КУНДЕРА Милан (Milan Kundera) – чешки књижевник, приповедач, романсијер, есејиста и драмски писац (Брно, 1. IV 1929 – Париз, 11. VII 2023). Дипломирао је 1952. на Академији за позориште и филм у Прагу, на којој се исте г. запослио и предавао светску књижевност. У књижевности се јавио 1950-их „ангажованим“ стиховима (збирка песама Човек врт пространи – Člověk zahrada širá, 1953. и поема Последњи мај – Poslední máj, 1955) и драмама које величају комунистичке митове, да би се 1960-их одрекао ових дела и постао водећа личност круга писаца који су 1967. иницирали „прашко пролеће“. После драмског текста Власници кључева (Majitelé klíčů, 1962) и две збирке приповедака објавио је 1967. роман Шала, који му је донео светску славу. Превођен је на све европске језике и дела су му објављивана широм света. Од 1975. живи у Француској, а од 1990-их г. и пише скоро искључиво на француском. У свим жанровима у којима се огледао он је рефлексивно, иронично-саркастично и хумористички разиграно-забавно третирао човека с краја XX века, у друштву обезбоженом и изманипулисаном лажним вредностима. У Југославији су његове драме извођене у Сплиту (Монаде, 1971) и Згбу (Шева 1974. и Жак фаталист и његов господар, 1980). У СНП је 1970. изведена драматизација његове приповетке Sympozium под насловом Симпозијум или о љубави.

БИБЛ: Шала (Žert), прев. Н. Кршић, Згб 1969; Живот је негдје другдје (Život je jinde), прев. Н. Кршић, Згб 1979; Смешне љубави (Směšné lásky), Други том смешних љубави (Druhý sešit směšných lásek) и Трећи том смешних љубави (Třeti sešit směšných lásek), прев. А. Илић, Бгд 1981; Опроштајни валцер (Valčik na rozloučenou), прев. Н. Кршић, Бгд 1981; Књига смијеха и заборава (Kniha smíchu a zapomněni), прев. Д. Руљанчић и А. Голдштајн, Згб 1982; Неподношљива лакоћа постојања (Nesnesitelná lehkost bití), прев. Н. Кршић, Сарајево 1984; Уметност романа (Uměni románu), прев. Н. Кршић, Сарајево 1990; Бесмртност (Nesmrtelnost), прев. С. Миличевић,  Сарајево 1991.

ЛИТ: Б. Богавац, Интервју са М. Кундером, Књижевна реч, Бгд 1982, бр. 2-3, с. 2; Н. Тимченко, Цензурисани Кундера, Књижевна реч, Бгд 25. III 1983; Ж.-М. Рабате, Осмех месечара: од Броха до Кундере, Дело, Бгд 1985, бр. 4, с. 1-19; Н. Тимченко, Белешка о Милану Кундери, Дело, Бгд 1985, бр. 4, с. 20-34; Ж. Иванковић, О свему и још понечему, Дело, Бгд 1985, бр. 4, с. 35-43; Н. Васовић, О Кундери, ЛМС, 2000, књ. 465, св. 5, с. 623-628.

В. В.

КУНИНСКО ЛЕТО – монодрама. Написао Милан Тодоров. Прво извођење у СНП у НСаду 5. IV 1985. – Рд. М. Тодоров, сц. и к. М. Лесковац, муз. М. Момчиловић; С. Шалајић (Ракела Костић). – Изведено 13 пута, глед. 668.
БИБЛ:  Милан Тодоров, Кунинско лето, ркп. у Библиотеци СНП сигн. 2588.
ЛИT: М. Кујунџић, Ал за Смиљком срце тужи, Дневник, 8. IV 1985.

Ј. М.

КУЊЕТИЦКА-ВИКОВА  Божена (Božena Viková Kunĕtická) – чешка списатељица (Пардубице, Чешка, 20. VII 1862 – Либочани, Чешка, 18. III 1934). Право презиме јој је Новотни (Novotná). Почела је да пише још као девојчица, усмеравајући се све више ка драмској књижевности и позоришту. Народном дивадлу чешком приступила је 1881, али га је убрзо напустила због удаје. Наставила је да пише, углавном приповетке, романе и драме у којима су женски ликови били главни јер се изразито занимала за положај жене уопште. Сарађивала је у листовима и часописима претежно путописима и фељтонима. Најпознатија су јој дела: Приповетке (Povidky, 1887), Хирургова удовица (Vdova po chirurgovi, 1893), Прошлост (Minulost, 1895), Колекционарка старина (Medřická, 1897), У јарму (Přitĕž, 1901), Устанак (Vzpoura, 1901), Господин (Pán, 1905), Курјук (Cop, 1905). Сабрана дела (Sebrané spisy) изашла су јој 1919-1922. У СНП је приказана њена драма Курјук 1913. и, под насловом Перчин, у НП НСаду 1919.

В. В.

КУРЈАК И ЈАГЊЕ – шаљива игра у 4 чина. Написао: Алојз-Вилхелм Шрајбер.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 25. I 1890. у НСаду. Превео: Јован Максимовић. – Рд. В. Миљковић; А. Лукић (Швајгер), М. Марковићка (Матилда), П. Добриновић (Флоте), Д. Ружићка (Госпођа Флоте), С. Миљковићка (Адела), В. Миљковић (Лам), М. Димитријевић (Волф), Т. Илић (Фриц), Ђ. Бакаловић (Сепл). – Изведено 12 пута.

ЛИТ: Хр., Курјак и јагње, Позориште, НСад 1890, бр. 9, с. 34-35; П-ћ, „Курјак и јагње“  – позор. комад, Бачванин, Сомбор 1891, бр. 41, с. 3.

