ПОЗОРИШНИ ЖИВОТ – илустровани повремени часопис за сценску културу, излазио у Бгду од 1955. до 1968; у том периоду изишли су, рачунајући и двобројеве: 1955. бр. 1; 1956. двоброј 2-3 и бр. 4 (на њима није означена г. у којој су објављени); 1957. бр. 5. 6; 1958. двоброј 7-8; 1959. бр. 9, 10, 11; 1960. бр. 12; 1961. бр. 13, двоброј 14-15, бр. 16; 1962. бр. 17, 18, двоброј 19-20; 1963. бр. 21, 22, 23; 1964. бр. 24, 25, двоброј 26-27; 1965. бр. 28; 1966. бр. 29; 1967. бр. 30; 1968. двоброј 31-32. Први број изишао је јуна 1955 (без ознаке времена излажења), а последњи вероватно почетком јесени 1968. Двоброј 2-3 и бр. 4 немају означене ни месец нити г., а бр. 29, 30 и двоброј 31-32 имају наведене само г. издања. Годишта часописа означавана су: I (бр. 1 ex 1955, и двоброј 2-3 и бр. 4 ex 1956; према томе, ознака год. II је прескочена); III (1957); IV (двоброј 7-8 ex 1958. и бр. 9, 10, 11 ex 1959); V (1960); VI (1961); VII (1962); VIII (бр. 21 ex 1963); поново VII (бр. 22 и 23 ex 1963); IX (1964); X (1965); на бројевима 29 ex 1966, 30 ex 1967. и на двоброју 31-32 ex 1968. нема ознаке годишта. Часопис није имао стандардну насловну главу, него је прва страна корица увек изнова ликовно решавана. Нацрте корица дали су Пеђа Милосављевић (бр. 1), арх. Ернест Франц (двоброј 7-8), Радмила Велицки (бр. 9, 18), Рудолф Саблић (бр. 10), Драгослав Стојановић-Сип (бр. 11, 13, двоброј 14-15, бр. 16), Бранко Суботић (бр. 12), Владислав Лалицки (бр. 21, 22, 25, 29, 30), Јован Бијелић (репродукован портре Б. Ђ. Нушића, двоброј 26-27), Сеад Селимбеговић (бр. 28), Душан Ристић (двоброј 31-32). Од бр. 6 до бр. 28 био је орган Савеза драмских уметника Југославије. Часопис није имао утврђене термине излажења. Од бр. 1 до бр. 28 штампан је у формату 32,4 х 23,6 цм, бр. 29 у формату 25 x 22,3 цм, бр. 30 у формату 26 x 22,4 цм, а двоброј 31-32 у формату 26,4 x 22,4 цм, најмање у редовном делу часописа на 32 стране; често, нарочито у двобројевима, и на знатно више страна, на финој хартији, са много илустрација у црно-белој техници и у бакротиску. Поред тога, доносио је у посебном додатку, на кулер-хартији, драмски текст савременог домаћег аутора, у два маха и страних писаца. Текст је штампан на три или два ступца – гармондом, боргисом и петитом, увек латиницом. Легенде уз слике даване су и на француском, понекад и на руском језику. Тираж је означен само код двоброја 2-3 и бр. 4 – по 2000 примерака. Часопис је штампан у Београдском графичком заводу (од бр. 1 до бр. 9 и двоброј 31-32), у Штампарији „Култура“ у Бгду (од бр. 10 до бр. 25), у Југословенском заводу за продуктивност рада у Бгду (двоброј 26-27, бр. 28) и у Новинском предузећу „Дневник“ у НСаду (бр. 29, 30). Издавачи су били: Пододбор Удружења драмских уметника Србије (од бр. 1 до бр. 4); Публицистички завод „Југославија“, Бгд (бр. 5, 6); Савез драмских уметника Југославије (од двоброја 7-8 до двоброја 31-32), а главни и одговорни уредници: Томислав Танхофер (од бр. 1 до бр. 4), Браслав Борозан (од бр. 5 до бр. 28) и Јован Ћирилов (бр. 29, 30 и двоброј 31-32). Драгољуб Бабић потписиван је на часопису као уредник од бр. 11 до бр. 16, и од бр. 18 до бр. 28, а као уредник-секретар на бр. 29, 30 и двоброју 31-32. Уметничка опрема бр. 1 је Душана Малетића, Тихомир Максимовић је технички уредник двоброја 