МАРКОВИЋ Живадин – драмски глумац (Сибница, Србија, 15. VIII 1927 – ). Завршио је четири разреда основне школе. Члан Драме СНП је био од 1. I 1951. до 31. VIII 1951.

УЛОГЕ: Носач (Сеоска учитељица), Госпар Томо (Дубровачка трилогија), Један слуга (Дивља патка).

В. В.

МАРКОВИЋ Иванка – преводилац (Београд, 20. V 1925 – ?). Школовала се у родном граду; дипломирала је на београдском Правном факултету у Бгду. Активан преводилац је од 1954. Преводила је са француског на српскохрватски језик и обрнуто; радила је као симултани преводилац у Француском културном центру у Бгду. Била је секретар Удружења књижевних преводилаца Србије (1963-1964) и секретар Савеза књижевних преводилаца Југославије (1965-1966), као и члан управе истог Савеза (1966-1969). М. је била веома плодан и свестран преводилац књижевних, есејистичких и позоришних дела, филмских сценарија и студија, од дела Камија, до Базенове тетралогије Шта је филм, I-IV, Бгд 1967. и Антологије француске фантастике, Бгд 1968. Успешно је превела и низ позоришних комада са француског, али и на француски језик: познату драму Милана Беговића Без трећег за IV фестивал у Монтреу. На сцени СНП приказана су четири њена превода: Филип и Јона Ирвина Шоа (1955), Јаје Фелисијена Марсоа (1964, заједнички превод са Катарином Амброжић), Кад наиђу деца Андреа Русена (1971) и Буба у уху Жоржа Фејдоа (1973).

БИБЛ: И. Шо, Филип и Јона, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1279; Ф. Марсо, Јаје, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 967; А. Русен, Кад наиђу деца, комедија у 4 чина, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 650; Ж. Фејдо, Буба у уху, водвиљ у три чина, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1830.

Д. М.

МАРКОВИЋ Јелисавета – преводилац (Београд, 6. IV 1876 – Београд,
7. IV 1966). Основну и Вишу женску школу (1883-1893) завршила је у Бгду. Радила је као учитељица у Бгду (1893-1897, 1903-1904), Нишу (1897-1898) и Крагујевцу (1904-1912), наставница и управитељица Више женске школе у Солуну (1898-1903) и разредна учитељица Више женске школе и Трговачке академије у Бгду (1912-1914). Од 1914. до 1919. је била у пензији па је по завршетку Првог светског рата реактивирана: 1919-1920. као предметна учитељица и 1920-1925. професор Друге женске гимназије у Бгду. Говорила је француски и немачки. Као преводилац се први пут јавила 1898. Превела је велик број дела са француског, енглеског, латинског и норвешког, од којих је већина доживела више издања. Неке од својих превода пропратила је предговорима. За НП у Бгду превела је комад Сукоб Пјера Бретона (1910), а за Омладинско културно-уметничко друштво „Иво Лола Рибар“ Наш град Торнтона Вајлдера (1956). Француска влада ју је одликовала Академским палмама и доделила јој титулу Officier d’Académie (1922). Одликована је орденом Светог Саве IV реда (1926).  За свој преводилачки рад добила је Седмојулску награду НР Србије (1956), а 1962. Октобарску награду града Бгда за најбоље преводилачко остварење (роман Кристина Лаврансова Сигрид Ундсет). Написала је књигу Méthode de lecture française pour les élèves serbes (Бгд 1923). У СНП је 1971. игран њен превод комада Наш град (Our Town) Т. Вајлдера.

ЛИТ: А-м, Преводилац Јелисавета Марковић прославила 45-годишњицу рада, Политика, 17. I 1953; Ј. Стојановић, Јелисавета Марковић, Политика, 8. III 1959; Б. Поповић, У посети код Јелисавете Марковић, НИН, 8. XI 1959; Љ. Сабљић, Разговор с добитницом Октобарске награде Ј. Марковић, Борба, 11. XI 1962; А.-С. Петровић, После једне награде, Политика, 2. XII 1962; Ј. Стојановић, Јелисавета Марковић, Зборник радова о превођењу, Бгд 1966, с. 92-95; Ж. П. Јовановић, Библиографија превода Јелисавете Марковић, Зборник радова о превођењу, Бгд 1966, с. 96-99.

