КУЈ/КЈУЈ Цезар Антонович (Цезарь Антонович Кюи) – руски композитор (Вилна, 18. I 1835 – Петроград, 26. III 1918). Био је син Француза и Литванке. Рано је почео да учи клавир и да компонује. Завршио је 1857. Војну инжењерску академију и у њој се запослио као предавач (био је стручњак за фортификацију). Г. 1856. упознао је Балакирјева и ступио у круг „Петорице“. На текст К. Доломанове компоновао је музику за оперету Бедасти Ивица, коју је Н-Оп извело 1933.
В. В.
КУЈУНЏИЋ Миодраг – позоришни критичар (Београд, 29. I 1926 – Нови Сад, 23. III 1998). Основну школу учио је у Стону, Пагу и Нишу, а гимназију у Нишу, Бгду и Мостару. Матурирао је у Бгду 1947. Дипломирао је на Филозофском факултету у Бгду, на Групи за историју уметности, 1957. Почео је да објављује текстове 1950. у листовима „Глас“, „20. октобар“, „Омладина“ и у часописима „Полет“ и „Младост“. Од краја 1950. до почетка 1952. био је, као спољни сарадник, ликовни критичар Радио Бгда. Од 1952. до смрти је живео и радио у НСаду: као наставник предавао је Историју уметности у Школи за примењену уметност (1952-1956), а професионални новинар у „Дневнику“ био је од 1956. до пензионисања, 26. VI 1988. У новинама је писао позоришне, ликовне и књижевне критике, текстове о текућим културним збивањима и разне полемичке текстове. Први у Србији је почео да пише телевизијску критику, одмах после почетка рада пробног програма ТВ Бгд. Сарађивао је у листовима „Дело“ (Љубљана), „Вјесник“ (Згб), „Magyar Szó“, „Политика“, „Борба“, „Нова Македонија“, „Јединство“, „Побједа“, „Ослобођење“, „Књижевне новине“ и у часописима ЛМС, „Могућности“, „Стражилово“, „Одјек“, „Сцена“, „Око“, „Књижевна критика“, „Híd“, „Шветлосц“, „Nový život“ и другима. За СНП је превео Филумену Мартурано Едуарда де Филипа и Кавијар и сочиво Ђулија Скарничија и Ренца Тарабузија. За Радио НСад написао је документарну драму Пркоси и отпори Мирослава Крлеже, која је емитована на дан пишчеве смрти 29. XII 1981. Упркос томе што је више од двадесет пет г. писао о представама СНП – писмено, интелигентно, пристрасно и са наглашеним личним ставом – он није позоришни хроничар из чијих се критика могу поуздано реконструисати уметнички домети представа СНП. Његов темељни став о позоришту, у суштини антитеатарски, боље од било које анализе позоришних хроника карактерише његов критичарски профил: „Позориште: поуздано је у њему оно што се деси на писаћем столу писца и на писаћем столу позоришног критичара. Шта ова двојица смисле и на папир ставе трајно је, са свим несавршеностима, јер carta canta. Оно што је између та два писаћа стола, што је између два ’певања папира’, често је задивљујући пехливанлук, који у варљивом сећању пехливана има обично врло улепшан облик. Што од догађаја време више пролази, све лепшим се догађај чини. И добро каже Андрићев фра Петар у Шали у Самсарином хану: ’Све што је давно било, боље је, а најбоље је оно што никад није било’.“ СНП је издало К. књигу интервјуа са глумцима и оперским певачима под насловом Заточници маште, I–II (НСад 1986). Поводом 50. годишњице обновљене Опере СНП, већ увелико у пензији а поврх свега још и боравећи на клиници, у болесничком кревету је припремао фељтон у 16 наставака Пола века Опере Српског народног позоришта, фељтон 1-16, Дневник, 17. XI – 4. XII 1997. Његов зет Светислав Јованов приредио је збирку К. критика под насловом Објективност искључена, коју је 2008. издао Музеј позоришне уметности Војводине.