В. В.

КУРЈАКОВ Драган – руковалац тонским уређајима, кв радник (Београд, 5. VI 1949 – ). Завршио је 3 разреда стручне техничке школе. До доласка у СНП радио је као електротехничар у предузећу „Херој Пинки“ у НСаду, а у СНП је ангажован од 1. X 1971. до пензионисања, 10. XII 2010. Чим се укључио у рад на позоришним представама, показао је изузетан смисао за свој посао па је од стране сарадника оцењен као перспективан радник, а потом се развио у првокласног „тонца“.

Р. Б.

КУРТЕЛИН Жорж (Georges Courteline) – француски приповедач и драмски писац (Тур, 25. VI 1858 – Париз, 25. VI 1929). Право му је име Жорж Моано (Georges Moineaux). Његов отац Жил Моано (Jules Moineaux) био је такође драмски писац: писао је, сâм или у сарадњи, водвиље и комичне опере. Синовљево надахнуће је двојако: с једне стране војска, кроз коју је прошао, а са друге бирократија у чијим је редовима служио. Имао је невероватну способност запажања, понирања у карактере и разумевања људских осећања, а поред тога и смисао за комичне ефекте, нарочито ефекте вербалне природе. Сатиру са којом се додиривао ублажавао је буфонским елементима. Написао је велик број приповедака и комада (добрим делом једночинке), који су имали огромног успеха. По општем мишљењу, најуспелији му је комад Бубурош (Boubouroche, 1893), који је у СНП приказан 1922. За члана Академије Гонкур изабран је 1926.

БИБЛ: Хортензија лези!, шала у 1 чину, с француског Мил. Ф. Даниловић, Ниш 1921.

С. А. Ј.

КУРТОВИЋ др Вељко – лекар (Жабљак, Црна Гора, 28. VI 1911 – Нови Сад, 31. III 1956). У амбуланти СНП је био запослен хонорарно од 1. IX 1952. до смрти. Поред редовног радног времена, дежурао је и за време представа, а на позив је обилазио болесне чланове СНП у њиховим становима.

Р. Б.

КУРТОВИЋ Јованка-Лела – преводилац (Шабац, 16. VI 1929 – Београд, 4. XI 2006). Основну школу (1940) и гимназију (1948) завршила је у Шапцу. Дипломирала је на Групи за оријенталистику Филозофског факултета у Бгду (1954). Од 1. I 1955. до 1. XI 1959. била је самостални референт за романске језике у Одељењу за студије програма Програмске дирекције Радио Бгда, а од 1. XII 1959. до 16. IV 1988. секретар Уметничког сектора Савременог, Београдског односно Београдског драмског позоришта. Краће време била је генерални секретар Позоришне комуне при НП Бгд, а од 1. IX 1974. до 1. VII 1975. и вршилац дужности уметничког директора Београдског позоришта. Са великим успехом преводила је са француског и италијанског драме Марка Камолетија, Жана Мејера, Жана Ануја, Франсоаз Дорин, Ђулија Скарничија и Ренца Тарабузија, изведене у преко двадесет наших позоришта. Многобројне текстове, којима је популарисала позориште и позоришну уметност, објављивала је на Радио Бгду и у часописима  „Жена данас“, „Практична жена“ и „Базар“. СНП је у њеном преводу извело Анујевог Драгог Антоана или Промашену љубав.

БИБЛ: Драги Антоан или Промашена љубав, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1990.

М. Р.

КУРТОВИЋ Ружица – професор, секретар СНП (Бор, Србија, 16. VI 1913 – Београд, 19. II 1997). Завршила је Филозофски факултет у Бгду. Од 1. IV 1937. до 30. XI 1949. била је запослена као службеник у разним установама. Од 1. XII 1949. је била члан СНП, најпре као персонални референт, од 1. IV 1952. помоћник директора Драме и од 1. VII 1955. секретар СНП до 30. IX 1956, када је прешла у Бгд, где је на Радију а касније у РТВ Бгд радила као шеф Персоналног одељења.

В. В.

КУРУНЦИ Бела – балетски играч (Нови Сад, 10. VI 1952 – Нови Сад, 26. II 1996). Завршио је Позоришну школу (Балетски одсек) у НСаду 1972. у класи К. Дињашки. Још као ученик волонтирао је у СНП, од 1972. г. је стални члан, а затим солиста. Прва већа солистичка улога му је Гренгоар, млади поета у Есмералди, 1976. Складно грађен, стасит, ненаметљивог геста, са осећајем за меру, играо је разноврсне улоге, мање или веће, увек значајне и креиране са искреношћу. Као партнер је био веома поуздан.

УЛОГЕ: Pas de deux (Дон Кихот), Ескамиљо (Кармен), Ендимион, Пастир (Силвија), Ромео (Ромео и Јулија), Клаудио (Љубав за љубав), Црнац (Вила лутака), Играч риторнела (Отело), Вилфрид, Иларион (Жизела), Момак (Стамена), Ловац (Црвенкапа), Други официр (Двобој), Томи, Лопов (Пипи Дуга Чарапа), Младић, Љубавни пар (Американац у Паризу), Дивљи коњ (Теута), Султан (Охридска легенда), Човек (Оксиген), Чардаш, Валцер (Копелија), Мађарска игра (Лабудово језеро), Мајка Симона (Враголанка), Други кадет (Бал кадета).

ЛИТ: Б. Његован, Бела Курунци (1952-1996), Алманах позоришта Војводине, 1997, бр. 30, с. 142.

Љ. М.