ПЕТРОВИЋ Светислав (Светозар?) – глумачки кандидат (Прве, Срем, око 1868 – ?). Био је трговачки помоћник у Земуну. Познато је само да се 1885. нудио СНП за глумца.

ПЕТРОВИЋ-БАДЊАРЕВИЋ Јасна – костимограф (Нови Сад, 9. X 1948 – Нови Сад, 25. XII 2017. Завршила је Академију за примењену уметност у Бгду 1972. у класи Душана Ристића. У СНП је као стални костимограф ангажована од 1. IX 1972. Своју прву представу, Лажу и паралажу, радила је у СНП као студент завршне г. Академије. У досадашњем раду на костимској опреми представа показала је добро познавање стилова и смисао за креирање костима који ће на адекватан начин одражавати карактер улоге. Склона је да у комедијама тежи ка гротескном обликовању костимских предмета и у томе је веома успешна. Њени костими су живи и у боји разиграни; ипак, у том погледу, рађени су са мером и укусом. Опробала се и као сценограф (драмска представа Сламни шешир). Пензионисала се 11. X 2015, али је наставила да сарађује са СНП.

КОСТИМОГРАФИЈЕ: Лажа и паралажа, Ромео и Јулија, Беле ракете лете на Амстердам, Женски разговори, Шума која хода, Госпођа министарка, Покондирена тиква, Буба у уху, Сентиментална представа, На дну, Дом, Сламни шешир, Општи интерес, Тоска, Мадам Батерфлај, Јама.

Р. Б.

ПЕТРОВИЋ-БАНДИЋ Нада в. БАНДИЋ-ПЕТРОВИЋ Нада

ПЕТРОВИЋ–БИРТИЋ-МИЉУШ-МАЦОЛ Елка в. БИРТИЋ-МИЉУШ-МАЦОЛ-ПЕТРОВИЋ Елка

ПЕТРОВИЋ-ВИЛОВАЦ Зора в. ВИЛОВАЦ-ПЕТРОВИЋ Зора

ПЕТРОВИЋ-ГАВРИЛОВИЋ Јелена-Лена – глумица (Панчево, 21. XI 1863 – Београд, 28. VIII 1937). Завршила је Вишу девојачку школу у месту рођења, где је повремено наступала на аматерској сцени Панчевачког певачког друштва. Приликом гостовања СНП из НСада у Вршцу, 1883, наступила је као Хенријета (Ловорика и просјачки штап) и као Ела (Марија Магдалена), после чега је ангажована. Удајом за глумца и редитеља Милорада Гавриловића (1885) прешла је у НП у Бгду и у њему остала до 1911, када је прославила 30-огодишњицу свог уметничког рада и дефинитивно се повукла са сцене. Умилном појавом, грациозним кретањем, нежно и осећајно је тумачила безазлене девојке, дечаке и младиће. Временом је проширила репертоар улогама у Шекспировим комадима (Џесика, Офелија, Бјанка), у историјским драмама Милоша Цветића, у Стеријиним комедијама и, посебно, у модерним француским комадима Диме-Сина, Пајрона и других. Иако је није красио изузетан глумачки дар, била је веома цењена као марљива и савесна глумица која лако памти и разумева текстове и тумачи их интелигентно и разборито.

УЛОГЕ: Милева (Саћурица и шубара), Ленка (Сеоска лола), Јудита (Наши робови), Даница (Проводаџије), Дијана (Маркиз Вилмер), Пава Ванден (Великоварошани), Ерна (Прилепчиво), Амалија (Чича Мартен), Валтер (Виљем Тел), Пела (Циганин), Едита (Библиотекар), Ема (Очина маза), Шарл (Језуита и његов питомац), Ема (Доктор Клаус), Пијада (Београд некад и сад), Тереза (Ултимо), Јованка (Еј, људи, што се не жените).