С. А. Ј.

МАРКОВИЋ Јован – преводилац. Његов превод либрета дечје опере Прождрљивко Балажа Пала (на музику Ернеа Кираља) изведен је у СНП 1985.

МАРКОВИЋ Лаза – лекар, драмски писац (Томашевац, Банат, 4. III 1876 – Нови Сад, 22. VII 1935). Надимак и псеудоним му је био „Мргуд“. Основну школу је завршио у Чуругу, у који су му родитељи прешли и стално се настанили. Гимназијско школовање (VII и VIII разред с великом матуром) као одличан ђак довршио је 1893. и 1894. у Српској великој гимназији у НСаду, а на Медицинском факултету у Будимпешти дипломирао је 1900. Од 1900. до 1904. радио је најпре у Државној болници у Будимпешти, а потом у болничким одељењима у неколико градова у Немачкој. Од 1904. до 1918. био је приватни лекар у НСаду. За време балканског рата (1912-1913) добровољно је отишао у Србију и радио у болницама Црвеног крста, а за време Првог светског рата најдуже је био управник и лекар болнице Женске задруге Српкиња Новосаткиња и Црвеног крста, смештене у згради Учитељског конвикта у НСаду. По ослобођењу НСада, 1918, Велика народна скупштина Војводине именовала га је 27. XI 1918. за повереника за народно здравље, а нешто доцније га је ресорно министарство Државе СХС поставило за шефа Здравственог одсека за Банат, Бачку и Барању; од 1924. до 1929. био је инспектор и шеф Инспектората Министарства народног здравља, са седиштем у НСаду. Формирањем бановина, 1929, постао је први начелник Одељења за социјалну политику и народно здравље Банске управе Дунавске бановине. Оснивач је Српског друштва Црвеног крста за Банат, Бачку и Барању (основано 1. XII 1918) и организатор и први председник Подмлатка Црвеног крста у Војводини (основан 1924), а доцније и председник Бановинске секције Подмлатка. Од 1923. је сарађивао у Одбору Црвеног крста као потпредседник Обласног а од 1929. Бановинског одбора. Оснивач је Лекарског друштва и Лекарске коморе у НСаду. Био је, уза све то, и председник Обласног одбора Антитуберкулозне лиге и истакнути национални и културни радник. Од почетка XX века био је један од најистакнутијих и најзначајнијих југословенских радника у области здравственог просвећивања и превентивне службе у социјалној медицини. Знао је и обилато користио сва тадашња страна и домаћа средства здравственог просвећивања. Обрадио је све научне методе чувања здравља, поготову превентивне гране. У ту сврху написао је велик број књига, брошура, чланака, плаката и летака здравствено-пропагандне садржине. Држао је предавања из ових области у градовима, селима, засеоцима и насељима не само у затвореном простору него, због великог броја слушалаца, и у двориштима, па чак и на улици, служећи се притом дијапозитивима и филмовима које је сам израђивао у својој радионици. За његово време подигнуто је у Војводини педесет пет превентивно-здравствених установа „које су постале жаришта рада на чувању и подизању народног здравља“. Упорно се борио, када је реч о здрављу, против декадентних народних веровања и „убитачних народних обичаја и несавремених навика“. У том циљу организовао је 1920. и Државну школу за здравствено просвећивање, у чијој Књижници је објавио велик број својих радова из ове области и радова других аутора. Још 1913. писао је у ЛМС о сексуалном питању, а 1928. о праву жене на материнство путем вештачке оплодње (једночинка Мати). Радове из области здравственог просвећивања објављивао је, углавном, још и у часописима „Здравље“, „Гласник Министарства народног здравља“ (Бгд) и у другим стручним листовима и публикацијама. Остали радови, из области позоришта или драмске књижевности, штампани су му у „Застави“, „Бранику“, „Бранковом колу“, сомборској „Слози“, „Привреднику“, „Трговачким новинама“, новосадском „Позоришту“ и другде. У „Бранику“ је 1904, почетком 1905, 1907. и 1908, а у „Трговачким новинама“ 1909. објављивао критике о