БИБЛ: Перо Будак: „Клупко“, Дневник, 15. XII 1959; „Хамлет“ без духа, Дневник, 24. XI 1961; „Женидба“ од Гогоља дах ведрине, Дневник, 7. X 1962; Кус петао пиле довека, Дневник, 29. IV 1963; Сизифов посао, Дневник, 30. X 1963; Насиље над Нушићем, Дневник, 28. IV 1966; Бечејске служавке и њихова госпођа, Дневник, 10. XI 1967; Пуне очи, празно срце, Дневник, 18. I 1967; Безазлена ујдурма, Дневник, 25. V 1967; У водвиљском руху, Дневник, 21. II 1967; Драматика светла и боја, Дневник, 24. X 1967; Закон двојних нарави, Дневник, 27. XI 1967; Ревија добрих улога, Дневник, 18. XII 1967; Ране на савести, Дневник, 25. II 1968; Распарани шавови, Дневник, 14. III 1968; Агатон под папучом, Дневник, 24. X 1968; О Ирцима и Тевтонцима, Дневник, 31. X 1968; До фолклора и даље, Дневник, 13. III 1969; Сицилијанци у Бруклину, Дневник, 5. II 1970; Срећно неверство, Дневник, 5. XII 1970; Тајни порок једног бобија, Дневник, 9. I 1972; Глумци нису кљукани шарани, Дневник, 18. I 1973; Продужимо век томе „Вучјаку“, Дневник, 30. I 1974; Туђе авлије, НСад 1974; Обрачун подлаца, Дневник, 1. IV 1976; Радовање гњилом семену, Дневник, 26. I 1977; Агент за све режиме, Дневник, 2. IV 1978; Панама, мост света, НСад-Ириг 1978; Лифт-бој и остали, Дневник, 18. I 1979; Тешке кризе догме, Дневник, 5. IV 1980; Игра из два вица, Дневник, 26. I 1981; Име глуме: Љубица Раваси, фељтон 1-9, Дневник, 18. III – 26. III 1995.
ЛИТ: Р. Трифковић, Јесу ли Шпанци лијепи људи?, Ослобођење, Сарајево 31. VIII 1974; Ф. Пашић, Путописи – М. Кујунџић: „Туђе авлије“, Борба, 1. VI 1974; П. Протић, Миодраг Кујунџић: „Туђе авлије“, Књижевност, 1975, бр. 1; А. Вачић, „Панама – мост света“, Вечерње новости, 19. XII 1978; М. В(лајчић), Миодраг Кујунџић: „Панама, мост света“, Политика, 29. III 1979; К. Катанић, Миодраг Кујунџић: „Панама, мост света“, Улазница, Зрењанин 1981, бр. 80, с. 47-48; Љ. Вукмановић, Миодраг Кујунџић (1926-1998), Алманах позоришта Војводине, 1999, бр. 32, с. 132-133.
П. М.
КУКАВИЦА (Le Lâche) – комад у 4 чина (10 слика). Написао: Анри-Рене Ленорман. Прво извођење у Паризу, 1. XII 1925.
Прво извођење у нашој земљи у НП у НСаду 11. I 1927. Превео: Александар С. Адамовић. – Рд. Б. Војиновић; Стеван Јовановић (Жак), М. Живановић (Шарлије), М. Васић (Професор Хилц), Ј. Гец (Рус), Ђ. Јечинац (Интернирани), П. Кокотовић (Играч), К. Клеменчић (Први музичар), Л. Лазаревић (Други музичар), М. Хаџи-Динић (Лекар), Љ. Стојчевић (Једна маскирана особа, доцније господин у сивом оделу), Д. Врачаревићка (Тереза), М. Грујићева (Госпођица), Н. Замфировићева (Госпођа Истед), Д. Матејићка (Маркиза од Аква-Тинто), А. Кранчевићка (Стара госпођа), Феменова (Играчица), Б. Катићка (Фрида), Б. Врачаревић (Црнац), Т. Хаџић (Директор хотела), Јаковљевић (Један старац), С. Федоров (Први портир), Б. Бесерминов (Други портир), Д. Таран (Келнер), Сунарићева (Пјерета), К. Муравцева (Госпођа), Е. Ерман (Гувернанта). – Изведено 5 пута.
ЛИТ: А-м, „Кукавица“, Застава, 1927, бр. 1, с. 3; А-м, „Кукавица“, комад у 4 чина (10 слика) од Х. Р. Ленормана – премијера, Нови Сад, 1927, бр. 1, с. 15; Г., „Кукавица“ од Ленормана, премијера, превео је др Александар С. Адамовић, Нови Сад, 1927, бр. 2, с. 2; А-м, У уторак 11. о. м. први пут на нашој позорници „Кукавица“, Видовдан, 1927, бр. 376, с. 9; О. С(уботи)ћ, „Кукавица“, драма у 4 чина од Ленормана, Застава, 1927, бр. 8, с. 3; Ерен, „Кукавица“, драма у 4 чина од Р. Х. Ленормана, Видовдан, 1927, бр. 378, с. 3; С. Баница, Позориште у Новом Саду, ЛМС, 1927, књ. 311, с. 196.
В. В.
