ОЗБОРН Џон (John Osborne) – енглески драматичар (Лондон, 12. XII 1929 – Клан, Шропшајр, Енглеска, 24. XII 1994). Похађао је гимназију за сиромашну децу у Лондону, али је школовање напустио због недостатка новца. Да би преживео, радио је наизменично као новинар, приватни учитељ једне позоришне дружине, асистент режије, глумац и на крају као драмски писац. Заступник је младе генерације у Енглеској. Први је на сцену увео тип „гневног младог човека“. Комадом Осврни се у гневу (Look Back in Anger, 1957) постигао је светски успех. У већини његових комада осећа се снажан отпор конвенцијама енглеског друштва и његовом лажном моралу. Његови ликови су „аутсајдери“ који устају против друштвене неправде. За Лоренса Оливијеа је написао, у стилу мјузикла, свог Комедијанта (Entertainer, 1957), о глумцу који осиромашен наступа у другоразредним варијетеима и коначно завршава у затвору. У каснијим комадима обрађује неке историјске теме не напуштајући своју бунтовничку идеју. Осим поменутих, у његове познатије комаде се убрајају: Епитаф за Џорџа Дилона (Epitaph for George Dillon, 1958), Лутер (Luther, 1961), Патриот за мене (A Patriot for Me, 1966), Време садашње (Time Present, 1968), Хотел у Амстердаму (Hotel in Amsterdam, 1968). У СНП је изведена је његова драма Осврни се у гневу 1958.

ЛИТ: Страни писци, Згб 1968, с. 534.

Д. Р.

ОКАЉАНО ПОШТЕЊЕ (Verlorene Ehre) – карактерна слика у 3 чина. Написали: Борман-Риген (Хајнрих Борман и Јулијус Нигри фон Сант Албино звани Риген). Прво извођење у Бечу, 1876.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 12. I 1882. у НСаду. Превео: Сава Рајковић. – А. Лукић (Роберт Велс), Д. Ружићка (Каролина), xxx (Вили), xxx (Мина), Л. Хаџићева (Клара), Ђ. Банковић (Анзелм Ренцирје), П. Добриновић (Франц Ренцијус), М. Димитријевић (Густав Рол), Д. Ружић (Барански), Јовановић (Милер), Д. Адамовићева (Собарица), Б. Рашић (Слуга). – Изведено 2 пута.

ЛИТ: С. М., Окаљано поштење, Позориште, НСад 1882, бр. 36, с. 142-143; П., Ст. Бечеј 20. 3. „Окаљано поштење“, Браник, 1882, бр. 52, с. 6.

В. В.

ОКЛОПНИ ВОЗ (Бронепоезд 14-62) – позоришни комад у 8 слика. Написао: Всеволод Иванов. Прво извођење у Москви (Московски художествени театар), 8. XI 1927.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 8. XI 1946. у НСаду. Превео: Кирил Тарановски. – Рд. Ј. Кулунџић, сц. М. Шербан; Љ. Иличић (Пекљеванов), Р. Ферари (Маша), М. Ајваз (Вершинин), И. Душановићка (Настасја), Стојан Јовановић (Окорок), С. Душановић (Знобов), Д. Антонијевић (Семјонов), Б. Татић (Петров), А. Стојковић (Први рибар), Л. Лазаревић (Други рибар), В. Милин (Старац сељак, Филонов), К. Марцикић (Миша), С. Симић (Син-Бин У, Серјожа), Х. Татић (Сељанка), С. Молеров (Богомољац, Крсташ), А. Ђорђевић (Сељак спроводник, Никифоров), С. Радиновић (Сељак партизан, Први артиљерац), М. Васиљевић (Сељак с повезаним образом), С. Раваси (Њезеласов), Ж. Митровић (Обаб), О. Животић (Надежда), М. Коџић (Варја), Љ. Драгић-Стипановић (Дама у бунди), Д. Кранчевић (Стари господин), Р. Кранчевићка (Стара госпођа), Ј. Силајџиић (Шеф станице, Јапанац), С. Батајић (Војник, Други артиљерац), П. Стојановић (Американац), Ж. Станојевић (Дурченко). – Изведено 2 пута, глед. 540.

БИБЛ: Оклопни воз 14 -69, прев. Кирил Тарановски, НСад 1948.

ЛИТ: А-м, Всеволод Иванов и „Оклопни воз“, ВС, 1946, бр. 6, с. 3-4.

М. М.