представама СНП. Радове је потписивао пуним именом, псеудонимом „Л. Мргуд“ и скраћеницом „Л. М-д“. Био је активан позоришни радник. Члан Друштва за СНП постао је 1904. и већ исте г. био изабран за заменика члана ПО ДСНП, у којем својству ће остати до 1/14. X 1909, када је поднео оставку на ту функцију; за члана ПО поново је изабран 1911. и у његовом раду учествовао до избијања Првог светског рата, 1914. После рата је у УО ДСНП био активан још само 1918. и 1919. Заједно са Исидором Бајићем, Тихомиром Остојићем и Браниславом Ђ. Нушићем, био је 1905. у Одбору који је ДСНП поднео четири предлога: за побољшање материјалног стања особља СНП, о репертоару, нова Правила за српску народну позоришну дружину и предлог Правила о њиховом Пензионом фонду; у другом Одбору, у којем су били још и др Жарко Миладиновић, Илија Новаковић и Коста Бугарски, учествовао је у изради предлога за реорганизацију и успешан рад СНП. Од 1906. је био и рецензент позоришних комада које су аутори и преводиоци подносили ПО ДСНП ради приказивања. Он се на Главној скупштини ДСНП 30. XI 1919. изјаснио за подржављење СНП без резерве, што није прихваћено него је одлучено да се Позориште преда држави уз извесне услове, а нарочито да се у што ширем обиму сачува његова аутономија. Као позоришни критичар, М. је у драмском тексту испитивао вредности које је и сâм истицао у први план у властитој драматургији, у првом реду етику и дидактичност. Оцени представе и глумачким улогама посвећивао је довољно пажње. У целокупном свом драмском опусу, претежно усмереном на теме из народног живота, заступао је идеје и ангажовања која су чинила окосницу његовог здравствено-просветног рада: борба против предрасуда, застарелих схватања, за чисте рачуне и здраве односе, за физичко и ментално здравље. Иако у својим већим комадима није непосредно у служби здравственог просвећивања но духовног освешћивања, у већини својих једночинки он то јесте. М. је први наш лекар који је позориште ставио у службу здравства. У СНП су му извођени: Ђула, слика из шајкашког живота у 2 дела (у НСаду, 1904); Под новим слеменом, у ствари Ђула проширена на три чина (у Сентомашу, 1906); Страшан дан, лакрдија у 3 чина с прологом (у Белој Цркви, 1907); Ускочкиња, слика из шајкашког живота у 3 дела с певањем и музиком Исидора Бајића (у Сомбору, 1908); Милка, позоришна игра у 4 чина (у НСаду, 1908); Народњак (у НСаду, 1910); На врзином колу, чаробна бајка у 4 чина (у НСаду, 1912); У запари, шаљива игра у 3 чина (у НСаду, 1914), и Гаван, шаљива игра у 3 чина (у НСаду, 1919). Од неизвођених драма у рукопису му је остао комад Само не скандала, весела игра из друштвеног живота. Што се тиче његових једночинки намењених здравственој пропаганди, може се слободно тврдити да су све извођене од професионалних глумаца, чланова дилетантских друштава, чланова Подмлатка Црвеног крста или Савеза трезвене младежи и то увек неком пригодом, после уводног предавања или у оквиру неког здравственог скупа који је М. организовао. Представе су, широм Војводине, биле намењене школској омладини, радницима или сеоском становништву. Тако је монолог Јадно дете извела омладинка Јулка Душановић, Мију Сукалова приказали су 1922. глумци Лаза Лазаревић и Милорад Душановић, а слику у једном чину Мати такође глумци – Каја Цветковић, Димитрије Спасић и Милош Хаџи-Динић. Зна се, поред многих заборављених, и за један његов филм – Трагедија наше деце – за који је 1921. написао сценарио и уз помоћ сарадника исте г. га снимио. Приликом припреме сценарија помогао му је Пера Добриновић, који је у филму играо улогу сеоског паразита, беспосличара и алкохоличара. На згради Црвеног крста у НСаду маја 2015. откривена је спомен-плоча са његовим ликом у рељефу, на којој је текст: „1870-1935. Л. М., лекар, хуманиста, писац и оснивач Друштва ЦК за Војводину ДЛВ – СЛД“.