КУКУЉЕВИЋ-САКЦИНСКИ Иван – књижевник и политичар (Вараждин, 29. V 1816 – имање Пухаковец крај Вараждина, 1. VIII 1889). Гимназију је започео у Вараждину а завршио је у Згбу. Г. 1833. иступио је са друге г. филозофије и ступио у кадетску школу у Кремсу. У Бечу се као гардијски часник упознао са Љ. Гајем, В. Караџићем и М. Топаловићем, а у Милану (1840) са П. Прерадовићем. Војску је напустио 1841, а 2. V 1843. одржао је у Хрватском сабору први говор на хрватском језику и један је од најважнијих чланова Илирског покрета. Одржавао је везе са патријархом Рајачићем у Сремским Карловцима и кнезом А. Карађорђевићем у Бгду 1848, а те г. је постао и земаљски архивар. Повукавши се под апсолутизмом из политике, основао је 1850. научни зборник „Аркив за повјесницу југославенску“, био је потпредсједник Матице илирске, а касније и предсједник Матице хрватске (1874-1889). Када је 1860. Хрватској враћен устав, вратио се политици, те је 1861. постао велики жупан Загребачке жупаније. Са И. Мажуранићем створио је 1863. Самосталну странку, а 1865. је именован за банског намјесника. Увођењем дуализма у Монархији 1867. склоњен је са положаја, па се до смрти бавио књижевним и знанственим радом. Један је од најсвестранијих јавних дјелатника у Хрватској тијеком XIX стољећа. Пјесник, драматик, новелист, политички повјесничар, књижевни и умјетнички хисторик, археолог, путописац, публицист, библиограф, скупљач старина и издавач, био је углавном у свим дисциплинама самоук, али је големом енергијом настојао свакој од ових активности дати особни печат неким значајним дјелом. Премда невјеште у драматургијској композицији, драме му имају значење првијенаца у хрватском професионалном глумишту, а „јуначком игром“ Јуран и Софија или Турци код Сиска започела је 10. VI 1840. прва професионална јужнославенска дружина (новосадско „Летеће дилетантско позориште“ под именом „Домородно театрално друштво“) своје гостовање у Згбу, чиме је обиљежен и почетак новијег хрватског глумишта. Премда велике енергије у књижевном раду, К. ће ипак остати забиљежен као оснивач многих знанствених дисциплина, а напосе као политичар, свагда одан најплеменитијим националним идејама још из доба препорода. У СНП је његова драма Потурица имала неколико премијера: 1868, 1869, 1870, 1873. и 1879.
БИБЛ: Јуран и Софија или Турци код Сиска, Згб 1839; Стјепко Шубић или Бела IV. у Хрватској, драма у два чина, Згб 1841; Различита дјела, I – Згб 1842, II – Згб 1843, III – Згб 1844, IV – Згб 1847; Мало зрцало народа славјанскога, Згб 1845; Славјанке, Згб 1848; Потурица, драма у 4 чина, Згб 1847; Повијесне пјесме, Згб 1847; Пјесници хрватски XV. вијека, Згб 1856; Пјесници хрватски XVI. вијека, Згб 1858; Словник умјетника југославенских, I-IV, Згб 1858-1860; Библиографија југославенска: Књига I – Библиографија хрватска, Згб 1860, 1863; Jura Regni Croatiae, Slavoniae et Dalmatiae, I-III, Згб 1861-1862; Monumenta Slavorum Meridiolanum, Згб 1863; Codex diplomaticus, Згб 1874-1875; Julio Clovio, Згб 1878; Гласовити Хрвати, Згб 1886.
ЛИТ: С. Мирковић (Ђ. С. Дежелић), Иван Кукуљевић Сакцински, Згб 1861; Б. Шулек, Иван Кукуљевић Сакцински, Вијенац, 1889, с. 489; Т. Смичиклас, Живот и дјела Ивана Кукуљевића Сакцинског, Рад ЈАЗУ, 1892, књ. 110; М. Грловић, Албум заслужних Хрвата, Згб 1898; Б. Кукуљевић, Младост Ивана Кукуљевића Сакцинског, Згб 1907; А. Барац, Хрватска књижевност, I, Згб 1954; Ј. Равлић, Повијест Матице хрватске, 1842-1962, Згб 1963; Ј. Равлић, Иван Кукуљевић Сакцински, у: Хрватски народни препород, Згб 1965; М. Шицел, Пјесничко и приповједачко дјело И. К. Сакцинскога, Кај, 1969, бр. 12; М. Живановић, И. К. Сакцински, у: Повијест хрватске књижевности, Згб 1975, књ. 4; Н. Батушић, Иван Кукуљевић Сакцински, у: Хрватска драма од Деметра до Шеное, Згб 1976; Т. Мацан, Литература о Ивану Кукуљевићу Сакцинском, Croatica, 1977, бр. 9-10.
Н. Б.
КУЛА ВАВИЛОНСКА – смешне сцене из живота једног младића и девојке који су желели да буду муж и жена и другог младића и девојке који то нису желели. Написао: Душан Роксандић. Прво извођење у Загребачком градском казалишту „Комедија“, 16. II 1958.
Прво извођење у СНП 8. XI 1958. у НСаду. Пролог написао: Р. Суботић. – Рд. М. Шуваковић, сц. и к. Д. Душановић; В. Животић (Срђан), Д. Чаленић (Ана), С. Шалајић (Мирко), Ж. Стојановић-Матић (Олга). – Изведено 38 пута, глед. 16.030.
БИБЛ: Кула вавилонска, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 847.