2-3 и бр. 4, а од бр. 5 до бр. 9 и од бр. 11 до двоброја 31-32 његова је графичка обрада часописа. У Редакционом колегијуму односно одбору били су: Браслав Борозан (од бр. 1 до двоброја 31-32); Мирослав Беловић (од бр. 1 до двоброја 2-3 и од бр. 5 до бр. 28); Томислав Танхофер (од бр. 1 до бр. 28); Предраг Динуловић (од бр. 1 до бр. 17); Хуго Клајн (од бр. 1 до двоброја 2-3); Миња Дедић (од бр. 1 до двоброја 2-3); Бранко Драгутиновић (од бр. 1 до двоброја 2-3); Миленко Мисаиловић (од бр. 1 до двоброја 2-3); Драгољуб Бабић (од бр. 5 до двоброја 31-32); Млађа Веселиновић (од бр. 5 до двоброја 31-32); Перо Будак (од бр. 5 до бр. 28); Јован Путник (од бр. 5 до бр. 17); Илија Милчин (од бр. 6 до бр. 28); Братко Крефт (од бр. 6 до бр. 17); Славко Јан (од бр. 18 до бр. 28); Сафет Пашалић (од бр. 18 до бр. 28); Бранивој Ђорђевић (од бр. 18 до бр. 28); Лојзе Филипич (од бр. 22 до бр. 28); Јован Ћирилов (од бр. 29 до двоброја 31-32); Боро Драшковић (од бр. 29 до двоброја 31-32). На бр. 29 и 30 означени су као стални сарадници Марија Данира, Илија Милчин, Коста Спаић, Томислав Танхофер и Никола Вавић. Часопис је по опреми и пробраним илустрацијама био репрезентативан. Због нередовног излажења, условљеног финансијским тешкоћама с којима се непрекидно борио, није био у могућности да у континуитету прати позоришни живот у земљи и региструје његова значајнија збивања. У текстуалном делу објављивао је прилоге из проблематике наших театара, понеки чланак из области теорије и естетике позоришта, из драматургије и позоришног језика, сажете извештаје са Дубровачких љетних игара, Стеријиног позорја и Фестивала малих сцена у Сарајеву, повремено и радове из историје позоришта или чланке мемоарског карактера. У краћим вестима регистровао је важније позоришне догађаје у великим европским позоришним центрима. Од бр. 11 (1959), по истеку сваке сезоне, објављивао је и преглед репертоара изведеног у југословенским позориштима у претходној сезони, са најважнијим подацима. Као орган Савеза драмских уметника Југославије, велику пажњу посвећивао је сталешким питањима и проблемима сценских уметника и, нарочито, раду Савеза, његовим конгресима, пленумима и активностима његових органа. Више бројева посвећено је и тренутно најважнијим догађајима: бр. 1 – десетогодишњици послератног позоришног живота у Бгду, бр. 4 – Јовану Стерији Поповићу поводом његових годишњица; бр. 5 – четрдесетогодишњици Октобарске револуције; бр. 10 – казалиштима у Хрватској; бр. 16 – позоришту у народноослободилачкој борби; бр. 17 – стогодишњици СНП-а; бр. 18 – југословенским театарским фестивалима: Стеријином позорју, Дубровачким љетним играма и Фестивалу малих сцена; бр. 24 и 25 – југословенској прослави 400-годишњице Шекспировог рођења; двоброј 26-27 – стогодишњици рођења Б. Ђ. Нушића; двоброј 31-32 – БИТЕФ-у. СНП је у часопису, с обзиром на његов ограничени простор, добро заступљено. Број 28 доноси Садржај свих бројева објављених од 1955. до 1964. У илустративном делу, који чини претежни део часописа, у речи и слици прати извођења југословенских театара настојећи да на тим страницама илустрацијама обухвати што већи број наших позоришта. Тако конципиран и вођен, нарочито за уредништва Браслава Борозана, часопис има своју физиономију и на веома добар начин, у границама својих