КУРУНЦИ Бела – балетски играч (Нови Сад, 10. VI 1952 – Нови Сад, 26. II 1996). Завршио је Позоришну школу (Балетски одсек) у НСаду 1972. у класи К. Дињашки. Још као ученик волонтирао је у СНП, од 1972. г. је стални члан, а затим солиста. Прва већа солистичка улога му је Гренгоар, млади поета у Есмералди, 1976. Складно грађен, стасит, ненаметљивог геста, са осећајем за меру, играо је разноврсне улоге, мање или веће, увек значајне и креиране са искреношћу. Као партнер је био веома поуздан.

УЛОГЕ: Pas de deux (Дон Кихот), Ескамиљо (Кармен), Ендимион, Пастир (Силвија), Ромео (Ромео и Јулија), Клаудио (Љубав за љубав), Црнац (Вила лутака), Играч риторнела (Отело), Вилфрид, Иларион (Жизела), Момак (Стамена), Ловац (Црвенкапа), Други официр (Двобој), Томи, Лопов (Пипи Дуга Чарапа), Младић, Љубавни пар (Американац у Паризу), Дивљи коњ (Теута), Султан (Охридска легенда), Човек (Оксиген), Чардаш, Валцер (Копелија), Мађарска игра (Лабудово језеро), Мајка Симона (Враголанка), Други кадет (Бал кадета).

ЛИТ: Б. Његован, Бела Курунци (1952-1996), Алманах позоришта Војводине, 1997, бр. 30, с. 142.

Љ. М.

КУСТУДИЋ Владимир – драмски глумац (Кучево код Пожаревца, 8. IX 1895 – Београд, 21. VII 1981). Отац му је био лекар. Гимназију је завршио у Бгду и још као гимназијалац наступао је у позоришним представама као дилетант. Први пут је ступио на сцену почетком 1914. као Неко у Ивковој слави у путујућем позоришту Косте Делинија у Крушевцу. Први светски рат провео је у заробљеништву у Ашаху, где је играо у заробљеничком позоришту. Од марта 1919. до јула 1920. био је члан НП у НСаду, а од јесени 1920. до краја 1921. студирао је глуму и режију код Ф. Жемијеа у Паризу и М. Рајнхарта у Берлину. Упоредо са радом на позоришном усавршавању студирао је и права. У НСаду је давао часове виолине, хармоније, контрапункта и композиције, а у Паризу је концертно наступао као виолинист да би се издржавао. По повратку у домовину кратко је боравио у НП у Скопљу – од краја 1921. до 6. I 1922, а затим у НП у Бгду од 1922. до 1924, када му је нагло оболело грло те је морао да напусти сцену. Исте г. је дипломирао права у Паризу. Од 1925. је био један од најактивнијих и најбољих београдских спортских новинара: био је више од деценије уредник спортске стране у београдском дневнику „Правда“. Интелигентан, даровит и већ у почетку у позоришном смислу свестраније образован и солидно припремљен, изузетно динамичне природе и емотиван, он је посведочавао врло убедљиво своје стваралачке способности у драмским, карактерним и комичним улогама. Сав у психолошким анализама и у тражењу нових уметничких израза, он је припадао модерној реалистичној школи у глуми.

УЛОГЕ: Роберт Хајнеке (Част), Циганин (Сеоска лола), Кнез Силвани (Фаун), Гркљан (Коштана), Лорд Баберли (Карлова тетка), Касио (Отело), Максим (Ђидо), Готлиб Хосте (Златан паук), Милош Обрембеговић (Максим Црнојевић), Живанон (Диран и Диран).

ЛИТ: Д. Јевђа, Х. Судерман: „Част“, Слобода, 6. IV 1911; А-м, Владимир Кустудић, Слобода, 26. IV 1919; А-м, Обука у музици, Јединство, 30. VIII 1919; Б. Б., „Сеоска лола“, Застава, 16.  X 1919; А-м,  „Фаун“, Застава, 11. VI 1920; А-м, „Ђидо“, Застава, 18. VI 1920; А-м, Српско народно позориште, Јединство, 18. VII 1920.