ЛИТ: С. Ст(анић), „Кула вавилонска“, Дневник, 6. XI 1958; Ј. В(илова)ц, „Кула вавилонска“ Душана Роксандића, Дневник, 16. XI 1958; О. Новаковић, Атрактивни почеци, НС, 1958, бр. 137-138, с. 9.
М. Р.
КУЛИЊИ Ерне (Ernö Kulinyi) – мађарски књижевник и публицист (Сегедин, 18. VI 1893 – Брук, 2. II 1945). Гимназију је завршио у Сегедину, а студије права у Будимпешти. Од 1912/13. објављује позоришне и музичке критике у сегединским и пештанским листовима. Аутор је неколико оперетских либрета и прерада либрета. Заједно са Ж. Винцеом (в) прерадио је либрето Брамера (в) и Гринвалда (в) Љубичица са Монмартра (музика: Е. Калман), која је у СНП изведена 1960.
В. В.
КУЛОСФЕРА – комедија с ове стране плота у 2 дела. Написао: Томислав Кетиг.
Праизвођење у СНП 30. XII 1971. у НСаду. – Рд. М. Гајић, к. г., сц. и к. В. Лалицки, к. г., муз. сарадник И. Ковач, сценске кретње Д. Јанковић Макс, пом. рд. Д. Синовчић-Брковић; Добрила Шокица (Спикер), М. Петковић (Доктор Звезданић), Ј. Бјели (Лилијана), Љ. Јовић (Секретарица), С. Ђорђевић (Директор), Т. Јовановић (Друг Куловски), В. Матић (Друг Лисац), Д. Јанковић Макс (Странац), Д. Синовчић-Брковић, З. Ђуришић, Д. Куцуловић, З. Кримшамхалов, М. Анђелковић, И. Сувачар, М. Милићевић, П. Петковић, Драгиша Шокица, Ф. Тапавички, В. Стојановић, Р. Виги, М. Васиљевић, А. Ђорђевић, Ж. Илић, Љ. Бараћ. – Изведено 23 пута, глед. 3777.
БИБЛ: С ове стране плота, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1811.
ЛИТ: М. Петковић, Миодраг Гајић, Дневник, 14. XII 1971; М. Петковић, „Кулосфера“ до нове године, Дневник, 21. XII 1971; М. Гајић, Шта нуди „Кулосфера“, Дневник, 29. XII 1971; М. Мирковић, „Секс у школе деца вас моле“, Политика експрес, 6. I 1972; М. Кујунџић, Варке и успеси, Борба, 23. I 1972; С. Божовић, Сатира на новосадски начин, Индекс, 1972, бр. 241, с. 9; Д. Поповић, У позоришту, НСад 1973, с. 169-170.
Ј. М.
КУЛТУРНО-ПРОСВЕТНА ЗАЈЕДНИЦА – друштвена организација коју конституише најшири круг чинилаца у области културе и просвете. Настала је 1956/57. трансформацијом дотадашњег Савеза културно-просветних друштава. Током првих неколико г. постојања важила је као чинилац демократизације односа у сфери културе и просвете, те је у прво време и називана „парламентом културе“. Касније, почетком шездесетих г., установљењем Културно-просветних већа у скупштинама друштвено-политичких заједница, као и оснивањем заједница културе, крајем шездесетих, све више постаје асоцијација друштвених, односно сталешких организација из области културе и просвете којима првенствено служи као место договарања, координације и сарадње у покретању акција од заједничког интереса. У току последње две деценије потврдила се као важно упориште културно-уметничког аматеризма, нарочито у општинама. Флексибилном делатношћу и еластичним организационим устројством показала се вишеструко корисним фактором унапређивања културе у целини. У развоју позоришне културе у Покрајини евидентан је допринос како културно-просветних заједница у општинама (до 1965. и у срезовима), тако и КПЗ Војводине, из које су потекле многе иницијативе корисне за развој позоришта у Покрајини. Поред осталог, КПЗ Војводине се ангажовала на стварању услова за проширену делатност позоришта настојећи да побољшањем општег стања домова културе обезбеди што повољније услове за позоришна гостовања, често и у најмањим местима Покрајине. Посебну бригу посвећује подстицању драмског стваралаштва додељујући сопствена признања позориштима и појединцима – драмским уметницима (Награду „Искре културе“), као и њиховим кандидовањем за друга висока признања (Седмојулску награду, Награду ослобођења Војводине, Награду АВНОЈ-а, Вукову награду и др.). Тако је, на пример, на предлог КПЗ Војводине СНП добило Награду АВНОЈ-а 1981.
М. Кш.