просторних могућности, репрезентује нашу позоришну културу. Од броја 29 до двоброја 31-32 нема одређену оријентацију, губи физиономију и претвара се у часопис који скоро сасвим напушта наш позоришни живот и безуспешно покушава да се највећим делом укључи у токове светских театарских збивања. Прекинувши везу са театрима ради којих је и покренут, часопис у том периоду губи и тле на којем је једино могао опстати, па је престанак његовог излажења био неминован. За четрнаест г. повременог излажења у њему су сарађивали (абецедним редом): Вјекослав Афрић, Фран Албрехт, Иво Андрић, Драгољуб Бабић, Станислав Бајић, Славко Батушић, Мирослав Беловић, Јелица Бјели, Милан Богдановић, Браслав Борозан, Перо Будак, Марија Црнобори, Јован Ћирилов, Предраг Динуловић, Цирил Дебевц, Лука Дотлић, Бранко Драгутиновић, Милан Ђоковић, Бранивој Ђорђевић, Војислав Ђурић, Стана Ђурић-Клајн, Бранко Гавела, Велибор Глигорић, Бора Глишић, Јоже Грегорин, Милош Хаџић, Никола Херцигоња, Лојзе Филипич, Ели Финци, Иван Флод, Синиша Јанић, Милош Јефтић, Богдан Јерковић, Боривоје Јевтић, Љубиша Јовановић, Рашко Јовановић, Тарас Кермаунер, Милена Киршнерова (Праг), Данило Киш, Хуго Клајн, Франце Коблар, Славко Колар, Јован Коњовић, Братко Крефт, Јосип Кулунџић, Владо Мађаревић, Тодор Манојловић, Душан Михајловић, Илија Милчин, Мата Милошевић, Милосав Мирковић, Душан Моравец, Боривоје Недић, Милена Николић, Владо Олујић, Сафет Пашалић, Раша Плаовић, Бранко Плеша, Никола Поповић, Милан Предић, Радомир Радујков, Душан Роксандић, Јожа Рутић, Љубиша Ружић, Смиљан Самец, Стане Север, Павле Стефановић, Тито Строци, Бојан Ступица, Велимир Суботић, Младен Шкиљан, Бојан Штих, Томислав Танхофер, Млађа Веселиновић, Драгољуб Влатковић, Иван Вучковић, Радослав Зорановић, Драго Жерве, Стево Жигон, Ђорђе Живановић, Велимир Живојиновић и други. У посебном делу у часопису су, од првог броја до престанка излажења, објављене ове драме: Маријан Матковић, На крају пута (број 1); Ђорђе Лебовић и Александар Обреновић, Небески одред (двоброј 2-3); Радомир Плаовић, Цар Давид (бр. 4); Мирослав Беловић и Јован Ћирилов, Дом тишине (бр. 5); Живорад Гавриловић, Златни пијесак (бр. 6); Братко Крефт, Креатуре (превео Ђуза Радовић, двоброј 7-8); Душан Роксандић, Кула бабилонска (бр. 9); Перо Будак, Свјетионик (бр. 10); Миленко Мисаиловић, Срећа и лопови (бр. 11); Драгослав Грбић, Промена места (бр. 12); Коле Чашуле, Црнила (превео Јован Костовски, бр. 13); Јован Христић, Чисте руке (двоброј 14-15); Добрица Ћосић, Откриће (драматизација М. Беловића и Ј. Ћирилова; бр. 16); Браслав Борозан, Конте Фифи Диоген (бр. 17); Божидар Милошевић, Промењена одлука (бр. 18); Велимир Лукић, Дуги живот краља Освалда (двоброј 19-20); Мирослав Крлежа, Повратак Филипа Латиновића (драматизација Јаре Рибникар и Зорана Глушчевића; бр. 21); Мирослав Крлежа, На рубу памети (драматизација Вере Куленовић; бр. 22); Јован Михаиловић, Кише професора Ноја (бр. 23); Ђорђе Лебовић, Халелуја (бр. 28); Пикасо, Жеља ухваћена за реп (превео Ј. Ћирилов, бр. 29); Александар Поповић, Чарапа од сто петљи (бр. 29); Ма Чи-Јуан, Сан о жутом просу (превео с француског превода Ј. Ћирилов; бр. 30); Боро Драшковић, Јеловник (бр. 30); Данило Киш, Ноћ и магла (двоброј 31-32); Грегор Стрниша, Инорог (превела Роксанда Његуш; двоброј 31-32).

