ПОВЕРЕНИЦИ ДРУШТВА ЗА СНП – Одредбом § 23. Устава Друштва за СНП српска народна позоришна дружина је била обавезна да гостује у свим већим местима у Аустроугарској у којима су били настањени Срби. С обзиром да је СНП било установа српског народа у Монархији коју није ни основала нити издржавала муниципијска или жупанијска власт а ни држава, Позориште је могло и морало рачунати на подршку и финансијску помоћ искључиво свог народа да би могло обезбедити опстанак и обављати своју функцију. У оба случаја, дакле, и кад је реч о гостовањима српске народне позоришне дружине и када се има у виду да се морална и материјална подршка морала тражити и мање-више могла очекивати безмало са целокупне територије Аустроугарске, радило се о врло широком простору на којем је Друштво за СНП требало да делује. Због тога је оно од првог дана постојања настојало да у великом броју места у Угарској, па и нешто шире, пронађе људе који ће пристати да у својој средини обављају тешку и одговорну функцију повереника Друштва. Дужност повереника била је да у народу популаришу Позориште као неопходну народну потребу, да придобијају и уписују нове чланове Друштва за СНП, да воде бригу о размештају ковчежића (в) и, заједно с једним чланом месног позоришног одбора, ваде новац из њега и шаљу га у НСад Централној благајни и да, у случају гостовања српске народне позоришне дружине у њиховом месту, образују месни позоришни одбор који ће водити бригу о Позоришту док се буде код њих налазило (в. Месни позоришни одбори ДСНП). Док су месни позоришни одбори постојали и били у функцији само за време боравка позоришне дружине у њиховој средини, па се по завршеном гостовању и извршеном обрачуну прихода и расхода растурали да би се поново обновили приликом наредног гостовања, дотле су повереници били у функцији непрекидно, током целе сезоне. Они су били стална спона која је повезивала ДСНП са најширим народним слојевима у великом броју места, нарочито у Бачкој, Банату, Срему, Славонији и другде. ДСНП није водило посебну евиденцију о повереницима и данас је немогуће утврдити сва њихова имена. Сигурно је, међутим, да их је имало непрекидно у сваком месту у којем је СНП гостовало у периоду 1861–1914, па и између два светска рата. Функције повереника крију се и иза имена појединих чланова месних позоришних одбора иако тамо оне нису навођене, јер су повереници скоро по правилу улазили и у састав одбора чим је ово тело било образовано. Први записнички траг о избору већег броја повереника је из 1864: у вези са скупљањем прилога, УО ДСНП је 10/22. I 1864. закључио да се замоле да буду повереници у својим местима, поред неких других личности, још и прота Васа Живковић (Панчево), Д. Стефановић (Темишвар), Паја Стојовић (Темишвар-Фабрика), Миша Сабовљевић (Велика Кикинда), Игњат Васиљевић (Земун), Ј. Милекић (Сремска Митровица), др Ђорђе Натошевић (Будим), Паја Богдановић (Рума), прота Н. Беговић (Карловац), С. Горјановић (Ириг), Димитрије Милошевић (Чаково), Сава Ђорђевић (Стари Бечеј), Андрија Николић (Сента), Миша Крестић (Тител), Мата Поштић (Стапар), парох Никола Бибић (Меленци), Миша Трифунац (Мокрин), Светозар Деспинић (Ковин), Стеван Георгијевић (Велики Сент-Миклош), Христофор Шифман (Банатски Комлош), Лазар Стефановић (Бела Црква), Димитрије Николић (Товаришево). После два месеца, 15/27. III 1864, УО ДСНП моли да се приме функције повереника: „нећака г. Владислава у Бечу (G. Wladislawxs Neffe)“, затим Божидара (Теодора) Петрановића (Задар), Спиру Поповића (Шибеник), конте Косту Војновића (оца Луја и Ива, Сплит), Трифка Путицу (Дубровник), Ст. Бенадиновића (Котор), опет једног Војновића (Нови), извесног Коларовића (Фијуме – Ријека), поново проту Н. Беговића (Карловац) и В. П. Котура (Сисак). Поред имена повереника пронађених у записницима органа Друштва за СНП, један списак повереника Друштва објављен је у апелу „ГГ. повереницима Срб. нар. позоришта и нашој врстној омладини србској!“, који је штампан у „Напретку“ Ђорђа Поповића Даничара (бр. 77 од 22. IX 1866, с. 2–3), којим се УО ДСНП обраћа родољубима да потпишу заветне приложнице са обавезом да ће одвајати за СНП по један новчић дневно све док се Позоришту на тај начин не обезбеди стална месечна помоћ од 500 форинти; у апелу се позива омладина „да буде при руци повереницима“ у придобијању родољуба да потпишу заветне приложнице.