КУЛУНЏИЋ Јосип – драмски и оперски редитељ (Земун, 1. VIII 1899 – Београд, 1. XII 1970). Потиче из трговачке породице. Основну школу и гимназију завршио је у Земуну 1918; апсолвирао је на Филозофском факултету у Бгду 1926; „студирао је театар и гледао свијет“ у Дрездену, Бечу, Паризу и Прагу и завршио специјалне студије драматургије и оперске режије у Паризу и Берлину. У средњој школи писао је лирске песме и приповетке, а на универзитету драме. Његове младалачке драме нису прихватане од управе ХНК у Згбу, где је покушавао да их пласира. Први успех постигао је драмском гротеском Поноћ, која је, у режији Б. Гавеле, постигла изузетан успех и код публике и код критике (1921). Тај успех отвара му врата ХНК, у којем је био помоћник драматурга (1921-1923) и драматург (1926-1927). После оставке и повлачења Јулија Бенешића, К. долази у сукоб с новим управником ХНК В. Т. Брањским и принуђен је да у јесен 1928. пређе у Н-Оп, а затим у НП (1929-1937) и Уметничко позориште у Бгду (1939-1943). После Другог светског рата режира у Вршцу, НСаду и Бгду, професор је на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Бгду (1949-1968) и главни уредник часописа „Сцена“ (1965_1969). Један од К. биографа с разлогом је завршио расправу о његовој контроверзној личности Шекспировим речима: „Био је човек спрам кога се грешило више него што је грешио сам“. Наши театролози требало би документовано да објасне зашто овај стваралац многостраних знања и даровитости, који се огледао на многим позоришним „фронтовима“ (драмски писац, преводилац дела за позориште, редитељ драма и опера, теоретичар драме и позоришта, професор драматургије, уредник позоришних листова и часописа) и у позоришној култури Југославије био присутан пет деценија (1921-1970), није имао среће да се потпуно изрази у театарској дисциплини која је била његова прва вокација – драмској режији. Долазак у НСад, у сезони 1946/47, био је нека врста повратка К. у „грађански живот“, после калварије која је почела 1937. судским процесом и општом хајком сурово „режираном“ у стилу наше балканске машине за сламање личности. Он је тада удаљен из позоришта, у које се враћа инкогнито (Уметничко позориште у Бгду, 1939-1943, у којем је режирао, али без права да потписује своја остварења; а затим, у лето 1944, и Позориште удружења глумаца, где је под својим именом режирао забавни репертоар). Ова ратна активност само отежава његову злу судбину. После рата кажњен је губитком грађанских права. Свестрано угрожен, он се, у пролеће 1946, „склања“ у Вршац, где је у НП „Стерија“ режирао Стеријине комедије Зла жена и Лажа и паралажа и дела совјетских писаца Катајева (Родитељски дом) и Корнејчука (Мисија мистер Перкинса у земљи бољшевика). После успешног рада у Вршцу, поново је постао „службеник“ и постављен је за редитеља СНП у НСаду, где је у Драми режирао три успеле представе: Оклопни воз В. Иванова, Господу Глембајеве М. Крлеже и Шуму А. Н. Островског. Када је основана Опера СНП, био је њен први редитељ: поставио је Травијату, а касније, као гост, режирао опере: Еро с онога свијета, Риголето, Продана невеста, Аида, Фигарова женидба, Заљубљен у три наранџе, Кнез Иво од Семберије и Женидба Милошева – Вилин вео. У Драми СНП, као гост, поставио је и једну од својих најбољих режија – Машкарате испод купља И. Војновића, за коју је, на трећим ЈПИ, 1958, добио Специјалну награду Стеријиног позорја. У време када је дошао у НСад, био је у најбољем стваралачком добу (имао је 47 г.). Желео је, ради што скорије и потпуније рехабилитације, да се прикаже „у најбољем светлу“, али се у његовом раду није могло запазити никакво посебно усиљавање (какво је, иначе, у таквим случајевима веома приметно). У НСаду је дочекан пријатељски: више глумаца познавало га је из Уметничког позоришта у Бгду, а многи су се сећали и његових режија у НПДб, у којем је, непосредно пред рат, режирао три успеле представе: Пера Сегединац Л. Костића (21. I 1941), Зла жена Ј. П. Стерије (18. II 1941) и Два идола Б. Атанацковића, у драматизацији Ж. Васиљевића (4. III 1941). У НСаду није учествовао у расправама о „новом и жељеном“ социјалистичком реализму, него је радио „по своме“, ослањајући се на знање, укус и интелектуалну супериорност. О начину његовог редитељског рада у СНП компетентно сведочи В. Поповић: „Радио је брзо, гипко, с необичном лакоћом и свежином. Супериорно верзиран, и теоријски и практично, у питањима драматургије, глуме и сценске опреме, убедљив и ефикасан у постављању захтева, а уз то шармантан, духовит, љубазан према својим сарадницима, био је веома цењен и омиљен у нашем Позоришту. Веома искусан и сналажљив, с реалним погледом на тадашње могућности наше сцене, никада није постављао претеране захтеве у погледу материјалне опреме својих представа, трудећи се да, оскудици и тескоби упркос, потражи и нађе прикладна и делотворна уметничка решења. Лишен сујете, није био од оних који ситничаво чувају свој редитељски ауторитет непопустљивошћу према предлозима глумаца и певача да им измени понеки детаљ радње да би се на сцени лагодније осећали. Био је у том погледу толерантан (кад год, наравно, није било у питању нарушавање његове режијске концепције), јер је располагао живом и прилагодљивом стваралачком фантазијом, а такве уступке му