ОКЉЕША Бранка – оперска певачица, сопран (Шабац, 25. II 1950 – ). Музичко школовање је започела у Панчеву (А. Милошевић), а Средњу музичку школу ,,Станковић” завршила је у Бгду (1970). Студирала је соло певање на Факултету музичке уметности у Бгду (А. Мезетова, З. Крнетић), а затим и на Академији уметности у НСаду (О. Енигареску). Била је члан најпре Хора Опере СНП од 16. VIII 1971, а од 1986. солисткиња до пензионисања, 16. III 2003. Привржена професији пуне три деценије, са посебним афинитетом, проживљено и надахнуто, тумачила је романтичне и трагичне хероине из оперске литературе. Наступила је као Јоланта, у истоименој опери Чајковског, у Москви (оперски театар Станиславски, Немирович-Данченко, 1988). Годишњу награду СНП добила је два пута: за улогу Татјане (1989) и улогу Неде (1991). Највише признање СНП, Златна медаља ,,Јован Ђорђевић”, додељена јој је 2003. Бавила се и концертном активношћу (солиста мушког хора ,,Миленко” у Черевићу, диригент Г. Максимовић) у којој је преовлађивала православна духовна музика. УЛОГЕ: Флорами (Мала Флорами), Сестра (Грофица Марица), Сафи (Барон Циганин), Микаела (Кармен), Лаурета (Ђани Скики), Неда (Пајаци), Сантуца (Кавалерија рустикана), Јоланта (Јоланта), Татјана (Евгеније Оњегин), Јарославна (Кнез Игор), Свастика (Мајска ноћ), Марженка (Продана невеста), Евица (Покондирена тиква), Павле (Сутон), Ђула (Еро с онога свијета), Аруру (Гилгамеш), Аретуса (Атлантида).

М. Д. М.

ОКОВИ (Целы) – драма у 4 чина. Написао: Александар Иванович Сумбатов-Јужин. Прво извођење у Москви, у Малом театру, 1888, у нашој земљи 11. XII 1889. у Хрватском земаљском казалишту у Згбу.

Прво извођење у СНП 20. XII 1894. у Панчеву. Превео: Милован Ђ. Глишић. – Рд. П. Добриновић; Д. Ружић (Волинцев), З. Ђуришићева (Ана), Т. Лукићка (Олга), Д. Ружићка (Анфиса), А. Лукић (Хвостњев), Љ. Душановићка (Вера), М. Николић (Карчин), Ј. Весићева (Јелена), С. Вујићка (Нина), М. Тодосићка (Арина), К. Васиљевић (Пропорјев), Т. Илић (Слуга Волинцевљев), Ј. Жикић (Слуга у гостионици). – Изведено 2 пута.

Прво извођење у НП у НСаду 18. IX 1919. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: – рд. К. Васиљевић; Д. Спасић, К. Васиљевић, М. Хаџићева, П. Рајичићка и С. Ленска. – Изведено 6 пута.

ЛИТ: М. С(ави)ћ, „Окови“, Позориште, НСад 1895, бр. 7, с. 26; А-м, О

одржаној премијери „Окова“, Стража, НСад 1895, бр. 14, с. 3; А-м, „Окови“, Застава, 1919, бр. 189, с. 3.

М. М.

ОКРУГИЋ Илија Сремац – драмски писац (Сремски Карловци, 12. V 1827 – Петроварадин, 30. V 1897). Основну школу и гимназију завршио је у Сремским Карловцима, па теологију у Ђакову. Био је први свештеник којег је заредио бискуп Ј. Ј. Штросмајер. Службовао је у Славонији и Срему (Кукујевци, Сот, Ђаково, Сарваш, Лавањска варош), а од 1866. до смрти био је жупник у Петроварадину. Даровит човек, весељак, зналац језика, духовно се формирао у идејама Илирског покрета. Није имао систематизованих теоретских погледа на књижевност; у свом раду био је прагматичан, прилагођавао се потребама свога времена и своје околине. О његовој списатељској плодности сведочи низ књига, а још више његова рукописна оставштина. Писао је лирске, дескриптивне и пригодне песме (Пјесме домољубне, 1850; Сријемска вила, 1863; Сонетни вијенац, 1854; Подунавке, 1864; Гласинке-срчанице, 1874), те епске песме (пучки еп у 17 певања Свети Иван Капистран, НСад 1892). Новеле, објављиване по хрватским и српским часописима, писао је махом по романтично-сентименталном квазиисторијском клишеу, а бавио се и историјским студијама. Највише успеха је имао као драмски писац, у чему му је много помогла блискост са новосадским српским писцима и са СНП, које је извело пет његових драма: Саћурица и шубара 1865, па 1919; Пишчева кубура 1870; Уњкава комедија 1870; Грабанцијаши 1874; Шокица 1893, па 1922. Те драме, а и друге које је написао (Варадинка Мара, Собјеске, Дојчин Петар, Мирослава, Слијепчева кћи, Сељанка, Састанак вила) немају високу књижевну вредност, писане су са много елемената поуке, те етнографских настојања. Публику су придобијале популарним тоном, присношћу, обиљем фолклорних елемената и народских напева, али и снажно израженом поруком о народном јединству Срба и Хрвата, њиховој крвној и судбинској повезаности. Најдуже су се, и на репертоару СНП и уопште, одржале његове драме Шокица, са сеоском љубавном тематиком лоцираном у бурно време 1848/49. и са поруком о верској толеранцији, те комедија Саћурица и шубара – о необичним згодама око „Иришке слепачке академије“ и о фолклорној љубави војника и сеоске девојке. Био је члан ДСНП и МС.