Арад: Михаило Лазић (1865);
Баја: др Павле-Паја Ивановић Сентивански (1864, 1866), Мита Поповић, адвокат (1874);
Бела Црква: Лазар Стефановић, протопрезвитер (1866); за повереника односно у Одбор за скупљање прилога изабрани Марко Первуловић, Гига Војновић и Рада Банић, чланови Српског певачког друштва (1876);
Будим: др Ђорђе Натошевић (1866), Коста Јосифовић (1866);
Велика Кикинда: Петар Видак, Ника Јовановић (1863), Михаило Сабовљевић, адвокат (1866), Милан Петровић (1876–1877), Исидор Павловић (1879);
Велики Бечкерек: Стеван Савић, адвокат (1862, 1864–1866), Ђура Страјић, прота (1906); Велики Сент-Миклош: Стеван Гергијевић, трговац (1866);
Винковци: Паја Ђорђевић (1864), Мила Бабић, државни одветник, Сава Трифковић (1877);
Вршац: Никола Мандукић (18630–1864, 1875, 1879), Милета Брадваровић, трговац (1865–1866), Тима Деметровић (1867), Ђура Цвејић, адвокат (1887–1888);
Вуковар: др Јован Суботић (1861, 1863), Јован Јоца Марковић, трговац (1861, 1863–1864, 1866, 1872, 1874–1878);
Глина: Браћа Слепчевићи (1864);
Загреб: Ж. Ј. Лончаревић (1875–1876), Игњат Васиљевић, трговац (1866, 1877–1878),
др Теодор Тоша Недељковић, адвокат (1887–1888), Стеван Крецул (1899);
Инђија: Светислав Гудурић, општински бележник (1923);
Ириг: Павле Живановић, трговац (1866);
Карловац (Хрватски): Никола Давидовић (1864), Никола Беговић, парох (1866);
Ковин: Светозар Деспинић (1866), Јован Марковић (1899);
Комлош: Христофор Шифман (1866);
Костајница: Вићентије Ристић, Јован Лазаревић (1864);
Меленци: Никола Бибић, парох (1866), Арса Поповић, трговац (1875);
Мокрин: Михаило Трифунац, адвокат (1866);
Мол: Душан Јосимовић (1900);
Нова Градишка: Јосип Шварц (1864–1865);
Нови Бечеј: Мита Папић, трговац (1864–1866), Јован Малетић (1899);
Осијек: Давид Миланковић, члан Судбеног стола (1861–1870), Коста Крестић (1861), Петар Вујић (од 1870), Васа Муачевић (1909);
Панчево: др Константин Пеичић, лекар (1864, 1866, 1869), Васа Живковић, парох (1866), др Светислав Касапиновић, адвокат (1869, 1875–1876, 1878);
Петриња: Гаврило Височевић, Коста Чакој (1864);
Пешта: Антоније Хаџић, секретар МС, Јован Лацковић, трговац (1864), Мита Јовановић, трговац (1877);
Рума: Павле Богдановић, трговац (1866);
Сегедин: Михаило Лефтер, адвокат, председник Српске православне црквене општине (1864, 1866);
Сента: Андрија Николић, адвокат (1863, 1866), др Стеван Малешевић, адвокат (1899);
Сентандреја: Никола Игњатовић (1899);
Славонска Пожега: Андрија Ковачевић, жупанијски велики фискал (1864–1865);
Славонски Брод: Ђока Поповић (1864);
Сомбор: Гедеон Леовић, адвокат (1863, 1866, 1876, 1886), М. Николић, Ђ. Капдеморт, П. Коњовић (1877), Јован Вујић (1887), др Давид Коњовић (1904–1906);
Србобран: Новак Голубски (1864, 1866), др Момир Павловић (1901);
Сремска Митровица: Павле-Паја Панаотовић, трговац (1864, 1866), Никола Ј. Поповић (1898);
Сремски Карловци: Александар Радовановић (1862–1864, 1866);
Стапар: Мата Поштић, бележник (1866);
Стара Пазова: Никола Петровић, поседник и трговац (од 1881. више од четири деценије);
Стара Паланка: Јован Стојаковић, трговац (1864), Јован Станковић, трговац (1866);
Стари Бечеј: Сава Ђорђевић, адвокат (1866), Паја Петковић (1879), др Милан Поповић, лекар (1879, 1903–1904);
Суботица: др Петар Стојковић (1862–1864, 1866), Божидар Вујић, управник Поште (1862–1863);
Темишвар: Ђура Јовановић, учитељ, браћа Београдац (1863), Јован Деметровић (1864), др Тома Стефановић (1866), др Бранко Стефановић (1875–1876), др Светозар Димитријевић (1896);
Темишвар-Фабрика: П. А. Стојковић, трговац (1866);
Тител: Михаило Крестић, трговац (1866);
Трст: Никола Трифић, Мато Жванут (1864), Стефан Трифић, трговац (1866);
Чаково: Јован Дајевић (1863), Димитрије Замфировић, поштар (1863, 1875), Никола Замфировић (1866).
У раздобљу 1861–1923. познати су нам, дакле, у 48 места 102 повереника ДСНП. Морало их је, међутим, бити и у неким другим местима, а и њихов укупан број је несумњиво морао бити знатно већи. Сем у три наведена случаја, и можда још понеком, Управни одбор ДСНП се на седницама није бавио питањима избора повереника; за те функције су придобијали чланове ДСНП и оне који то нису били – Јован Ђорђевић (в) и Антоније Хаџић (в) када су боравили са српском народном позоришном дружином у разним местима. То су, по овлашћењу УО, чинили и заменици управитеља (Димитрије Михајловић, Лаза Телечки, Паја Маринковић) и управитељи дружине (Димитрије Ружић, Бранислав Ђ. Нушић, Пера Добриновић, Жарко Савић); такође и позоришни агент Светозар Крестић (в), деловођа трупе Паја Степић (в) и њен рачуновођа Никола Зорић (в). За ту функцију нису увек бирани људи из реда најугледнијих грађана у месту, али су морали несумњиво бити честити, окретни, предузимљиви и одани СНП. Имена повереника ДСНП између два светска рата, с којима су често одржавали непосредну везу представници Друштва, не наводе се, сем у једном случају, у записницима његовог УО.
Л. Д.