је допуштао и његов истински и велики ауторитет“. Имајући на располагању тадашњи добар глумачки ансамбл (било је то пре „сеобе“ новосадских глумаца у ново, Југословенско драмско позориште), умео је зналачки, управо мајсторски, да изабере најбоље поделе за представе. То је био један од разлога што су његове драмске представе, за позоришне прилике НСада, биле „радо гледане“ (Господа Глембајеви – 22 представе, глед. 9888; Шума – 20 представа, глед. 7393; Машкарате испод купља – 21 представа, глед. 6257). Изузетак је била представа Оклопни воз, која је после друге представе скинута с репертоара, али, срећом, није угрозила „стартну позицију“ К. у НСаду. М. Хаџић мисли да је забрана била „права штета, јер изгледа да је представа била на прагу добре формуле“. У НСад је дошао са својом „целом биографијом“ и својим схватањем позоришне режије које је формирао најпре у Згбу (1919-1929), посматрајући процес редитељског рада И. Раића, Б. Гавеле и Т. Строција, затим на својим путовањима по Европи, где су на њега најдубљи утисак оставили француски редитељи Ж. Питоеф, Ш. Дилен и Ф. Жемије, и, коначно, проучавањем обимне театролошке литературе која му је омогућила да упозна модерна кретања у театру (Г. Крег, М. Рајнхарт, А. Таиров). Радећи у Бгду, К. се развио у редитеља модерних европских схватања, и у његовим представама доминирали су динамика и драматика сценског простора, осећај за ритам и темпо, инсистирање на хармоничној игри ансамбла и рељефна диференцијација карактера, а приликом тумачења класичних дела иновације у погледу концепта („склоност ка инвентивној преради и адаптацији основног драмског текста“) и нови „угао“ виђења. Поред наведених редитељских особености, К. је у НСаду показао и апартну вештину у раду са ансамблом. О томе сведоче глумци и певачи СНП. Резиме тих сећања показује део његовог редитељског метода. Он би током проба за столом објаснио лик, тражећи и од глумца да о лику који тумачи каже сопствени суд, а затим би га пустио да разрађује лик, док би он само контролисао и повремено интервенисао („Немој тако гласно… Немој да млатараш рукама…“). Слично је поступао и приликом припреме оперских представа: „К. вас пусти да и сами нешто тражите и дате, да види шта сте у стању сами да откријете. Он вас пусти и гледа. И онда ставља примедбе и доведе вас до онога што он жели“ – сведочи З. Николић сећајући се рада на Травијати и Фигаровој женидби. Савршено је осећао сцену, пратио би глумца и размишљао како да му помогне. Он би увек видео кад се и где глумац мучи, размислио би зашто се мучи, анализирао своје захтеве, анализирао глумца као личност, покоји пут прилагодио глумца улози, а који пут улогу глумцу. У раду са глумцима запажена је и особеност метода којем је прибегавао када је пред собом имао „више интуитивног и спонтаног, а мање церебралног глумца“. О томе сведочи Ј. Лешић, истичући да је К., имајући и сâм оригиналан глумачки таленат и смисао за имитирање и пародирање, „знао ефективним редитељским форшпиловањем сугестивно пренијети на глумца она најбитнија мјеста поједине улоге, као неку плодоносну клицу из које се затим сигурно и правилно развијао раскошни плод“. Новосадски глумци сведоче да током проба није био нестрпљив и да није на првим пробама захтевао коначно осећање. Ако би наслућивао идеју, знао је да ће до ње природно и доћи. На неким мизансценским пробама режирао је „све вртећи се около глумца, не испуштајући га из вида, из целокупне своје личности, осећао га је и буквално придржавао својим раширеним рукама“. И у НСаду је доказао да је један од најбољих оперских редитеља, иако су његове новосадске оперске режије имале амплитуду од рутинског испуњавања задатака до истинске креативности. Његовом режијом Травијате, у атмосфери правог славља, отворена је 16. XI 1947. Опера СНП. За његове оперске режије карактеристични су маштовитост и одсуство шаблона (било је представа у којима је сваком члану хора постављао индивидуални задатак). В. Поповић, који је као оперски певач суделовао у неколико представа које је К. режирао, истиче његову лакоћу и брзину кретања и деловања: „То је нарочито падало у очи при његовим оперским режијама, увек, по традицији, временски стешњеним тако да је било нужно посао обавити брзо и ефикасно. Тада се у појачаној мери испољавала и његова склоност ка ’форшпиловању’. Посматрао сам га како хитро прилази некоме од солиста и подруку с њим скоро га вуче одређеним мизансценом показујући му, појачано и скоро гротескно, како да се креће и шта да чини. То се одиста није могло подражавати, али је, на чудан начин, било ’упутно’.“ Своју сталну идеју водиљу да је „добар само онај театар који познаје своје време“, К. је, током свог кратког боравка у НСаду, схватио и као реалитет којем се морао прилагодити. Резултат његовог интелигентног прихватања околности биле су његове режије које су знатно допринеле уметничком угледу и ауторитету СНП у првим г. после његове обнове. Мира Летица је урадила његову бисту у бронзи. Новосадски театри су у међуратном периоду извели К. преводе или обраде превода: Авети, Бајадера, Кућевласници, Мадам Помпадур, Отац, Процес Мери Даган, Служавка господарица и Чаробњак, као и два његова оригинална комада: Габријелово лице (Н-Оп, 1929) и Мистериозни Камић (Н-Оп, 1930).
