МОПАСАН Ги де (Guy de Maupassant) – француски прозни писац (Мероменсил, замак у Нормандији, у Тур Вилу – Доња Сена, 5. VIII 1840 – Париз, 6. VII 1891). Детињство је провео у Нормандији, где је учио у семинару Ивето, а лицеј је завршио у Руану. Од 1870. до 1871. био је ангажован у војсци. У Париз је дошао тек после завршетка француско-пруског рата и једно време је био службеник у Министарству морнарице, а затим у Министарству просвете. Од 1871. до 1880, целу деценију, шегртовао је као књижевни почетник под снажним окриљем свог великог пријатеља Г. Флобера. За то време је опробао своју снагу у поезији, новели и малим позоришним комадима, али ништа није објавио. Први успех је постигао новелом Масна лопта (Le boule de suif), коју је објавио у „Меданским вечерима“ 1880. Од 1880. до 1890. је написао шест романа и око тристо новела. Неке од њих указују на његово нервно растројство, које се почело испољавати још 1884, а крајем 1891. еволуирало је у лудило. После несупелог покушаја самоубиства у Кану, био је пренет у једну париску болницу, где је и умро не враћајући се свести. М. као писац приповедака далеко надмашује М. романописца, јер је сажета форма приповетке изванредно одговарала умереном и прецизном темпераменту писца који је био вешт да изабере изражајне детаље и да својим причама дâ довољно приповедачке снаге. У њима је, као и у романима, сликао разноврсне средине које је имао пред очима у својој Нормандији: сељачку, чиновничку, малограђанску, са једином бригом да својим сликама дâ што више реалности. Он је у своје време био сматран најобјективнијим реалистом међу натуралистима – као онај који је најмање уносио своје намере и мисли у слике света који је описивао, који је најкомплетније избрисао своју личност из реда ликова који су били предмет његовог стваралаштва, који је, најзад, био сасвим слободан од било каквих научних претензија, или друштвених преокупација, а својом константном бригом за композицију и за стил остао најближи реализму. Збирку поезије под називом Стихови објавио је 1880. Потом следе његове приповетке: Кућа Телије (La maison Tellier, 1881), Госпођица Фифи (Mademoiselle Fifi, 1883), Приповетке о шљуки (Contes de la becasse, 1883), Месечина (Clair de lune, 1884), Сестре Рондели (Seurres de Rondeli, 1884), Ивет (Ivette, 1884), Мис Харијет (Miss Hariette, 1884), Господин рођак (Monsieur parent, 1884), Приче дана и ноћи (Contes du jour et da la nuit, 1885), Мала Рока (La petitte Roque, 1886), Тоан (Toine, 1886), Хорла (Le Horla, 1887), романи: Један живот (Une vie, 1885), Лепи пријатељ (Bel ami, 1885), Монт Ориол (1887), Пјер и Жан (Pierre et Jean, 1888), Јак као смрт (Fort comme la mort, 1889), Наше срце (Notre coeur, 1890) и путописи – импресије с пута: По сунцу (Au soleil, 1884), На води (Sur l’eau, 1888), Текући живот (La vie courant, 1890). Аутор је и позоришних дела: Једно понављање (Une repetition, није извођено), Историја старог времена (L’histoire du vieux temps, 1879), Мизота (Misotte, 1891), Домаћи мир (La paix du menage, 1893). У СНП је 1945. изведена драматизација Л. Кобрињског и Е. Рајмонда М. приповетке Чича Милон под насловом Виноградари из Шартреа.
БИБЛ: Пјер и Жан, роман, драматизовао Свет. Павловић, Крагујевац 1938; Старац Милон, драматизовали Л. Кобрињски и Е. Рејмонд, Сарајево 1952; Л. Кобрињскиј и Е. Рејмонд, Виноградари из Шартреа, комад у 1 чину, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 186.
В. Б.