БИБЛ: Под новим слеменом, слика из шајкашког живота у три дела, НСад 1905; Ђакон Авакум, други део драмске трилогије „У смрт“, Сремски Карловци 1906; Народњак, сатирична игра у три чина, Сремски Карловци 1909; Шваља, драма у 3 чина, Сремски Карловци 1910; Стана, драма у једном чину, ЛМС, 1923, књ. 301, с. 46-66; Где је срећа, слика у једном чину, НСад 1920, 1922; Погазио заклетву, слика у једном чину, НСад 1920; Народни суд, слика из црногорског живота у једном чину, НСад б. г.; Јадно дете, монолог; Мија Сукалов, слика у једном чину, НСад 1922, нова верзија НСад 1924; У паклу (монолог Пијанчево дете, монолог Пијанчева жена и слика у једном чину Милица), НСад 1923; Слепи дечак, слика у једном чину, Зашто сам трезвен, монолог; Јунаци, комад у једном чину, Покајник, слика у једном чину, НСад 1925; Растанак, слика у једном чину, НСад б. г.; Мати, слика у једном чину, Где је жена, слика у једном чину, НСад 1928.

ЛИТ: -а-, „Ђула“, слика из шајкашког живота у два дела, Браник, 1904, бр. 282, с. 3; А-м, Предлози Скупштином изасланих одбора, Позориште, НСад 1905, бр. 33, с. 205-213; М. Савић, Л. Мргуд – Под новим слеменом, сељачка драма у три чина, ЛМС, 1906, књ. 237, с. 113-115; Ј. Живојновић, Л. Мргуд – Ђакон Авакум, други део трилогије „У смрт“, ЛМС, 1906, књ. 240, с. 99-102; Јосин (Ш. Рајчић), Српско народно позориште, Невен, Суботица 1908. бр. 5, с. 38; А-м, Слика из три дела из шајкашког живота „Ускочкиња“, Застава, 1909, бр. 260, с. 2; Ј. Грчић, „Народњак“ од Л. Мргуда, Браник, 1909, бр. 123, с. 2-3; А-м, Српско народно позориште у Сомбору, Слога, Сомбор 1910, бр. 9, с. 4; Ј. Грчић, „Шваља“ Л. Мргуда, 1911, бр. 77, с. 2; Ј. Храниловић, Нова изврсна чаробна бајка (Феерија), Просвјета, Згб 1912, бр. 5-6, с. 270; Др А. Моч, † Д-р Лаза Марковић, Глас МС, 1935, бр. 31, с. 114-115; А-м, Д-р Лаза Марковић In memoriam, Извештај Бановинског одбора о раду Друштва Црвеног крста у Дунавској бановини, НСад 1936, с. 1-3; Ј. Грчић, Д-р Лаза Марковић (Л. Мргуд), Годишњак МС – Календар за просту 1937. годину, НСад 1937, с. 78-92; Др Ј. Поповић, Портрет др Лазе Марковића, Зборник радова – I састанак Секције САП Војводине Научног друштва за историју здравствене културе Југославије, Суботица 1969, с. 132-135.

Л. Д.

МАРКОВИЋ Маргарета – главни костимер, руководилац мушких и женских костимера, висококвалификована радница (Бордо, Француска, 25. XII 1900 – Футог, 25. I 1978). У родном граду завршила је занат за модитскињу. Од 1927. до 1950. радила је код приватних мајстора у Бгду, а затим се преселила у НСад, где се удала за глумца Димитрија Марковића (в) и 1. XI 1930. ступила у СНП, у којем је остала до 1. XII 1934. За време окупације живела је у Сремским Карловцима и издржавала се од давања часова из француског језика. Поново је ангажована у СНП 1. XII 1944. и у њему радила до пензионисања, 28. II 1961. Комисија за превођење у виша стручна звања у СНП унапредила ју је 1953. у висококвалификовану радницу. Због француског порекла, али и занимања, у СНП су је звали „Мадам Марго“.

