска играчица (Беране, 1. X 1965 – Нови Сад, 24. X 2021). Редовно играчко образовање започела је у балетској школи „Лујо Давичо“ у Бгду, где је четири г. била ученица А. Маглић. Г. дана је похађала Московску балетску школу (1980/81), а дипломира је у Бгду 1984. у класи Б. Мићуновић, као већ хонорарна чланица СНП (од 1983). Полазник је семинара из области класичног балета, под руководством Н. Дудинскаје и К. Сергејева 1985. и 1986, као и семинара из области модерног балета под руководством Каролин Карсон 2003. На такмичењу балетских школа Југославије 1982. освојила је прво место за млађи узраст; исте г. је добила златну медаљу за најмлађи узраст на Југословенском балетском такмичењу у НСаду, а затим бронзану за средњи узраст 1986, те за најстарији 1988. У СНП је стално ангажована од 1. XI 1983; звање примабалерине стекла је 1994. Прва соло улога јој је Фраскита (Дон Кихот, 1984, к-граф И. Отрин), а прва главна – Одилија (Лабудово језеро, 1985, М. Петипа, Л. Иванов, редакција К. М. Сергејев и Н. М. Дудинскаја). Годишњу награду СНП је добила за учешће у представама: У потрази за изгубљеним временом и Жизела (1989/90), у Веселој удовици (1995/96), у Избирачици и Крцку Орашчићу (1997/98) и у Алтум силенцијум (1998/99). Добитница је Златне медаље „Јован Ђорђевић“ 2001. Гостовала је на Сусретима балетских уметника у Љубљани 1983. и 1988, у Сарајеву са групом солиста као Мирта (Жизела), у Италији са суботичким позориштем у представи Анита Бербер, а са СНП у Бгду, Сегедину, Багдаду. Двадесетогодишњицу К. рада обележио је Позоришни музеј Војводине. У сезони 2005/06. прешла је у стални радни однос на Академију уметности у НСаду – бирана је у звање доцента за предмет Игре на Драмском одсеку – Група за глуму, где је урадила више кореографија за студенте глуме. У СНП је радила и као асистент к-графа и балетмајстор за представе Макс и Мориц, Кармина бурана, Алтум силенцијум и Жизела. На Академији уметности у Бањој Луци радила је као стручни сарадник 2000/01, а у Балетској школи у Бару као професор класичног балета 2004/05-2006/07.

УЛОГЕ: Зелена комета (Балада о месецу луталици), Артемида (Орион), Клеопатра (Клеопатра), Смрт, Мајка (Алтум силенцијум), Фраскита, Китри (Дон Кихот), Лујза (Вечити младожења), Добра вила (Пепељуга), Жилберта (У потрази за изгубљеним временом), Мирта (Жизела), Цар Девица (Коњић Грбоњић), Савета (Избирачица), Мазурка (Шопенијана), Друга ученица (Бал кадета), Мајка свих порока (Дон Хуан), Хана Главари (Весела удовица), Контеса Мари Лариш (Мајерлинг).

 Љ. М.

КРСТИЋ-КРЕСТИЋ Светозар – рачуновођа, позоришни агент и глумац (Вршац, 1839 – Вршац, 1896). Позориштем је почео да се бави у вршачком Позоришном дилетантском друштву, а после смрти П. Маринковића (в) прихватио је да води финансијске послове у СНП. Члан СНП је био од 1/13. VIII 1863. до 10/22. III 1872, када је сâм поднео оставку на дужност деловође и новчара јер је „изабрао себи нов начин живота“; ДСНП га је том приликом за савестан, поштен и ревносан рад наградило са 150 форинти. Ипак није прекинуо са позориштем: 30. XII 1872. пристао је да „из љубави према СНП“ сакупља за њега добровољне прилоге. На позив УО ДСНП поново се прихватио дужности „рачунара“ и економа од 5/17. IX 1873. и остао до 1/13. V 1879, када му је исплаћена отпремнина од 180 форинти. У СНП је обављао разне дужности: био је рачуновођа, благајник, агент (тај назив је ДСНП укинуло 30. VII 1866), односно надаље организатор гостовања (превоз, смештај, подизање „арене“), сакупљао је новчане прилоге и поклоне (комађе декора и костима), придобијао и пописивао нове чланове ДСНП, играо епизодне улоге…

УЛОГЕ: Негода (Милош Обилић).

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште, Даница, 1863, бр. 23, с. 366; А-м, Српско народно позориште, Јавор, 1879, бр. 16, с. 510.

В. В.

КРСТИЋЕВА Б. – глумица. Члан НП у НСаду била је  у сезони 1921/22.

УЛОГЕ: Лујза (Буриданов магарац), Вила (Никола Шубић Зрињски), Госпођа Вебер (Три девојчице), Лујза (Љубав бди).

В. В.