Б. С. С.

КУЋА ЖЕНА (Dom kobiet) – комад у 3 чиина. Написала: Зофија Налковска. Прво извођење у Варшави, 31. III 1930, у нашој земљи 1. X 1930. у ХНК (Мало казалиште у Франкопанској) у Згбу.

Прво извођење у Н-Оп 23. X 1930. у Сомбору. Превео: Јулије Бенешић. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 2 пута.

В. Кт

КУЋА СТРАВЕ (Geisterbahn) – монтажа комада Сеоско двориште и Кућа страве. Написао: Франц Ксавер Крец. Прво извођење у Бечу 1971, у нашој земљи 1979. у Драмском експерименталном студију КУД „Жикица Јовановић Шпанац“ у Новом Бгду.

Прво извођење у СНП 23. V 1981. у НСаду. Превеле: Рената Улмански (Кућа страве) и Вера Глигоријевић (Сеоско двориште – Stallerhof). – Рд., ад. и избор музике З. Свибен и М. Плетел, сц. М. Лесковац, к. М. Стојановић-Маурич, пом. рд. Д. Перишић; Т. Станић, Ј. Тот, Р. Чупић, М. Бенка, М. Плескоњић  (Сеп), А. Берић, З. Томашевић (Бепи), М. Фабри (Шталер), Г. Каменаровић (Шталерка). – Изведено 20 пута, глед. 1965.

ЛИТ: А-м, Нови Мецена новим снагама, Дневник, 22. V 1981.

Ј. М.

КУЋЕВЛАСНИЦИ (Widower’s Houses) – комедија у 3 чина. Написао: Џорџ Бернард Шо. Прво извођење у Лондону, 9. II 1892, у нашој земљи 9. IV 1927. у ХНК у Згбу.

Прво извођење у Н-Оп 25. X 1932. у НСаду. Превео: Јосип Кулунџић. – Рд. А. Гавриловић, сц. Ђ. Петровић; А. Гавриловић (Сарториус), С. Кос (Бланч), Ј. Ракуша (Хари Тројч), Б. Дрнић (Виљем де Бург), М. Ајваз (Сичиз), И. Веселиновић (Собарица), Т. Михољчан (Конобар), xxx (Носач). – Изведено 8 пута.

Прво извођење у СНП 15. VII 1933. у Сомбору. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 2 пута.

БИБЛ: Кућевласници, превод с енглеског, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 557; Четири драме, превели Теодор Пеичић и Владо Хабунек, Згб 1951.

ЛИТ: А-м, Новосадско осјечко позориште у Новом Саду, Југословенски дневник, 1932, бр. 262, с. 5, бр. 269, с. 5; А-м, A noviszádi Nemzeti Szinház müsora, Reggeli Ujság, 1932, бр. 253, с. 8.

А. К.

КУЋНА КАПИЦА ДОКТОРА ФАУСТА  (Dr Fausts Hauskäppchen oder die Herberge im Walde) – лакрдија у 3 чина с певањем. Написао: Фридрих Хоп. Прво извођење у Бечу, 1842, у нашој земљи 20. I 1866. у ХНК у Згбу.

Прво извођење у СНП 1. V 1872. у НСаду. Превео и посрбио: Адам Мандровић. Музика: Даворин Јенко. – Н. Зорић (Барон Језерић), К. Савићева (Флора), Н. Недељковић (Витез Пауновић), Ђ. Лесковић (Фриганац, Келерабић), Ј. Племенчић, к. г. (Андрија Орловић), Ђ. Соколовић (Варнава Штипавац, Петљарић), Н. Рашић (Шупљиковић), Л. Маринковићева (Штанцика), Г. Пешић (Цветанић, Рашицки), А. Лукић (Исидор, Црни Вук), xxx (Језерански), М. Суботић (Јарчевић), П. Степић (Јаков), Л. Хаџићева (Валтруда), xxx (Богумил), xxx (Вацлав), xxx (Клинчић), xxx (Дрвић), М. Савићева (Клафрићка), Ј. Поповићева (Аждајићка), Ј. Бунић (Судски слуга), К. Хаџић (Јован), Живковић (Крсто, Слика), xxx (Драгонски официр), Љ. Зорићева (Сељанка). – Изведено 2 пута.

