КУМОВА КЛЕТВА – драма у 3 чина. По Јанку Веселиновићу написао: Синиша Раваси. Музика: Велимир Путник.

Праизвођење у ДНП 30. VI 1942. у Панчеву. – Рд. С. Раваси, сц. М. Шербан, дир. В. Путник; С. Раваси (Станојло), А. Мајценовић (Степанија), М. Јаснић (Радоје), В. Милин (Милосав), Љ. Иличић (Ђурађ), В. Милојевић (Петар, Први момак), М. Мирковић (Срећко), М. Јелић (Јован), Н. Митић (Мирко), М. Милићевић (Сима), К. Игњатовић (Стана), Р. Гојкић (Слепац), Т. Тасић (Тиосав), И. Душановић (Мара), С. Савић (Радојица), Г. Николић (Ћата), Р. Шобота (Иван, Други момак), М. Николић (Вељко), Р. Петровићева (Прва девојка), В. Јелићка (Друга девојка), М. Миљковићева (Прва жена), Љ. Раваси (Друга жена). – Изведено 6 пута.

А. В.

КУНДЕРА Милан (Milan Kundera) – чешки књижевник, приповедач, романсијер, есејиста и драмски писац (Брно, 1. IV 1929 – Париз, 11. VII 2023). Дипломирао је 1952. на Академији за позориште и филм у Прагу, на којој се исте г. запослио и предавао светску књижевност. У књижевности се јавио 1950-их „ангажованим“ стиховима (збирка песама Човек врт пространи – Člověk zahrada širá, 1953. и поема Последњи мај – Poslední máj, 1955) и драмама које величају комунистичке митове, да би се 1960-их одрекао ових дела и постао водећа личност круга писаца који су 1967. иницирали „прашко пролеће“. После драмског текста Власници кључева (Majitelé klíčů, 1962) и две збирке приповедака објавио је 1967. роман Шала, који му је донео светску славу. Превођен је на све европске језике и дела су му објављивана широм света. Од 1975. живи у Француској, а од 1990-их г. и пише скоро искључиво на француском. У свим жанровима у којима се огледао он је рефлексивно, иронично-саркастично и хумористички разиграно-забавно третирао човека с краја XX века, у друштву обезбоженом и изманипулисаном лажним вредностима. У Југославији су његове драме извођене у Сплиту (Монаде, 1971) и Згбу (Шева 1974. и Жак фаталист и његов господар, 1980). У СНП је 1970. изведена драматизација његове приповетке Sympozium под насловом Симпозијум или о љубави.

БИБЛ: Шала (Žert), прев. Н. Кршић, Згб 1969; Живот је негдје другдје (Život je jinde), прев. Н. Кршић, Згб 1979; Смешне љубави (Směšné lásky), Други том смешних љубави (Druhý sešit směšných lásek) и Трећи том смешних љубави (Třeti sešit směšných lásek), прев. А. Илић, Бгд 1981; Опроштајни валцер (Valčik na rozloučenou), прев. Н. Кршић, Бгд 1981; Књига смијеха и заборава (Kniha smíchu a zapomněni), прев. Д. Руљанчић и А. Голдштајн, Згб 1982; Неподношљива лакоћа постојања (Nesnesitelná lehkost bití), прев. Н. Кршић, Сарајево 1984; Уметност романа (Uměni románu), прев. Н. Кршић, Сарајево 1990; Бесмртност (Nesmrtelnost), прев. С. Миличевић,  Сарајево 1991.

ЛИТ: Б. Богавац, Интервју са М. Кундером, Књижевна реч, Бгд 1982, бр. 2-3, с. 2; Н. Тимченко, Цензурисани Кундера, Књижевна реч, Бгд 25. III 1983; Ж.-М. Рабате, Осмех месечара: од Броха до Кундере, Дело, Бгд 1985, бр. 4, с. 1-19; Н. Тимченко, Белешка о Милану Кундери, Дело, Бгд 1985, бр. 4, с. 20-34; Ж. Иванковић, О свему и још понечему, Дело, Бгд 1985, бр. 4, с. 35-43; Н. Васовић, О Кундери, ЛМС, 2000, књ. 465, св. 5, с. 623-628.

В. В.

КУНИНСКО ЛЕТО – монодрама. Написао Милан Тодоров. Прво извођење у СНП у НСаду 5. IV 1985. – Рд. М. Тодоров, сц. и к. М. Лесковац, муз. М. Момчиловић; С. Шалајић (Ракела Костић). – Изведено 13 пута, глед. 668.
БИБЛ:  Милан Тодоров, Кунинско лето, ркп. у Библиотеци СНП сигн. 2588.
ЛИT: М. Кујунџић, Ал за Смиљком срце тужи, Дневник, 8. IV 1985.

Ј. М.

КУЊЕТИЦКА-ВИКОВА  Божена (Božena Viková Kunĕtická) – чешка списатељица (Пардубице, Чешка, 20. VII 1862 – Либочани, Чешка, 18. III 1934). Право презиме јој је Новотни (Novotná). Почела је да пише још као девојчица, усмеравајући се све више ка драмској књижевности и позоришту. Народном дивадлу чешком приступила је 1881, али га је убрзо напустила због удаје. Наставила је да пише, углавном приповетке, романе и драме у којима су женски ликови били главни јер се изразито занимала за положај жене уопште. Сарађивала је у листовима и часописима претежно путописима и фељтонима. Најпознатија су јој дела: Приповетке (Povidky, 1887), Хирургова удовица (Vdova po chirurgovi, 1893), Прошлост (Minulost, 1895), Колекционарка старина (Medřická, 1897), У јарму (Přitĕž, 1901), Устанак (Vzpoura, 1901), Господин (Pán, 1905), Курјук (Cop, 1905). Сабрана дела (Sebrané spisy) изашла су јој 1919-1922. У СНП је приказана њена драма Курјук 1913. и, под насловом Перчин, у НП НСаду 1919.