ЛИТ: -ћ, Вршац, 22. 1. „Ловорика и просјачки штап“ од Холтајеве, Застава, 1833, бр. 47, с. 1; -ћ, Вршац. 13. 2. „Саћурица и шубара“ од Илије Округића, Застава, 1883, бр. 47, с.2; -ћ, Вршац, 28. 3. „Сеоска лола“, Застава, 1833, бр. 65, с. 2; П., Наше народно позориште, Застава, 1885, бр. 45, с. 3; А-м, „Наши робови“ од Сахер-Мазоха, Српско коло, НСад, 1884, бр. 19, с. 3-4; А-м, Српска народна позоришна дружина, Стражилово, 1885, бр. 1, с. 29; А-м, Српско народно позориште, Позориште, НСад, 1884, бр. 1, с. 1-2, бр. 2, с. 5-6, бр. 3, с. 9-10, бр. 4, с. 13-14, бр. 5, с. 17-18, бр. 6, с. 21-22, бр. 7, с. 25, бр. 8, с. 30-31; М. С(ави)ћ, Сеоска лола, Позориште, НСад, 1884, бр. 2, с. 7; А-м, Јубилеј Јелене (Лене) Гавриловићке, Београдске новине, 1911, бр. 126, с.3; А-м, Јелена-Лена Гавриловић, Глумачка реч, Бгд, 1. IX 1937.

С. Ј.

ПЕТРОВИЋ-ПИШТАЛО Бошко – дете-глумац (рођен 1929). Мати му је била глумица Радмила Петровић (в), па је у сезони 1934/35. по потреби играо у дечјим улогама (Дете у Путу око света). Касније је завршио режију на Академији за позоришну уметност у Бгду и био редитељ у Суботици, Тузли и другде.

ПЕТРОВИЋ-ПИШТАЛО Радмила – драмска глумица (Мостар, 21. X 1910 – Панчево, 13. XI 1993). Завршила је основну школу и два разреда ниже трговачке школе. Глумачку каријеру је започела 1928. у Хумористичком позоришту „Пел-Мел“ у Бгду, а под руководством С. Добрића и Орлова. У СНП је била ангажована у сезонама 1934/35. и 1935/36. Од 1. VIII 1936. до 6. IV 1941. била је чланица НПДб. За време Другог светског рата играла је у ДНП у Панчеву. После рата је остала у панчевачком позоришту до 1951, када је отишла у Покрајинско позориште у Приштини. Син Бошко (в) је као дете наступао у представама СНП. Сахрањена је на Панчевачком гробљу као Пиштало Радмила и о трошку општине. Гроб није одржаван па је уступљен за другу сахрану.

УЛОГЕ: Банкарева ћерка (Товаришч), Жофика (Риђокоса), Зиба (Зулумћар), Ривкела (Бог освете), Лујза (Две сиротице), Ђенорино (Тоска, Сарду), Драгиња (Протекција), Гиги (Отмена дама), Даница (Ожалошћена породица), Рака (Госпођа министарка), Тања (Путем цвећа), Ана (Ура, синчић!), Наташка (На дну), Станка Дреновац (Силе), Тили (Цврчак на огњишту), Сестра (Дечја трагедија), Соса (Росуља), Покорна (Каријера Јошка Пучика), Ана Едеш (Служавка Ана), Хиршфелд (Госпођа полаже матуру), Глаша (Нови дом), Мишка (Ревизор), Наталија (Васа Железнова).

ЛИТ: А-м, „Риђокоса“ од Лукачија, Југословенски дневник, 1934, бр. 184, с. 4; Сведин (С. Динчић), „Две сиротице“ од А. Д. Енериа и Е. Кормона, Југословенски дневник, 1934, бр. 226, с. 4; -th, Eine bessere Dame, Deutsches Volksblatt, 27. XI 1934; А-м, „Ожалошћена породица“ од Б. Нушића, Југословенски дневник, 1934, бр. 248, с. 4; Ј. С. Т., Премијере у Српском народном позоришту, Дан, 1935, бр. 107, с. 4; А-м, „Ура, синчић!“ од Арнолда и Баха, Дан, 1935, бр. 119, с. 4; А-м, Радмила Петровић, Нови Сад, 27-28. XO 1935; -ћ, Гостовање СНП у Вршцу, Војводина, Вршац, 25. IV 1936; А-м, Премијера „Новог дома“ од Булгакова, Дан, 1937, бр. 25, с. 6; Л. Д(отлић), Премијера Шенхерове „Дечје трагедије“, Дан, 1937, бр. 260, с. 8; А-м, A revizor, Napló, 10. III 1938; В., Позориште, Наше слово, Суботица, 16. IV 1939; А-м, Долазак позоришта у Петровград, Банатска пошта, Петровград, 29. IV 1939; Л. Дотлић, Вечна младост, Дан, 5. I 1940; (t), Édes Anna, Napló, 29. V 1940; Л. Дотлић, Госпођа полаже матуру, Дан, 31. XII 1940; М. Томандл, Нешто из историје Народног позоришта у Панчеву, ВС, 1947, бр. 11, с. 3-8.