РЕЖИЈЕ: Гола Ева, Габријелово лице, Мистериозни Камић, Пера Сегединац, Зла жена, Два идола, Оклопни воз, Господа Глембајеви, Шума, Травијата, Еро с онога свијета, Риголето, Продана невеста, Аида, Фигарова женидба, Заљубљен у три наранџе, Кнез Иво од Семберије, Машкарате испод купља, Женидба Милошева – Вилин вео.
БИБЛ: Поноћ, гротеска, Згб 1921; О новој режијској уметности, Театар, 1922/1923, бр. 2, с. 4-8; Стар или ансамбл, Comoedia, 1924, бр. 35, с. 22-23; Литература и театар, Comoedia, 1925, бр. 35, с. 22-27; Шкорпион, гротеска, Згб 1926; Мистериозни Камић, Згб 1928; Обласна позоришта, Нови Сад, 1929, бр. 1, с. 7-8; Машина савјест, драма, Згб 1932; Стеријини типови, ЛМС, 1935, књ. 344, с. 34; Позориште за масе, Политика, 1. XII 1936; Пита хиљаду форината, драматизација, Бгд 1952; Људи без вида, Згб 1952; Човјек је добар, Бгд 1953; Књига и колачи, једночинка, ЛМС, 1957, књ. 379, с. 591; Фрагменти о театру, НСад 1965; Драмска дјела (са Т. Строцијем, Г. Сенечићем и К. Месарићем), Згб 1965; Страхиња Петровић, Сцена, 1966, бр. 6, с. 365-370; Јоаким и сцена, Сцена, 1968, бр. 1, с. 1-7.
ЛИТ: А-м, Организација и рад народног позоришта Новосадско-осјечког, Југословенски дневник, 1930, бр. 117, с. 3; Ж. В., Л. Костић: „Пера Сегединац“, Политика, 30. I 1941; Др. К., Трагедија „Пере Сегединца“ у преради г. Кулунџића појавила се са успехом на новосадској сцени, Дан, 31. I 1941; А-м, „Два идола“, драматизација романа Богобоја Атанацковића, Дан, 2. III 1941; А-м, Јосип Кулунџић, ВС, 1946, бр. 6, с. 13; Б. Чиплић, „Господа Глембајеви“ од Мирослава Крлеже, СВ, 29. XII 1946; А-м, Верди: „Риголето“, ВС, 1948, бр. 13, с. 35; А-м, „Еро с онога свијета“, ВС, 1948, бр. 15, с. 38; Ј. Шулхоф, Година дана рада Опере Војвођанског народног позоришта, 1948, ЛМС, књ. 362, с. 617; Ј. Виловац, „Људи без вида“, Дневник, 14. VI 1953; Н. Грба, „Аида“ на сцени Новосадске опере, Дневник, 20. XI 1955; М. М-ћ, „Фигарова женидба“, Дневник, 6. I 1956; Н. Г(рба), „Заљубљен у три наранџе“, Дневник, 9. VI 1957; Св. С., Посебну пажњу привлаче Војновићеви коментари и објашњења, Дневник, 12. IX 1957; М. Б(абинк)а, У знаку јубилеја Опере, Дневник, 22. IX 1957; Ј. Виловац, „Машкарате испод купља“, Дневник, 11. X 1957; Д. Б., Треће Југословенске позоришне игре, Позоришни живот, Бгд 1958, бр. 7-8, с. 4; В. Петрић, Кулунџићев емоционално-инфлексивни метод, Сцена, 1965, бр. 2, с. 186-194; А-м, Умро редитељ Јосип Кулунџић, Борба, 2. XII 1970; Ђ. Ђурђевић, In memoriam. Један људски век у служби театра, Борба, 2. XII 1970; Е. Финци, На вест о смрти Јосипа Кулунџића. Писац, редитељ, педагог, Политика, 2. XII 1970; Л. Дотлић, Сећања на Јосипа Кулунџића, Позориште, НСад 1970, бр. 4, с.3; М. Татић, Сарадници о Ј. Кулунџићу, Позориште, НСад 1970, бр. 4, с. 4-5; А-м, М. Радоњић, Јосип Кулунџић (1899-1970), Сцена, 1970, бр. 6, с. 3-5; В. Петрић, Јосип Кулунџић као педагог, Сцена, 1970, бр. 6, с. 6-9; Ђ. Ђурђевић, Човек и театар, Позориште, Тузла 1970, бр. 6, с. 809-813; М. Фрајнд, Редитељ и теоретичар Јосип Кулунџић, у: Дани Хварског казалишта, Сплит 1982, с. 232-261; В. Поповић, Записи из позоришта, НСад 1982, с. 104-105; М. Коџић, Позориште моје младости, НСад 1983, с. 119-173; П. Марјановић, Разговор с Милошем Хаџићем, Сцена, 1985, бр. 1-2, с. 9; М. Кујунџић, Заточници маште, I и II, НСад 1986; Ј. Лешић, Историја југословенске модерне режиије, НСад 1986, с. 204-219 и 345-350, Режије Јосипа Кулунџића на сцени СНП-а, Позориште, НСад 1990, бр. 4, с. 5.