Л. Д.

ПОЗОРИШНИ КОМАДИ У ЧАСОПИСУ „ЈАВОР“ – У првом периоду свога излажења, 1862-1863, „Јавор“ је у НСаду издавао и уређивао Јован Јовановић, потоњи Змај, који га је морао и обуставити суочивши се са несавладивим финансијским тешкоћама, и прихватити место надзиратеља Текелијиног завода у Пешти. Обновљен 1874, излазио је, такође у НСаду, до краја 1892, а 1893. у Земуну, где је дефинитивно обустављен због недостатка финансијских средстава. У другом периоду излажења издавачи су му били: Коста Трифковић (1874-1875), Јован Јовановић Змај (1875-1877), Лука Јоцић (1877-1889), Арса Пајевић (1890-1892) и Јова Карамата (у Земуну, 1893). Од 1874. до 1892. уредник му је био др Илија Огњановић-Абуказем, а 1893. уређивао га је Данило Живаљевић. На страницама „Јавора“ објављени су ови драмски текстови:

Отело, трагедија (радња прва, појава трећа), од Виљема Шекспира, превео Александар В. Поповић (1874, с. 423);

Пера Сегединац, трагедија из повести српске, написао Лаза Костић (1875, с. 1, 33, 129, 161, 257, 481, 705);

Кастиљска грофица, један призор из драме, написао Циенфуегос (по Волфу, са шпањолског), (превео ?), (1877, с. 1481);

Цилиндар, шаљива игра у једној радњи, написао Ђура Страјић (1878, с. 397; објављено и у засебној књижици, 1878);

Пољубац, весела игра у четири радње, написао Људевит Доци, превео Мита Поповић (1879, с. 513, 545, 577, 609, 641, 673, 705, 737, 769, 801, 833);

Женидба на силу, комедија у једном чину, написао Молијер, с француског превео Ђ(ока) М. Ст(анојевић), (1879, с. 865, 897, 929, 965);

Наживио се, шаљива игра у једном чину, написао Коста Ристић (псеудоним Милана Савића), (1879, с. 999);

Две цедуље, шаљива игра у једном чину, (написао Антон Вал), с немачког (прерадио Јован Грчић), (1880, с. 1035, 1065, 1095);

Крвави престо, трагедија у пет радња (одломак), написао Мита Поповић (1881, с. 353);

Сиромашна удавача, слика из живота у пет радња, написао А. Н. Островски, с руског превела Милева Станишићева (1881, с. 519, 553, 587, 615, 649, 681, 715, 743, 779, 807, 841, 873, 905, 935);

Нису се добро разумели, шаљива игра у једној радњи, (написао?) превео Н. (1881, с. 969, 999, 1031, 1063, 1095);

Цар Јован, трагедија, написао Мита Поповић (1881, с. 1153, 1185, 1217, 1249, 1281);

Младенци, весела игра у два чина, (написао?) с немачког превео † Светислав Петровић (1882, с. 263, 297, 327, 361, 393, 421, 459, 487);

Фауст од Ј. В. Гетеа, превео Милан Савић, одломци (1883, с. 705, 737, 769, 833; 1889, с. 433; 1892, с. 339, 513, 594, 737; 1893, II део, V чин, с. 421);

Стеван, последњи краљ босански, трагедија у пет радња, написао Мита Поповић (1884, с. 545, 577, 641, 673);

Наши сељани, позоришна игра из народног живота у три радње, написао Мита Поповић, одломак (1885, с. 321, 353, 385; песме из овог комада објављене у год. 1884, с. 1025);

Златно руно, драматичан спев. I Гост, II Аргонавти, III Медеја. Написао Фрања Грилпарцер, превео Стева Токин (1885, с. 1281, 1313, 1351, 1381, 1445, 1487);

Расејани професор, шаљива игра у једној радњи, написао Коста Николић (1887, с. 291, 308);

Јогунице, шала у једном чину, написао С. П. Ј. (1888, бр. 1-5);

Царев Лаз, драма у три чина, написао Радоје Рогановић (1888, с. 545. и даље);

Човекова трагедија, драматски спев, написао Имбра Мадач, слободно превео Змај Јован Јовановић, одломци (1889, с. 401; 1890, с. 161);

Између бојева, позоришна игра у једном чину, написао Бјернстерн Бјернсон, превео Јован Радивојевић Вачић (1889, с. 648, 668, 681, 696, 714, 734);

Шљиве за брашно, шаљива игра у једном чину, с певањем, написао Сима Сарајлија (псеудоним), (1890, с. 673);

Сафа, жалосна игра у пет чинова, написао Франц Грилпарцер, превео Јован Грчић (1891, с. 5, 36, 68, 149, 166, 181, 212, 227, 247, 260, 277, 308, 343 (објављено и у засебној књизи, 1891);

На леп начин, шаљива игра у три чина, написао Милан Савић (1891, с. 435. и даље);

Прћија, комедија у три чина, написао Еторе Доминићи, с пишчевим допуштењем посрбио Томо Крстов Поповић (1891, с. 501, 518, 534, 551, 567, 585);

Две жене против једног човека, шаљива игра у једном чину, (написао ?) с мађарског превео Ј. З. Медурић (1891, с. 633 и даље);

Цар Лир, трагедија у пет чинова (чин трећи итд.), написао Виљем Шекспир, превео Лаза Костић (1892, с. 225. и даље);

Деспот Лазар Бранковић, трагедија из српске повести у пет чинова (први чин), написао Милорад Ј. Митровић (1893, с. 497).

