ПИЦОЛАТО Ђузепе (Giuseppe Pizzolatto) – италијански либретист. Заједно са Луиђијем Суганом по Голдонију је написао либрето за комичну оперу Четири грубијана Е. Волф-Ферарија, која је у СНП изведена 1964.

ПИШКИН-ДИМИЋ Станка в. ДИМИЋ-ПИШКИН Станка

ПИШЛАР Јулије-Ђула – музичар, члан Оркестра, виолончелист (Винковци?, ?. ?. 1911 – Нови Сад, 13. V 1993). Радио је као војни музичар, а члан оперског оркестра СНП био је у хонорарном својству од 1. IX 1957. до 15. VII 1962. и поново, као пензионер, од 1. I 1969. до 1. XII 1973. Обављао је и дужност вође групе гудача. Са Опером и Балетом учествовао је и на свим представама на гостовањима. Син Станислав такође је био виолончелист у Оркестру СНП.

В. В.

ПИШТАЛО-ПЕТРОВИЋ Радмила в. ПЕТРОВИЋ-ПИШТАЛО Радмила

ПИШЧЕВА КУБУРА ИЛИ СЛАВА ПРОСТОГ НАРОДА – шаљива игра у 2 чина. Написао: Илија Округић Сремац (под псеудонимом).

Праизвођење у СНП 22. II 1870. у НСаду. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 1 пут.

БИБЛ: Дон Кихот од Манче, Песникова кубура, Бгд 1892.

В. В.

ПЈАВЕ Франћеско Марија (Maria Francesco Piave) – италијански либретиста (Мурано, 18. V 1810 – Милано, 5. III 1876). Пореклом је из грађанске породице; отац му је био стаклар. Теолошке студије је напустио као двадесетседмогодишњак и са породицом се преселио у Рим, где је почео да изучава реторику и филозофију. Од списатељског посла најпре је преводио псалме и писао новеле испирисане В. Скотом. Након очеве смрти вратио се у Венецију, где је наставио са писањем – прозе и стихова. Пишући у дијалекту, привукао је пажњу управника театра „Ла Фениће“. Дошавши у контакт са позориштем, посветио се писању либрета, нарочито за Вердија. Учествовао је у политичким збивањима1848, те је од 1849. био на положају директора градских приредаба и званични песник позоришта „Ла Фениће“. На истом положају нашао се 1860. у миланској „Скали“. Тешко оболео, умро је у великој беди, тако да га је сахранио Верди. Код оцењивања његовог дела потребно је првенствено водити рачуна о Вердијевим захтевима, који су се граничили са тиранијом и пред којима су „савијали леђа“ сви композиторови либретисти. Сарађујући са Вердијем П. је написао либрета за опере: Ернани (1844), Два Фоскара (1847), Магбет (1847), Гусар (1848), Риголето (1851) Травијата (1853), Симоне Боканегра (1857), Аролдо (1857) и Моћ судбине (1862). Осим за Вердија П. је писао и за Меркадантеа, Пучинија, браћу Ричи и Понкиелија. Основна карактеристика његових либрета је зрели романтизам надахнут националистичким заносима Рисорђимента, којем је као патриота и сâм припадао. У СНП су извођене опере са његовим либретом: Травијата, Риголето, Симоне Боканегра, Моћ судбине и Магбет, као и Бал под маскама, за који је либрето написао заједно са Антонијем Сомом.

Б. Р.

ПЈАВКО Владислав Иванович (Владислав Иванович Пявко) – совјетски оперски певач, тенор (Краснојарск, 4. II 1941 – ). Завршио је 1965. ГИТИС (Госсударственный институт театрального искусства имени А. В. Луначарского у Москви) и одмах је ангажован у московском Бољшом театру. У сезони 1968/69. боравио је на усавршавању у миланској „Скали“. Гостовао је у ЧССР, Италији, Југославији, Белгији, Немачкој, Бугарској, Шпанији и другде. У СНП је певао Каварадосија у Тоски 8. VI 1975, а касније, у новој згради СНП, и улоге: 1981. Манрико (Трубадур), 1982. Радамес (Аида) и 1984. Дон Хосе (Кармен). Волуминозни драмски тенор, звучан у целом регистру, изузетно блиставих висина, даровит глумац живог сценског темперамента, П. је особено полетни тумач херојских ликова оперске сцене.

ЛИТ: В. Поповић, Каварадоси Владислава Пјавка, Позориште, НСад, 1975, бр. 10, с. 8.

В. П.

ПЈЕР И ЖАН – комад у 3 чина, а 5 слика.

Праизвођење у НПДСбС 26. III 1938. у Крагујевцу. По истименом роману Гија де Мопасана (Pierre et Jean) драматизовао: Свет. Павловић. – Рд. А. Верешчагин; М. Мајић (Жером Ролан), Љ. Јовановићева (Луиза), Љ. Стојчевић (Пјер), С. Јанићијевић (Жан), Д. Стиплошек-Прегарц (Роземили), В. Ивановић (Лекани), Д. Беговић (Маровски), Р. Нешовићка (Кокота), Г. Николић (Морнар), М. Ђорђевићева (Дечак), М. Вилићка (Служавка), Г. Ковачевићева (Прво дете), Љ. Јурекова (Друго дете). – Изведено 4 пута.

В. В.

ПЛАВА ЛИСИЦА (A kék róka) – позоришни комад у 3 чина. Написао: Ференц Херцег. Прво извођење у Будимпешти, у Вигсинхазу, 3. I 1917.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 17. V 1929. у Великом Бечкереку. Превео: Жарко Васиљевић. – Рд. Стеван Јовановић; А. Рашковић (Павле), Х. Харитоновићка (Цецилија), Стеван Јовановић (Александар), Љ. Драгићка (Ленчица), Д. Марковић (Трил). – Изведено 3 пута.

ЛИТ: А-м, Kék róka, Torontal, Велики Бечкерек, 1929, бр. 114, с. 7.

М. М.

ПЛАВА МАЗУРКА (Die blaue Mazur) – оперета у 2 чина с међуигром. Музика: Франц Лехар. Текст: Лео Штајн и Бела Јенбах. Прво извођење у Бечу, 28. V 1920.

Прво извођење у нашој земљи у НП у НСаду 9. IV 1924. Превео: Александар Бинички. – Рд. Д. Дубајић, дир. В. Камински; Д. Кранчевић (Јулијан), М. Левова (Бланка), М. Оџић (Клеменс), Д. Дубајић (Адолар), М. Вебле (Албин), С. Савић (Леополд), М. Дубајићка (Грета), М. Пашко (Барон Трески), Ј. Равскаја (Јан од Застоје), В. Јовановићка (Сејка), С. Федоров (Ханиман), Г. Миковић (Фрајхоф), М. Авировићева (Нандина), Л. Лазаревић (Алојз), Ј. Силајџић (Шофер). – Изведено 5 пута.

ЛИТ: И. П-ћ, „Плава мазурка“, Застава, 11. IV 1924.

В. П.