Р. Б.

МАРКОВИЋ Марија – глумица. Рођена је у Великом Бечкереку 1843. Била је супруга глумца Тодора Марковића. Од почетка до јесени 1862. и од почетка 1863. до средине 1864. наступала је у СНП као хонорарни члан. Од краја 1864. до 29. IV 1865. глумила је у дружини Позоришног одбора у Бгду. Чланица НП у Бгду била је од 1868. до 1871, а затим је, са мужем, наступала у путујућим дружинама Лазе Поповића, Фотија Иличића, Милице Биберић и другима. Крајем осамдесетих г. била је у мужевљевој трупи. Тумачила је „достојанствене младе жене“, а доцније драмске и карактерне улоге.

УЛОГЕ: Краљица (Смрт краља Дечанског), Косара (Владислав, краљ бугарски), Савета (Пријатељи), Маркиза (Жена што кроз прозор скаче).

ЛИТ: А-м, Србско народно позориште, Н. Сад, 21. VI 1862. г. „Смрт Стефана Дечанскога“, Даница, 1862, бр. 18, с. 297; А-м, Србско народно позориште, Темишвар, 20. VII 1863. „Пријатељи“, Даница, 1863, бр. 30, с. 479; А-м, Србско народно позориште, Кикинда. 1. VIII 1863. „Жена што скаче кроз прозор“, Даница, 1863, бр. 37, с. 597; А-м, У недељу, 29. дек.: „Смрт краља Дечанског“, Србски дневник, 31. XII 1863; А-м, У недељу 11. јануара даван је „Владислав“, драма од Ј. Поповића, Напредак, 16. I 1864; А-м, У недељу 11. јан. „Владислав, краљ бугарски“, Србски дневник, 19. I 1864.

В. В.

МАРКОВИЋ Марија – драмски шаптач (Зрењанин, 20. I 1926 – Нови Сад, 27. IX 1998). Седам разреда гимназије завршила је 1943. у Зрењанину. У СНП је као шаптач у Драми радила од 1. X 1950. до 31. III 1974, када је отишла у инвалидску пензију. Кратко време је радила и као библиотекар у Библиотеци СНП.

Ј. М.

МАРКОВИЋ Мила – књижевница и драмска списатељица (Поћути, Србија, 28. VIII 1893 – Београд, 28. XII 1964). Отац Иван Сакић трговац, а мајка Добрила, рођ. Протић, учитељица. У основну школу пошла је у Ваљеву 1899, а окончала је у Бгду 1904. Вишу девојачку школу завршила је у Бгду 1910. и 1930. апсолвирала на Одсеку за југословенску књижевност на Филозофском факултету у Бгду. Говорила је француски, немачки, руски и пољски језик, а служила се енглеским и шпанским. Писала је песме, приповетке, драме, романе, есеје, књижевне критике и приказе. Радове је потписивала и иницијалима, а на књижевним конкурсима користила шифровани потпис Тулипан или Лала. Први рад, Чика Љуба. Из живота ваљевског округа, објавила је у листу „Трговина” 1912. Сарађивала је у публикацијама: „Илустровано време”, „Јужни преглед”, „Политика”, „Правда”, „Стожер”, „Југословенске народне новине”, „Свети Сава”, „Народни алманах” (Лос Анђелес), „Вардарче”, „Развитак”, „Народна одбрана”, „Преглед”, „Глас МС”, ЛМС, „Годишњак МС”, „Живот и рад”, „Народна читанка МС”, „Алманах Друштва хрватских књижевника” и др. Од 1931. била је члан Клуба независних књижевника у Бгду и од 1933. члан Друштва „Цвијета Зузорић” у Бгду. Њене драме изводила су позоришта: НП Ниш 1940. У сукобу, НП Крагујевац 1953. Господар, а Интимне приче приказане су у СНП 1962. и у НП у Вршцу и у аматерском позоришту у Врбасу 1963. За свој књижевни рад добила је: Награду „Политике” (за приче Из мог села 1930. и за приче Моји суседи  и Бесни пас 1953), Награду „Илустрована времена” (за Чича Павлову женидбу 1930), Пупинову награду (за причу На родном прагу 1932), Награду „Цвијета Зузорић” (за причу У оно доба 1933), Награду Друштва хрватских књижевника (за песму „Њена брига“ 1939), а први је писац из Југославије који је награђен Пупиновом наградом у Америци 1931. Представа СНП по њеном тексту Интимне приче изведена је 1963. на ЈПИ, а исте г. је на Сусрету војвођанских позоришта у Вршцу и награђена.