„Јавор“ је, дакле, објавио – у целини или у одломцима – укупно 29 драмских текстова, од којих је шест приказало СНП (Пера Сегединац, Наживио се, Две цедуље, Цар Јован, Стеван – последњи краљ босански и Сафа). Објављивањем ових текстова часопис је, поред тога што је подстицао писце и преводиоце да се баве драмом, популарисао позориште међу својим читаоцима, што је у оно време било значајно не само са општег становишта него и веома корисно по СНП.

БИБЛ: Јавор, НСад, г. 1874-1875, 1877-1882, 1884-1885, 1887-1892; Земун, г. 1893.

ЛИТ: В. Јовановић, Библиографија српско-хрватске драмске књижевности, Споменик СКА, XLV, други разред, 38, Бгд 1907, с. 1-127.

Л. Д.

ПОЗОРИШНИ ОДСЕК ДРУШТВА ЗА СНП – Према одредбама Устава ДСНП, усвојеног 1862. а коначно одобреног 1865, главни органи Друштва су били Главна односно Ванредна скупштина и Управни одбор (УО). Према одредбама § 9 Устава, УО чинила су два бројем једнака одсека – Позоришни (ПО) и Економски (ЕО). Сваки од ова два одсека држао је одвојене седнице; у заједничким пак седницама оба одсека заседала су и одлучивала као УО. Скупштина ДСНП бирала је чланове УО на три г., у саставу од најмање 24 а највише 36 чланова (не рачунајући начелника односно председника) и већ приликом избора је означавано у који се одсек УО члан бира – ПО или ЕО. За изабране чланове изван НСада бирани су и њихови заменици из седишта СНП, НСада. Чланови УО изван НСада позивани су само на заједничке седнице УО, док су их у седницама ПО и ЕО заступали заменици. На првим двема редовним, главним скупштинама одржаним после ступања на снагу Устава, коцком је одређивано да у УО престане мандат једној трећини чланова Одбора; доцније је из УО „испадала“ једна трећина чланова са најдужим одборничким стажом. На место тих чланова бирани су нови а могли су поново бити изабрани и дотадашњи чланови. ПО је извршавао закључке УО, руководио књижевно-уметничким пословима СНП и управљао Позориштем, постављао редитеља и глумце и одређивао им плате; утврђивао репертоар и распоред представа, разматрао и подмиривао потребе српске народне позоришне дружине; набављао оригинална и преведена дела за потребе репертоара и одобравао комаде који се могу узимати у припрему; пратио рад на пробама, уметнички развитак и понашање глумаца и спроводио над њима дисциплину; изрицао глумцима казне у дисциплинском поступку, сем казне отпуштања из дружине, о чему је одлучивао УО на заједничкој седници. ПО је могао, кад нађе за сходно, одредити једног свог члана да одређено време обавља надзор над Позориштем и позоришном дружином и помаже редитељу у обављању позоришних послова и у управљању српском народном позоришном дружином. Редитељ и позоришна дружина, дакле, били су под непосредном управом и надзором ПО, особито његовог председника. ПО ДСНП постојао је и радио и пре но што је Устав ДСНП ступио на снагу (1865), дакле све време докле год је Позориште било под окриљем новосадске Српске читаонице. Већ 16/28. VII 1861, на седници на којој је Позориште основано, изабрана су два одсека СНП, Литерарно-артистички и Економски, који ће доцније бити озваничени и у Уставу ДСНП. У Литерарно-артистички одсек изабрани су Јован Ђорђевић за председника, и Ђорђе Поповић – Даничар, Јован Јовановић (потоњи Змај), др Јован Андрејевић – Јолес, лекар, и Емил Чакра, поседник, – за чланове. На Оснивачкој скупштини ДСНП, одржаној 29. и 30. (10. и 11. VI) 1862, на којој је усвојена и прва редакција Устава ДСНП, у ПО ДСНП били су изабрани: Јован Ђорђевић (председник по положају, као подначелник ДСНП), и др Јован Андрејевић – Јолес, лекар из НСада, и Ђорђе-Ђура Вукичевић, новинар, доцније адвокат, из НСада; Јован Јовановић (потоњи Змај), књижевник из НСада, Светолик Лазаревић, штампар из НСада, др Ђорђе Натошевић, лекар, надзорник српских школа, Стеван Павловић, адвокат из НСада, Ђорђе Поповић – Даничар, уредник „Данице“ из НСада, Новак Радонић, сликар из НСада, Ђорђе Радић, уредник „Сељака“ из НСада; Љубомир Стојадиновић, професор и економ из НСада, Илија Христић, адвокат из НСада, и Емил Чакра, поседник из НСада, – сви као чланови. Јован Ђорђевић је од 16/28. VII 1861. до 16/28. IX 1868, када прелази у Бгд, био стварни председник ПО и управитељ српске народне позоришне дружине; уз то, од 11. VI 1862. и подначелник ДСНП. Од 16/28. IX 1868. до 29. XII 1905. (11. I 1906) подначелник ДСНП био је Антоније-Тона Хаџић (в) и, по положају, председник ПО. Он се, међутим, у објављеним списковима УО ДСНП свега једанпут наводи као председник ПО: у бр. 12 „Позоришта“ од 11. IV 1887; од 1889, међутим, откад „Позориште“ редовно објављује спискове свих органа ДСНП, све до 1905. Хаџић се наводи у списку УО као подначелник одмах иза начелника ДСНП др Лазе Станојевића, а посебно у списку ПО само као члан, под редним бројем 1. Из записникā ПО који су остали сачувани (1875-1903) види се да су у том раздобљу (а вероватно и раније) седницама Одсека председавали тадашњи начелници ДСНП – Михаило Полит-Десанчић, Стеван Павловић и Лаза Станојевић; они су, сваки у своме мандатном периоду, потписивали и седничке записнике, а међу присутнима се у записницима бележи и А. Хаџић као подначелник ДСНП. У одсуству начелника ДСНП, он је чак неколиким седницама ПО и председавао али не као његов председник него као подначелник ДСНП. Ова околност може се објаснити подацима сачуваним у архивским документима. На Главној скупштини ДСНП, 29. XII 1907 / 11. I 1908. критикован је Устав од 1862, односно 1865, као застарео у многим својим одредбама; поред тога, констатовано је да се многи његови прописи не поштују, заобилазе се, па чак и крше. Тако је, на пример, наведено да за време начелниковања др Лазе Станојевића (1881-1905) ПО и ЕО неретко нису ни решавали предмете из своје надлежности на одвојеним седницама него на заједничким, као УО. Тајник ДСНП је, изгледа, у тим случајевима састављао три записника: у записник УО уносио је све предмете о којима је на седници расправљано, а у записнике ПО и ЕО само предмете из њихове надлежности. На Главној скупштини ДСНП, одржаној 29. XII 1905 / 11. I 1906, после оставке др Станојевића, за начелника ДСНП изабран је Антоније-Тона Хаџић а за подначелника др Гедеон Дунђерски. У тој ситуацији ни искусни али преморени и истрошени Хаџић, који је већ био зашао у осму деценију живота, ни др Дунђерски као привредник и послован човек али без неопходних знања о драмској књижевности и сценском стваралаштву и имало искуства из те области, нису могли бити погодне личности за председника ПО, којем је предстојао крупан задатак да реформише рад Одсека и српске народне позоришне дружине, да у све његове послове уведе модерне методе рада а репертоар и представе дигне на виши уметнички ниво; утолико пре што је на челу српске народне позоришне дружине био Пера Добриновић, несумњиво велики глумац и, мирне душе се може рећи, генијални сценски стваралац кад је реч о глуми, али дозлабога конзервативан, неспретан и без неопходне спреме за избор репертоара и неговање вишег извођачког нивоа представа које су биле у припреми или су већ биле припремљене. Због тога је на седници УО ДСНП 6/19. VI 1907. за председника ПО изабран Тихомир Остојић, професор Српске велике гимназије новосадске, који је био на челу младих али већ истакнутих и довољно искусних културних радника (Милутин Јакшић, Јован Радонић и Станоје Станојевић) који су се од краја XIX века залагали да се целокупан културно-просветни и научни живот Срба у Аустро-Угарској реформише, модернизује и унапређује у складу са дотле постигнутим резултатима у тим областима не само у Хабзбуршкој монархији него, још више, у осталим развијеним европским земљама. Ти реформисти су притом у првом реду имали у виду МС, СНП, српске средње школе