ЛИТ: К. Т., „Кућна капица доктора Фауста“, Позориште, НСад 1872, бр. 62, с. 253.

В. В.

КУЦУЛОВИЋ Војислав – оперски солист, тенор (Власотинце, Србија, 29. X 1932 – Алибеговац код Буковца, 9. IV 2008). У Нишу је завршио основну и Школу за примењену уметност (1954). Од 1. XII 1955. до 31. VIII 1959. предавао је ликовно образовање у нишким основним школама „Његош“, „Змај Јован Јовановић“ и „Рашко Вукићевић“. Од 1. IX 1959. до 31. VIII 1960. био је запослен као соло певач у Нишкој филхармонији, а потом је, од 1. IX 1960, ангажован у СНП у НСаду, где је од почетка солист а ускоро и првак Опере. Соло певање је учио код познате чешке певачице Божене Дубске (в), која је своју педагошку активност развила у НСаду. Поред тога, у сезони 1974/75. провео је десет месеци на усавршавању у Милану, на Конзерваторијуму „Ђузепе Верди“, у класи професора диригента Франка Ферариса. Наступао је и као стални гост оперских кућа у Бгду (Алмавива, Неморино, Бепо и др.), Сарајеву (Војвода од Мантове, Алфредо, Едгардо и др.), Осијеку (Алмавива, Алфредо, Хљестаков, Бојан и др.), Сплиту (Војвода од Мантове, Алфредо, Алмавива). У улозу Алмавиве гостовао је 1973. у Чехословачкој (Братислава). Са ансамблом београдске Опере гостовао је 1979. у Совјетском Савезу (Москва, Одеса), а са осјечком Опером 1981. у Мађарској (Печуј), док је са новосадском Опером наступао у Италији (Модена, 1974), Бугарској (Варна, 1965), Румунији (Темишвар, 1976, 1977, 1978), Мађарској (Сегедин, 1978) и Египту (Каиро, 1973). Његова интерпретација Хљестакова у Ревизору Вернера Ека проглашена је за најбољу мушку улогу на интернационалном Аналу камерне опере и балета у Осијеку 1980. К. је био тенор специфичног, баршунастог тембра, са репертоаром који обухвата широку лепезу изражености. Уз „уочљиви смисао за лирске угођаје“ (нпр. у тумачењу Алмавиве), он „надасве музикално демонстрира значајне гласовне вредности“ у вердијанском репертоару (Алфредо, Војвода од Мантове) – све до тако сложених и напорних улога као што је Вертер, који у његовом тумачењу ,,потреса до сржи“. Уз изразите гласовне способности, К. и ,,глумачки разиграно, с пуно осећаја за карактер лика који тумачи“ остварује улоге попут Јуродивог у Борису Годунову и Бепа у Пајацима, а „изгледом, глумом, правим темпераментним плесањем и великим тенорским певањем“ постиже живе и сјајне ликове у оперетама. Ваља истаћи и његову концертну делатност, у многим градовима Југославије (нпр. са Серенадом Б. Бритна), као и снимке за радио и телевизију. Златну медаљу „Јован Ђорђевић“ СНП му је доделило 1984, а 1985. обележена је 25. годишњица његовог уметничког рада, којом приликом је штампана и брошура од 16 страница посвећена његовом стваралаштву. Као пензионер (од 1. V 1990) живео је у својој „викендици“ у Алибеговцу код Буковца, где се бавио воћарством и виноградарством.