В. В.

КУРЈАК И ЈАГЊЕ – шаљива игра у 4 чина. Написао: Алојз-Вилхелм Шрајбер.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 25. I 1890. у НСаду. Превео: Јован Максимовић. – Рд. В. Миљковић; А. Лукић (Швајгер), М. Марковићка (Матилда), П. Добриновић (Флоте), Д. Ружићка (Госпођа Флоте), С. Миљковићка (Адела), В. Миљковић (Лам), М. Димитријевић (Волф), Т. Илић (Фриц), Ђ. Бакаловић (Сепл). – Изведено 12 пута.

ЛИТ: Хр., Курјак и јагње, Позориште, НСад 1890, бр. 9, с. 34-35; П-ћ, „Курјак и јагње“  – позор. комад, Бачванин, Сомбор 1891, бр. 41, с. 3.

В. В.

КУРЈАКОВ Драган – руковалац тонским уређајима, кв радник (Београд, 5. VI 1949 – ). Завршио је 3 разреда стручне техничке школе. До доласка у СНП радио је као електротехничар у предузећу „Херој Пинки“ у НСаду, а у СНП је ангажован од 1. X 1971. до пензионисања, 10. XII 2010. Чим се укључио у рад на позоришним представама, показао је изузетан смисао за свој посао па је од стране сарадника оцењен као перспективан радник, а потом се развио у првокласног „тонца“.

Р. Б.

КУРТЕЛИН Жорж (Georges Courteline) – француски приповедач и драмски писац (Тур, 25. VI 1858 – Париз, 25. VI 1929). Право му је име Жорж Моано (Georges Moineaux). Његов отац Жил Моано (Jules Moineaux) био је такође драмски писац: писао је, сâм или у сарадњи, водвиље и комичне опере. Синовљево надахнуће је двојако: с једне стране војска, кроз коју је прошао, а са друге бирократија у чијим је редовима служио. Имао је невероватну способност запажања, понирања у карактере и разумевања људских осећања, а поред тога и смисао за комичне ефекте, нарочито ефекте вербалне природе. Сатиру са којом се додиривао ублажавао је буфонским елементима. Написао је велик број приповедака и комада (добрим делом једночинке), који су имали огромног успеха. По општем мишљењу, најуспелији му је комад Бубурош (Boubouroche, 1893), који је у СНП приказан 1922. За члана Академије Гонкур изабран је 1926.

БИБЛ: Хортензија лези!, шала у 1 чину, с француског Мил. Ф. Даниловић, Ниш 1921.

С. А. Ј.

КУРТОВИЋ др Вељко – лекар (Жабљак, Црна Гора, 28. VI 1911 – Нови Сад, 31. III 1956). У амбуланти СНП је био запослен хонорарно од 1. IX 1952. до смрти. Поред редовног радног времена, дежурао је и за време представа, а на позив је обилазио болесне чланове СНП у њиховим становима.

Р. Б.

КУРТОВИЋ Јованка-Лела – преводилац (Шабац, 16. VI 1929 – Београд, 4. XI 2006). Основну школу (1940) и гимназију (1948) завршила је у Шапцу. Дипломирала је на Групи за оријенталистику Филозофског факултета у Бгду (1954). Од 1. I 1955. до 1. XI 1959. била је самостални референт за романске језике у Одељењу за студије програма Програмске дирекције Радио Бгда, а од 1. XII 1959. до 16. IV 1988. секретар Уметничког сектора Савременог, Београдског односно Београдског драмског позоришта. Краће време била је генерални секретар Позоришне комуне при НП Бгд, а од 1. IX 1974. до 1. VII 1975. и вршилац дужности уметничког директора Београдског позоришта. Са великим успехом преводила је са француског и италијанског драме Марка Камолетија, Жана Мејера, Жана Ануја, Франсоаз Дорин, Ђулија Скарничија и Ренца Тарабузија, изведене у преко двадесет наших позоришта. Многобројне текстове, којима је популарисала позориште и позоришну уметност, објављивала је на Радио Бгду и у часописима  „Жена данас“, „Практична жена“ и „Базар“. СНП је у њеном преводу извело Анујевог Драгог Антоана или Промашену љубав.

БИБЛ: Драги Антоан или Промашена љубав, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1990.

М. Р.

КУРТОВИЋ Ружица – професор, секретар СНП (Бор, Србија, 16. VI 1913 – Београд, 19. II 1997). Завршила је Филозофски факултет у Бгду. Од 1. IV 1937. до 30. XI 1949. била је запослена као службеник у разним установама. Од 1. XII 1949. је била члан СНП, најпре као персонални референт, од 1. IV 1952. помоћник директора Драме и од 1. VII 1955. секретар СНП до 30. IX 1956, када је прешла у Бгд, где је на Радију а касније у РТВ Бгд радила као шеф Персоналног одељења.

В. В.