и остало школство Срба у Аустро-Угарској, потребу за добрим уџбеницима на народном језику, издавачку делатност, стварање нових библиотека у местима где их нема и њихово непрекидно попуњавање, књижевне листове и часописе, издавање и начином обраде и ценом популарних књига за народ и добро уређиваних а садржином разноврсних и занимљивих календара. Прихвативши се дужности председника ПО, Остојић се вредно и савесно бави свим проблемима Одсека и српске народне позоришне дружине који су били од виталног значаја за позориште. У самом ПО, пак, код већине чланова Остојић не наилази на разумевање, неретко појединци испољавају незаинтересованост па чак и отпор према променама и новинама које је намеравао да уведе. Разочаран стањем у којем се налазило ДСНП и у људе на чију је подршку рачунао, Тихомир Остојић 12/25. III 1908. подноси оставку на положај председника ПО. „Дошао сам до уверења“ – каже он у оставци – „да су прилике у нашем позоришту много несређеније и теже него што сам из далека мислио. Дошао сам до уверења, да ја позоришту у овом замршеном стању не могу помоћи, али да не могу ни примити одговорност за оно што се у њему збива. Ја бих желео да је много шта друкчије, мислим, многе ствари не би смеле бити овакве, а како немам могућности да их изменим, дужност ми је да изведем конзеквенције… Моје је мишљење, да… наше Народно Позориште… има много недостатака и слабости, има и крупних мана. Пре свега, наша је уметност много застарела, она се укалупила, шаблонизирала. Ми се не развијамо, не напредујемо“. Убрзо затим Остојић одлази на вишемесечно лечење у Беч, а УО ДСНП његову оставку не решава; чека да се председник Одбора врати са боловања. За то време с њиме је у непрекидном контакту путем преписке Душан Радић, члан и перовођа ПО. Тек 15. IV 1909. уважена му је оставка на председнички положај, када је он, по повратку из Беча, остао при наводима које његова оставка садржи, али је и даље остао члан ПО. Истога дана за председника ПО ДСНП изабран је Аркадије Варађанин, уредник „Женског света“, који ће на тој дужности остати само до 5. IX 1909, када је УО на својој првој седници одржаној после Главне скупштине ДСНП од 16/29. IX 1909. за председника ПО изабрао др Ђуру Трифковића, који је на том положају био до избијања Првог светског рата. На тој Скупштини су у ПО изабрани и нови чланови: Исидор Бајић, Милан А. Јовановић, др Милан Поповић из Старог Бечеја (са замеником др Душаном Шпиртом) и Никола Петровић из Старе Пазове (са замеником др Стеваном Адамовићем). Незадовољни новим саставом Одсека, Тихомир Остојић и др Лаза Марковић – Мргуд подносе оставке на чланство у ПО због тога „што је Позоришни одсек тако попуњен да они не налазе услова за рад нити гаранције да ће се реформа позоришта наставити у оном правцу у ком је правцу започета“. Л. Марковић је 1911. пристао да буде поново изабран за члана ПО. За време рата ДСНП није радило, па према томе ни ПО, који су ратни догађаји 1914. затекли у овом саставу: председник др Ђура Трифковић, а чланови др Славко Милетић из Вршца (његов заменик Љубомир Лотић), др Гедеон Дунђерски, др Стеван Малешевић, др Душан Радић, др Јован Радивојевић-Вачић из Земуна (заменик др Јефта Стојаковић), др Лаза Марковић – Мргуд, Јован Грчић, др Милан Поповић из Старог Бечеја (заменик др Павле Јанковић), Никола Петровић из Старе Пазове (заменик др Миладин Величковић Свињарев), Исидор Бајић и Милан А. Јовановић. Од 1861. до 1914. ПО је као саставни део УО ДСНП, поред послова који су му били прописани Уставом, у неколико махова морао да решава и ванредне случајеве који су могли озбиљно угрозити опстанак СНП. То су: сукоб Коларовић – Телечки 1865, попуна српске народне позоришне дружине после одласка Ј. Ђорђевића и десоторо глумаца у београдско НП 1868, потрес изазван афером Андрије Лукића и Иване Сајевић 1877. и побуна глумаца против Пере