П. М.
КУМИЧИЋ Еуген – књижевник (Берсеч крај Мошћеница, Истра, 11. I 1850 – Загреб, 13. V 1904). Италијанску гимназију полазио је у Ријеци, Копру и Задру. Почео је студирати медицину у Прагу, али је наставио и завршио повијест и земљопис у Бечу. Постаје професором на италијанској гимназији у Сплиту, гдје предаје хрватски, а 1875-1877. борави у Паризу, гдје је дошао у додир са Золиним натуралистичким теоријским поставкама. Мобилизиран по повратку, судјеловао је 1878. у окупацији Босне и Херцеговине у аустријској војсци, а дојмове са те експедиције импресивно је описао у дјелу Под пушком (1886). Од 1879. до 1883. био је гимназијски професор за француски и хрватски језик у Згбу. Својевољно напушта државну службу да би се као већ активни припадник Странке права укључио у политички живот. Биран је више пута у Хрватски сабор, а био је и потпредсједник Чисте странке права и градски заступник. Писао је и под псеудонимом Е. К. Берсечанин и Јенио Сисолски. Прозаист који је био снажно импресиониран Золом, К. је натуралистичке тенденције спојио с јаким патриотизмом. Главна су му тематска изворишта грађанско и племићско друштво те истарски живот као и разноврсна повијесна збивања. Проза из грађанског свијета и истарско-поморског живота карактеристична је за жељу за снажнијом социјалном критиком. Међу многобројним дјелима најзначајнија су: Олга и Лина (1881), те Госпођа Сабина (1883), Јелкин босиљак (1883), Зачуђени сватови (1883), Сирота (1885), Теодора (1889) и Побијељени гробови. Написао је два радо читана и своједобно врло популарна романа, Урота Зринско-Франкопанска (1892/93) и Краљица Лепа (1902), који су значили оживљавање хисторијског романа у хрватској књижевности након Шеноиног доба. Значајан је и његов теоријски спис О роману. Написао је и неколико драма: Сестре (1891) према прози Теодора, комедију Обитељска тајна (1891), те повијесну драму Петар Зрински (1901), чији се мотив налази већ у Уроти. Драму Сестре прерадио је касније под насловом Послови. Драмска дјела му нису доживјела посебног успјеха јер су драматургијски нецјеловита а псхихолошка мотивација ликова му је недостатно снажна. Њихов удио у развоју хрватске драме више је симболичног значења. У СНП је изведена К. драма Сестре 1898.
БИБЛ: Сабрана дјела, I-XV, приредио И. Великановић, Згб 1933-1941; Дјела, I-III, приредио А. Барац, Згб 1950; Изабрана дјела, I-VII, приредио Д. Тадијановић, Згб 1965; Урота Зрињско-франкопанска, Згб 1965.
ЛИТ: Ф. Марковић, Јелкин босиљак, Вијенац, Згб 1882, бр. 3; Ј. Пасарић, Матица хрватска, Вијенац, Згб 1884, бр. 34; Ј. Чедомил, Еуген Кумичић, Искра, Згб 1891, бр. 4-6; А. Г. Матош, De monumentis, Покрет, Згб 1904, бр. 8; П. Скок, Две генерације хрватских франкофила. Приликом тридесетогодишњице Золине смрти, Правда, 1933, бр. 10.115-10.118; А. Барац, Љествице и вјешала, Вијенац, Згб 1944, бр. 5; А. Барац, Евгениј Кумичић, Хрватско коло, Згб 1950, бр. 1; В. Антић, Ријека у хрватској књижевности XIX. и почетком XX. стољећа, Згб 1953; В. Павлетић, Раскорак теорије и праксе, Полет, Згб 1955, бр. 2; А. Барац, Књижевност Истре и Хрватског приморја, Згб-Ријека 1968; И. Франгеш, Евгениј Кумичић, у: Повијест хрватске књижевности, Згб 1975, књ. 4.
Н. Б.