КРСТОНОШИЋ Петар – глумац, редитељ, позоришни управник, драмски писац и преводилац (Велика Кикинда, 9. VI 1871 – Београд, 16. II 1963). У родном граду је изучио за трговачког помоћника и једно време је радио у трговини; затим је ступио у путујуће позориште Ђорђа Јовановића, па у дружине Ђ. Пелеша, П. Ћирића, М. Лазића Стрица и Ђ. Протића. Члан СНП је био у сезони 1899/1900. и поново 1902. У међувремену је у два маха оснивао сопствено путујуће позориште које је давало представе по Србији и Војводини. Од 1905. је био управник штампарије „Браник“, а од 1906. номинални уредник Змајевог листа „Стармали“. Иако није имао урођеног глумачког дара, радо је приман у најбоља путујућа позоришта због озбиљности, интелигенције и сналажења у свим позоришним пословима. Нарочито је био цењен као организатор у СНП после Првог светског рата, када је у њему радио као глумац, редитељ и управник од 1921. до 1923. (изгледа да од руководећих послова није ни стизао да режира). Бавио се и новинарством прилозима у „Малом журналу“ (1901), „Бранику“ и „Застави“ (1905), а потом и у „Стармалом“. Написао је два некада веома популарна комада који су играни и у СНП: Крајишкиња (1896. и 1932) и Ускочница (1928). СНП је извело и три његова превода: Женидба на пробу Кароља Гереа (1899), Мали људи Карла Карлвајса (1900)  и Ракија Гезе Гардоњија (1907).

УЛОГЕ: Ланцелот Гобо (Млетачки трговац), Детре (Две љубави), Стеван Мргодић (Девојачка клетва), Селим-паша (Балканска царица), Јефта пандур (Циганин), Миша (Риђокоса), Фрања (Разбојници), Гласник (Краљ Лир), Баленштет (Златан паук), Стризе (Отмица Сабињанака).

ЛИТ: А-м, „Крајишкиња“, слика из сеоског живота од П. Крстоношића, песме компоновао Хуго Дубек, Браник, 1896, бр. 82, с. 3; А-м, У суботу 22. јануара приказан је „Млетачки трговац“, Застава, 1900, бр. 17, с. 3; А-м, У недељу 13. фебруара гледасмо „Девојачку клетву“, Застава, 1900, бр. 34, с. 3; С., Крајишкиња, Позориште, НСад 1900, бр. 3, с. 10-11; С., Риђокоса, Позориште, НСад 1900, бр. 13, с. 51; Г., Женидба на пробу, Позориште, НСад бр. 27, с. 106-107; С., Циганин, Позориште, НСад 1900, бр. 34, с. 134; А-м, У недељу 20. фебруара приказан је „Циганин“, Застава, 1900, бр. 41, с. 2; Г., Мали људи, Позориште, НСад 1901, бр. 18, с. 127; А-м, Крајишкиња, Ново позориште, НСад 1909, бр. 33, с. 130; А-м, Скупштина Друштва за Српско народно позориште, Застава, 1921, бр. 261. с. 2; Г. Б., Српско народно позориште, Застава, 1923, бр. 126, с. 2; А-м, „Ракија“ од Гардоњија, Застава, 1926, бр. 131, с. 3; А-м, „Ускочница“ од П. Крстоношића, Застава, 1928, бр. 246, с. 3.

С. Ј.

КРСТОНОШИЋ-СТАНИСАВЉЕВИЋ Марија-Мања – глумица. Ћерка глумца, редитеља и управника СНП Петра Крстоношића (в). Двадесетих г. редовно је наступала у СНП у дечјим улогама (у представама Хасанагиница, Циганин, Мамон, Распикућа, Зона Замфирова, Сеоска лола), испољивши притом несвакидашњу природност и сналажљивост.

ЛИТ: А-м, Мала Мања Крстоношић, Comoedia, 1924, бр. 4, с. 7; С. З(убац), Шантићево вече: „Под маском“ и „Хасанагиница“, Јединство, 6. II 1925; А-м, Српско народно позориште, о премијери комада „Мамон“, Радикал, НСад 27. X 1928.

В. В.

КРУЕ Жан (Jean Croué) – француски глумац и драматизатор (Париз, 9. II 1878 – Париз, 6. II 1952). Био је гимназијски друг и пријатељ Жака Копоа (Jacques Copeau). Завршио је париски Конзерваторијум и 1899. ушао у Француску комедију. Стални члан Комедије постао је  1914. и то био све до 1936. Играо је улоге првих комичара и великих слугу у класичном репертоару. С великим успехом је тумачио Молијеровог Скапена, али и Базила у Севиљском берберину, Либена у Лажним исповестима, Маскарила у Љубавном јаду, Лепина у Маривоовом Завештању, Господина Рафла у Тиркареу. Између 1926. и 1936. поставио је на сцени Француске комедије многе комаде, међу њима и Поверљиву матер (1926), Аленвалову Школу за грађане (1932) и Школу за мужеве (1936). Са Копоом је, на подстицај Андреа Жида, драматизовао Браћу Карамазове Ф. М. Достојевског. Још недовршена, ова драматизација је први пут изведена у Уметничком позоришту Жака Рушеа 1911. Касније је у Француској извођена још неколико пута, а новосадско НПДб ју је приказало 1938.

БИБЛ: Достојевски, Браћа Карамазови, драма у пет чинова. Написали Жак Копо и Жан Грује (sic!). Превео Димитрије Фртунић, Крагујевац 1912.

С. А. Ј.

КРУНИЋ  Мила – глумица; члан СНП била је неколико месеци 1941, када је учествовала у представама Обичан човек и Кир Јања.

ЛИТ: А-м, С. Н. П. на гостовању у Иригу, Дан, 8. II 1941.

В. В.