ЛИТ: А. Бунушевац, После конкурса Политике, Ко је Мила Марковић?, Политика, 29. VI 1930; М. Хабјанић, Бака пише романе, Глобус, 28. X 1962; СП, Сусрет војвођанских позоришта у Вршцу, Политика, 15. IV 1963; О. Божичковић, Редитељ спасава представу, „Интимне приче” од Миле Марковић, Политика, 17. V 1963; О. Божичковић, Завршена представа Позорја, Политика, 18. V 1963; С. Селенић, Мила Марковић, „Интимне приче”, Борба, 18. V 1963; В. Стаменковић, Осмо Стеријино позорје, НИН, 26. V 1963; А., Умрла Мила Марковић, књижевник, Политика, 29. XII 1964.

М. Л.

МАРКОВИЋ Милка – глумица, редитељ (Панчево, 17/29. IV 1869 – Нови Сад, 16. V 1930). Крштено име јој је било Милица Максимовић. Отац Аксентије Максимовић (в) био је композитор и капелник СНП, а мати Софија Поповић-Максимовић-Вујић (в) глумица СНП. Основну школу је похађала у местима у којима је СНП гостовало. Вишу девојачку школу завршила је 1883. у Сомбору. Први пут је на сцену ступила као дете, 3. XII 1874. у улози Вилхелма у Вилхелму Телу. После завршене школе, у НП Бгд је као глумица приправница остварила дведесетак улога. У СНП се вратила 13. VII 1885. и у њему остала до смрти. Са глумцем Михајлом М., за којег се удала 21. V 1888, имала је два сина: Стевана, који је рано преминуо не завршивши студије композиције на Париском конзерваторијуму, и Димитрија-Митицу (в), глумца и редитеља СНП. Почетком XX века је због усавршавања глуме и режије обилазила европске театре (Беч, Минхен, Праг, Дрезден, Берлин, Келн, Мајнц, Париз, Милано, Рим, Напуљ, Венеција), у којима је гледала најпознатије глумце тога доба. Прву режију, Љубав И. Н. Потапенка, поставила је 2/15. XI 1911. у СНП, а као наша прва жена редитељ на сцени је остварила 16 комада. Први светски рат ју је, са осталим члановима СНП, затекао у Старој Пазови, одакле су угарске власти и њу и супруга и синове одмах интернирале у Мађарску, у Јасберењ. После 2 г. отишла је у Женеву, где је радила у Црвеном крсту и доживела мужево самоубиство. После рата вратила се у СНП и наставила да игра и да режира. Из пензије је неко време путовала са Трупом ДСНП по Војводини пратећи на пијанину представе са музиком и певањем. После распуштања оркестра, јер је Друштво остало без државне субвенције, као корепетитор је увежбавала глумце за певачке улоге. Двадесетпетогодишњицу уметничког рада прославила је 21. I 1910. насловном улогом у Тоски, а 40-огодишњицу као Магда у Завичају. Одликована је орденом Светог Саве V реда. Уз врхунски глумачки дар и завидни музички таленат, била је свестрано образована, говорила је француски, немачки и мађарски језик и са тих језика преводила драмску литературу: Госпођица Жозета, моја жена П. Гавоа и Р. Шервеја, Летовање Милоа и Алевија, Фернанда В. Сардуа, Чергаршки живот Баријера и Миржеа, Мале руке Е. Лабиша и Е. Мартена, Неисписани лист Е. фон Волцогена, Јеврејин из Пољске Е. Шатријана. На почетку богате и успешне каријере (у СНП је остварила око 225 улога) играла је наивке, да би касније преко мушких и комичних рола дошла до најсложенијих драмских и психолошких улога и тако временом постала трагеткиња највишег уметничког нивоа. Пријатне и елегантне појаве, стасита, витка и лепог лика, бујне црне косе, тамно обојеног баршунастог гласа са беспрекорном дикцијом, развијеним смислом за реалистичко грађење ликова, сугестивно је изражавала сва психичка стања и расположења, те је спадала је међу најмаркантније српске глумице свога доба. Сахрањена је на Алмашком гробљу, у гробници породице Ружић.