В. В.

ПЕТРОЊЕ Ирена – инспицијент и суфлер (Сомбор, 22. VI 1952 – ). Основну школу и гимназију завршила је у родном граду. У НП у Сомбору радила је од 15. IX 1973. до 10. XI 1980. Члан СНП је била од 11. XI 1980. па све до пензионисања 1. X 2008. За време дугогодишњег рада у позоришту предано и савесно је обављала истовремено послове инспицијента и суфлера. Супруг јој је Миодраг П. (в), глумац СНП, а синови Немања, редитељ, и Борис, оперски певач.

ПЕТРОЊЕ Миодраг – глумац (Панчево, 23. XII 1946 – ). Отац Тодор био је члан оркестра СНП и диригент (в). У родном граду је пошао у основну школу, а завршио је у НСаду, где је и матурирао у гимназији 1965. Драмски студио СНП завршио је 1968. у класи Радослава Веснића. Први глумачки ангажман добио је у НП у Ужицу, где је провео једну сезону 1968/69. Потом је прешао у НП у Сомбору, где је играо од 16. VIII 1969. до 31. XII 1980. После одласка из Сомбора три сезоне је био слободан уметник, а од 1. I 1985. до одласка у пензију, 30. XII 2011, био је члан Драме СНП. Играо је у телевизијским серијама Вук Караџић, у епизодама Господар Вук и Правитељствујући совјет (1987) и Виолински кључ (1990). Глумац без фаха, разноврстан и реалистичан, даровит и дисциплинован са способношћу да се прилагоди редитељским захтевима. Без обзира на обим и значај улоге свакој је прилазио са много пажње. Награђен је и похваљен више пута за глумачка остварења на Сусрету професионалних позоришта Војводине (1975. и 1980), а добитник је и Награде Удружења драмских уметника 1980. Ожењен је Иреном Пероње (в), инспицијентом и суфлером у СНП. Синови Немања (дипломирао режију) и Борис (дипломирао соло-певање, бас).

УЛОГЕ: Буцмасти (Долња земља), xxx (Хајдʾ у парк кабаре), Секира (Капетан Џон Пиплфокс), Милиционер (Голубњача), Др Милош Ока (Раванград 1900), Макс Синг (Човек је човек), Човек без ичега (Чекајући кабаре), Тома (Глорија), Гузман (Дон Жуан), Тинчек (Мој тата социјалистички кулак), Бискуп Лемптон, Мекајл, Други лорд (Владајућа класа), Гласови (Велико и мало), Перо/Сосије (Археолошка искапања код села Диљ), Реци Војо (Свети Георгије убива аждаху), Мистер Стоун (Роман о Лондону), Алберт (Клементов пад), Полицијски комесар (Магарац), Брат по материјалу (Нови Сад илʾ никад), Мокроусов полицајац (Јегор Буличов), xxx (Козодер у акцији), Отац Фројлан (Карлос I омађијани), Буразер (Чекајући Фортинбраса), Адвокат, Лекар, Добри Бог (Патње господина Мокинпота), Драгиша Цветковић (Очеви и оци), Отац, Миланов и Илијин (Вођа), Лалошевић (Кад би Сомбор био Холивуд), Поручник Руни (Арсеник и стара чипка), Поп (Црна хроника), Мирча (Српска Атина), Алекса Жуњић (Сумњиво лице),  Покојни Мита (Ожалошћена породица), Јосим (Раванград), Сада (Дундо Мароје), Афанасиј Матвејевич (Ујкин сан), Лебедев (Иванов), Господин Лоајал (Тартиф), Радулашки (Је ли било кнежеве вечере).

ЛИТ: Енциклопедија Новог Сада, НСад 2002, бр. 20, с. 146.

М. Л.