УЛОГЕ: Понг (Турандот), Безазлени (Борис Годунов), Гроф Алмавива (Севиљски берберин), Дон Октавио (Дон Жуан), Алфред (Слепи миш), Родриго (Отело), Филипето (Четири грубијана), Бепо (Пајаци), Кормилар (Холанђанин луталица), Раул Делакроа (Љубичица са Монмартра), Камиј де Росијон (Весела удовица), Жан Фрик (Париски живот), Неморино (Љубавни напитак), Вертер (Вертер), Крупа (Крутњава), Мирко (Мала Флорами), Ленски (Евгеније Оњегин), Паолино (Тајни брак), Маркиз Фоблас (Бал у Савоју), Алфред Жермон (Травијата), Лорд Артуро Баклав (Лучија ди Ламермур), Малколм (Магбет), Калико (Мадам Помпадур), Војвода од Мантове (Риголето), Николић (Власт и аналфабета), Цар (Мачак у чизмама), Владимир (Кнез Игор), Шандор Баринкаи (Барон Циганин).

ЛИТ: И. Врсајков, Вердијев „Отело“, Дневник, 5. VI 1963; М. Будак, Напуштена класична режија, Дневник, 20. II 1964; Н. Петин, Динамично и спонтано, Дневник, 11. X 1964; Г. Д(ивљак)-А(рок), Двочасовна забава, Дневник, 30. X 1964; Г. Д(ивљак)-А(рок), „Љубичица са Монмартра“ на сцени Бен Акибе, Дневник, 15. II 1966; А-м, Вести из наше Опере, Позориште, НСад 1970, бр. 8-9, с. 18; А. Еберст, Музички бревијар Војводине, НСад 1972, с. 84; А-м, In memoriam. Војислав Куцуловић (1932-2008), Дневник, 12. IV 2008.

В. П.

КУЦУЛОВИЋ Даница – драмска глумица (Сићево, Ниш, 20. XII 1935 – Нови Сад, 30. XII 2018). Завршила је 2 разреда Средње глумачке школе 1953. у Нишу и одмах је била ангажована у нишком НП (1. IX 1953 – 15. VIII 1961). У НСад је дошла са супругом, оперским певачем Војиславом К. (в). Од 16. VIII 1961. до пензионисања, 1. V 1990, била је члан Драме СНП, где је остварила преко 40 улога; у почетку је играла младе девојке, постепено прелазећи у карактерну комику – фах који јој највише лежи, да би се временом огледала и у улогама старијих жена. Носилац је три награде на Сусретима војвођанских позоришта: као Јелкица у Свету на XV сусрету (Суботица, 1965), Васка у Зони Замфировој на XIX сусрету (Суботица, 1969) и неименована улога у Шуми која хода на XXIII сусрету (Суботица, 1973).

УЛОГЕ: Људмила (Квадратура круга), Катарина (Осам жена), Даница (Народни посланик), Васка (Зона Замфирова), Кете Сајдл (Испит зрелости), Лепосава (Џандрљив муж), Леона (Женски оркестар), Милица (Ружичасти педигре), Тетка Даца (Госпођа министарка), xxx (Шума која хода), Станојевићка (Др), Петровићка (Ујеж), Гордана (Гастарбајтер опера), Пела (Поп Ћира и поп Спира), Памела (Ветар у гранама сасафраса), Мајка (Доживљаји Николетине Бурсаћа), Мароска (Пасквелија).

ЛИТ: М. Кујунџић, Сликовито и лепршаво, Дневник, 29. II 1969; С. Фетахагић, Мајстори Стеријине комике, Ослобођење, Сарајево 25. V 1969; М. Кујунџић, Стихови на трим-стази, Дневник, 19. XI 1972; Л. Геролд, A lépegetö erdö Ljubivoje Ršumović verseinek kollázsa a Ben Akiba szinpadan, Magyar Szó, 21. XI 1972;  Д. Поповић, Стеван Сремац: Зона Замфирова, У позоришту, НСад 1973; К. Савић, Посао као и сваки други, у: Глумцима, с љубављу, Ириг 1980, с. 48-50.