РЕЖИЈЕ: Авети, Голгота, Дивљуша, Заједнички живот, Карлова тетка, Крадљивац, Љубав, Мамон, Морски гребен, О туђем хлебу, Покојни Тупинел, Сеоска лола, Смрт мајке Југовића, У новој кожи, Уријел Акоста, Хасанагиница.

УЛОГЕ: Јованка (Наши сељани), Ренеј од Ломенија (Стрелан), Луиза (Посланички аташе), Доротеја (Наследник), Девојка, Грета (Фауст), Бланша Авојска (Убица), Магда (Црна пега), Гизела (Мехурићи), Женика (Златни паук), Мавилда (Курјак и јагње), Мара (Буњевка), Јулка (Протекција), Корделија (Краљ Лир), Јула (Војнички бегунац), Милка (Подвала), Живана, Павлија (Ђидо), Зулејка (Краљевић Марко и Арапин), Нора (Нора), Криста (Јабука), Јања (Шокица), Јованка (Брачна срећа), Хедвига (Позоришно дело), Марија (Марија), Љубица (Зец), Олга (Психе), Лола (Брбљуша), Милка (Максим), Ела (Корак у страну), Евица, Ружица, Ракила (Циганин), Божана (Прибислав и Божана), Ханела (Ханела), Анђео (Врачара), Катарина (Мадам Сан-Жен), Сидонија (Фромон и Рислер), Матилда (Мрља која чисти), Јудита (Две љубави), Анђелија (Девојачка клетва), Софија (Ретка срећа), Јела (Тако је морало бити), Теодора (Цар проводаџија), Јованка (Пучина), Ђована (Мона Вана), Прециоза (Прециоза), Флорија-Тоска (Тоска), Франсиљон од Риверола (Франсиљон), Паула (Неисписани лист), Комшиница (Посета), Герда (Где је жена), Аспасија (Мраморна срца), Марта (У долини), Адријена (Бабино лето), Леди Маргита (Лепеза), Настја (На дну), Квочковица (Звони трећи пут), Јудита (Уријел Акоста), Јелица (Барон Фрања Тренк), Анђелија, Мајка Југовића (Смрт мајке Југовића), Јела (Повратак), Емина (Зулумћар), Стојанова сестра (Јанковић Стојан), Сафо (Сафо), Грофица Блондина (Кад човек стари), Ирина (Добросретник), Олга (Голгота), Јела (Ускочкиња), Сеја (Сузе), Јулија (Ромео и Јулија), Меланија (Одсудни тренуци), Марија Лујза (Крадљивац), Јованка (Ђаво), Марсељанка (Лепа Марсељанка), Жермена (Трговина је трговина), Дарја (Љубав), Мерима (Омер и Мерима), Хелена (Авети), Госпођица Жувентова (Адријана Лекуврер), Љуба (Београд некад и сад), Сара (Бог освете), Жозета (Госпођица Жозета моја жена), Синђа (Два цванцика), Маја (Душе), Вукосава (Женидба Милоша Обилића), Флорета, Есмералда, Фаншета, Реналда (Звонар Богородичине цркве), Босиљка (Зидање Раванице), Дока (Зона Замфирова), Савета (Избирачица), Јелисавета (Јелисавета, кнегиња црногорска), Делфина (Какав отац такав син), Ана Дембијева (Кин), Ката (Коштана), Пигмалијон (Лепа Галатеја), Адела (Ловудска сиротица), Марија (Марија, кћи пуковније), Марија Стјуарт (Марија Стјуарт), Мила (Мила), Порција (Млетачки трговац), Павка (Народни посланик), Дора (Нарцис), Дездемона (Отело), Антоанета (Париска сиротица), Јелка (Пркос), Шајговица (Риђокоса), Ана (Ричард III), Иродијада (Салома), Милка (Саћурица и шубара), Босиљка, Јелка Чизмићева, Крадићка (Сеоска лола), Анђа (Сумњиво лице), Учитељица (Учитељица), Жоржета (Фернанда), Марија (Француско-пруски рат), Офелија (Хамлет), Хасанагиница, Мерима (Хасанагиница), Алберкромбијева, Ебигаила, Војвоткиња (Чаша воде), Софка (Честитам), Стана (Чучук Стана), Бароница (Шоља теја).