ЛИТ: Ј. Храниловић, Илија Округић Сремац, Глас Матице хрватске, 1909; Ф. Малин, Илија Округић Сремац, ЛМС, 1927, књ. 314, с. 2; Т. Остојић, Саћурица и шубара И. Округића, Позориште, НСад 1890, бр. 19; Ј. Храниловић, Шокица И. Округића, Позориште, НСад 1895, бр. 17; М. Матковић, Драматуршки есеји, 1949.

Б. Кв.

ОКСЕНФОРД Џон (John Oxenford) – енглески драмски писац и позоришни критичар (Кембервил, код Лондона, 12. VIII 1812 – Саутверк, код Лондона, 21. II 1877). Студирао је права и почео чланцима из области финансија. У јавни живот је ушао као адвокат, али се убрзо определио за књижевност. Више но правник, био је одличан зналац немачког језика са којег је превео Гетеову Поезију и истину (1846) и Екерманове Разговоре с Гетеом (1830). Посебно је значајан његов допринос познавању Шопенхауера у Енглеској. Као позоришни писац јавио се доста рано, већ око 1835. Написао је велик број комада од којих су неки имали и трајнијег успеха. Око 1850. постао је позоришни критичар „Тајмса“ и тај посао радио је до смрти. СНП је 1879. приказало његову прераду Кормонове и Денеријеве истоимене драме (из 1872): Две сиротице (The Two Orphans, 1874) – пошто у то доба није био редак случај да Енглези адаптирају француске текстове или да читаве делове француских драмских дела уносе у своје комаде.

С. А. Ј.

ОКСИГЕН – балет у једном делу. Музика: Рудолф Бручи (III симфонија, I, II, III став).

Праизвођење у СНП 27. XI 1982. у НСаду (у оквиру Вечери балета, в). – Рд. и к-граф Л. Пете, к. г., сц. М. Лесковац, к. Ј. Петровић; Л. Милер-Христидис, Н. Антић (Оксиген), И. Дожа, к. г., Б. Курунци (Човек), М. Петровић, Е. Л. Сирбу, А. Христидис, В. Халаку, Д. Влалукин, Н. Узелац, Б. Шрот (Младићи), В. Мандић (Војник), Н. Бикицки, А. Кетиг, Ђ. Лукић, И. Матаруга, Т. Пандуровић, М. Рушкуц, Ђ. Нађ, М. Гиковски, А. Петрић, С. Стојадиновић, М. Шарчевић, М. Божовић, С. Николић, С. Феле, Г. Теглаши (Девојке). – Изведено 8 пута, глед. 3302.

ЛИТ: Н. С(имин), „Вагнеријана” по Вагнеру, „Оксиген”  по Бручију, „Цезар” по Респигију у кореографији Ласла Петеа, Дневник, 25. XI 1982; С. Савић, Премијера у балету СНП: „Вагнеријане”, „Оксигена” и „Цезара”  у кореографији Ласла Петеа, Дневник, 30. XI 1982.

Љ. М.

ОЛАХ Густав (Gusztáv Oláh) – мађарски редитељ и либретиста (Будимпешта, 20. VIII 1901 – Минхен, 19. XII 1956). На Музичкој академији у Будимпешти дипломирао је 1921. и одмах је ангажован у Опери Националног театра, где је показао највише интересовања за модерну оперу. Гостовао је у Шведској, Русији и Немачкој, а био је редован учесник оперског фестивала у Сегедину. Изненадна смрт га је стигла када је у Минхену постављао Хованшчину. Заједно са Калманом Надаждијем написао је нови либрето за оперу Ференца Еркела Банк Бан, која је у СНП изведена 1975.

В. В.

ОЛАХ Јулије/Ђула (Gyula Olah) – солист Оркестра СНП, виолончелист (Решица, Румунија, 9. IV 1901 – ?). Породица се доселила у НСад кад је био двомесечно новорођенче. Отац Јован такође је био музичар па је уз њега почео да наступа још као петнаестогодишњак. Похађао је основну школу (шест разреда) и Музичку школу „Станковић“. У међуратном периоду радио је у разним местима наше земље као кафански, војни и салонски музичар. За време окупације свирао је у Новосадској филхармонији (као изразито примеран члан – на прослави њене 25. годишњице похваљен је и новчано награђен). Г. 1943. дипломирао је на Музичком конзерваторијуму у НСаду, а члан Оркестра СНП постао је још пре конституисања Опере, 15. XII 1945, и у њему, као солист и вођа деонице виолончела, остао до пензионисања, 30. IV 1959. Од 1953. био је члан Удружења музичара симфонијских и оперских оркестара Србије.

В. В.