Д. В.

КУЧЕРА Јулија (Juliette Kučera-Rupalley) – драмска глумица, пјевачица и сликарица (Велика Кањижа, 24. VI 1893 – ?). Започела је 1916. у Згбу као глумица у драми и пјевачица у оперети, затим се усавршавала у Бечу, одакле је, на наговор тенора Станислава Јастребског, отишла 1916. у Осијек, али се већ 1917. вратила у Згб и потписала стални ангажман, наставивши учити код Милице Михичић и Јосипа Папића. У Вараждину глуми и пјева 1918, у СНП у НСаду одлази 1919, потом у Сарајево, па се враћа у Згб, а од 1924. до 1926. била је члан НП у НСаду. Након тога удала се за генералног директора Савеза француских рудника Жоржа де Рипалеја (Georges de Ruppaley) и, напустивши позорницу, настанила се у Паризу. Била је свугдје врло омиљена као тумач несташних дјевојака, а свидјела се и као субрета, прелијепог и звонког гласа. Бавила се и списатељством: објавила је 1924. у НСаду трагикомичну једночинку Разочарање Загрепчанке у Бечу („Савремени Нови Сад“, 1924, бр. 21) и у Бгду 1922. драме У мрежи страсти и Зар сам ја крив што сам Жидов?. Као сликарица била је врло цијењена у Француској.

УЛОГЕ: Љубица (Зец, Мјасницки), Сузана (Управитељ министарства), Ана (Анатол), Жинет Масон (Школа за кокоте), Регина (Авети), Жозета (Госпођица Жозета, моја жена), Ана (Јутро, дан и ноћ), Кристина (Јабука).

ЛИТ: А-м, Из канцеларије СНП-а, Слобода, 12. II 1919; А-м, „Зец“, Застава, 18. II 1919; А-м, Анатол, Савремени Нови Сад, 1924, бр. 15, с. 6; Мед., „Анатол“, Застава, 19. IX 1924; А-м, Гостовање новосадског Народног позоришта у Београду, Comoedia, 1924, бр. 4, с. 6; А-м, „Школа за кокоте“, Застава, 4. XI 1924; Spectator, „Школа за кокоте“, Савремени Нови Сад, 1924, бр. 23, с. 1-2; С. Зубац, „Schule der Kokotten“, Deutsches Volksblatt, 5. XI 1924; А-м, Гостовање новосадског Позоришта, Политика, 23. XII 1924; А-м, Гостовање Народног позоришта из Новог Сада, Правда, 14. I 1925; О. С(уботи)ћ, „Авети“, Застава, 19. II 1925; С. Зубац, Хенрик Ибзен: „Авети“, драма у 3 чина, премијера 17. о. м. режија г. Веснић, Видовдан, 22. II 1925, О. С(уботи)ћ, „Гђица Жозета моја жена“, Застава, 13. III 1925; Театрофил, „Госпођица Жозета моја жена“, Јединство, 18. III 1925; А-м, „Госпођица Жозета моја жена“, Видовдан, 20. III 1925; Д. Н., Преглед последњих премијера, Родољуб, НСад 5. IV 1925; А-м, Гђа Кучера одлази, Застава, 7. IV 1925; А-м, Две премијере у позоришту, Нови Сад, 1925, бр. 2, с. 6; А-м, После „Скампола“ – „Јутро, дан и ноћ“, Застава, 13. V 1925; А-м, Глумачке вести, Нови Сад, 1925, бр. 11, с. 6; А-м, Kucsera Juliette Párisba utazott, Délbácska, 17. IX 1925; А-м, Свршетак позоришне сезоне, Нови Сад, 1926, бр. 26, с. 5.

П. Ц.

КУШЕВИЋ Виолета – благајница (Битољ, 1908 – Сента, 1939). Студирала је филозофију. Члан СНП била је у сезони 1936/37. Играла је и епизодне улоге.