БИБЛ: Успомена са татиног гроба, Позориште, НСад 1906, бр. 10, с. 83; С мога пута, Позориште, НСад 1906. бр. 12, с. 111-118.

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште, Застава, 1892, бр. 1, с. 2; А-м, Српско народно позориште, Застава, 12. XII 1893; А-м, Српско народно позориште, Застава, 21. XII 1893; А-м, Српско народно позориште у Сомбору, Застава, 1893, бр. 194, с. 2; Почасни чланови „друштва за српско народно позориште” Позориште, НСад 1893, бр. 7, с. 33;  Српско народно позориште у Карловцима, Застава, 13. II 1894; О., У четвртак 30. децембра представља се у Н. Саду „Мадам Сан-Жен”, Застава, 1. I 1900; А-м, У четвртак, 20. јануара први пут „Фромон и Рислер”, Застава, 22. I 1900; А-м, У недељу 20. фебр. приказиван је „Циганин”, Застава, 23. II 1900; Ј. Хр(аниловић), Фромон и Рислер, Позориште, НСад 1901, бр. 38, с. 206-207; А-м, У уторак, 30. новембра гледасмо први пут у Н. Саду: „Неисписан лист”, Застава, 2. XII 1904; А-м, Представе чланова Српске народне позоришне дружине у Новом Саду, Застава, 9. VII 1905; А-м, Чланови С. Н. П. у Н. Саду, Застава, 11. VII 1905; А-м, Концерт госпође Милке Марковић, Застава, 3. VIII 1905; А-м, А-м, Гостовање Милке Марковићке, Ново Позориште, НСад 1909, бр. 15, с. 59; А-м, Прослава 25 годишњег глумовања Милке Марковић, Застава, 31. XII 1909; Ј. Грчић, Милка Марковићка, Ново Позориште, НСад 1910, бр. 6, с. 177-179; Г., Тоска, Ново Позориште, НСад 1910, бр. 8, с. 186; А-м, Свечана представа у прославу двадесетпетогодишњег глумовања М. Марковићке, Застава, 9/22. I 1910; др. С. М., Прослава Милке Марковићке рођ. Максимовић, Браник, 1910, бр. 4, с. 1; др. С. М., Из живота Милке Марковићке рођ. Максимовић, Браник, 1910, бр. 5, с. 1; Д. Бандићка, „Сан” мојој Милици у славу двадесетпетогодишњице глумачког јој рада, Браник, 1910, бр. 6, с. 1; А-м, Сентомашани за г-ђу Милку Марковићку, Браник, 1914, бр. 16, с. 3;  О. Суботић, Прослава М. Марковић, Застава, 7. XI 1923; О. С(уботи)ћ, Смрт мајке Југовић, Застава, 11. XI 1924; Д. К(ириловић), † Милка Марковић, Политика, 18. V 1930; Л. Дотлић, 20 година од смрти Милке Марковић, НС, 1950, бр. 1, с. 4; Т. Манојловић, Милка Марковић, НС, 1952, бр. 39-40, с. 1; Л. Дотлић, Милка Марковић о себи и својој глуми, НС, 1955, бр. 102-103, с. 10; П. Јефтић, Сиротиња Милке Марковић, Позориште, НСад 1970, бр. 3, с. 14.

М. Л.