Добриновића као управитеља српске народне позоришне дружине 1908. ПО је, такође, морао да расправља и спорове са неким месним позоришним одборима који су покушали да утичу на његове чланове у вези са ексцесним случајевима неких глумаца (Сомбор и Вршац за Андрију Лукића, Велика Кикинда за српску народну позоришну дружину у целини, Вршац за М. Матејића, Светислава-Буцу Стефановића и Николу Сланкаменца што су као бивши редовни чланови СНП при поновном ангажовању добили звања привремених чланова). ПО је, разуме се, ставио до знања месним позоришним одборима да немају права да се мешају у послове који нису у њиховој надлежности. Почетком XX века ПО је имао дугу и замршену расправу око тантијема извесног броја страних аутора које је заступала једна бечка агенција. Узимајући у обзир и саставе Артистичког односно ПО који су били бирани 1861. и на Оснивачкој скупштини ДСНП 1862, у ПО ДСНП је до 1914. био ангажован знатан број вредних и савесних друштвених радника и искрених родољуба. Највише их је било из НСада, али и из других места. Наводе се азбучним редом (где год је било познато, као и њихова занимања и места сталног боравка, а свугде и време када су били чланови ПО): др Стеван Адамовић, адвокат из НСада, заменик члана 1909-1912; др Јован Андрејевић – Јолес, лекар из НСада, од 16. VII 1861. и од 11. VI 1862. до смрти, 1864; Владан Арсенијевић, професор Српске учитељске школе у Карловцу (Хрватска), заменик члана 1872, члан 1874-1876; Исидор Бајић, композитор, професор музике из НСада, 1909-1914; Јован Бошковић, професор Велике школе из Бгда, 1873-1875, 1882-1887, 1891-1892; Аркадије Варађанин, управитељ Српске више девојачке школе у НСаду, заменик члана од 1902. до марта 1909; члан отада до 1911; др Јован Велимировић, лекар из НСада, заменик члана 1889-1901; др Миладин Величковић Свињарев, лекар из НСада, заменик члана, 1912-1914; др Ђорђе-Ђура Вукичевић („Баћушко“), новинар и адвокат из НСада, од 11. VI 1862, 1865-1867; др Илија Вучетић, адвокат из НСада, 1877-1889; Глигорије Гершић, правник из НСада, заменик члана 1865; Јован Грчић, професор из НСада, 1878-1904, 1910-1914; др Ђорђе Дера, професор из НСада, 1902-1906; Миша Димитријевић, политичар и новинар из НСада, 1878-1889; др Гедеон Дунђерски, велепоседник из НСада, као подначелник, по положају, 1905-1914; др Веселин Ђисаловић, професор из НСада, заменик члана, 1907-1909; Јован Ђорђевић, уредник „Србског дневника“ из НСада, од 1868. био у Бгду на разним дужностима, од 16. VII 1861. до 1868; 1882-1900; Јован Живојновић, професор из НСада, 1907-1910; др Павле-Паја Јанковић, адвокат из НСада, заменик члана 1891, члан 1894-1904; заменик члана 1911-1914; Александар-Бранко Јовановић („Муша“), адвокат из НСада, 1864-1875, 1882; др Јован Јовановић Змај, лекар и књижевник, биран у ПО 11. VII 1861, 11. VI 1862. и 1865-1904; др Милан Јовановић („Морски“), професор из НСада, 1872; Милан А. Јовановић, професор из НСада, 1885-1914; Александар Јорговић, наставник Српске више девојачке школе у НСаду, заменик члана, 1903-1909; др Александар Кода, лекар из НСада, заменик члана 1883-1904; др Лаза Костић, песник, 1865-1868, 1875, 1875-1876; Светолик Лазаревић, штампар и књижар из НСада, од 11. VI 1862. до 1866; Љубомир Лотић, епархијски школски референт из Темишвара, заменик члана, 1910-1914; др Стеван Малешевић, адвокат из Сенте, 1889-1904, 1910-1914; др Лаза Марковић – Мргуд, лекар из НСада, заменик члана, 1904-1909, члан ПО 1911-1914; Аксентије Мародић, сликар из НСада, 1901-1903; Андрија М. Матић, професор из НСада, заменик члана 1888-1903, 1906-1907; др Славко Милетић, лекар из Вршца, 1904-1914; Стеван Милованов, професор из НСада, заменик члана 1890-1904, 1909-1910; др Ђорђе Натошевић, лекар, надзорник српских школа, од 11. VI 1862. до 1865; Петар Нинковић, професор и директор Гимназије из НСада, 1866-1867, 1873; Филип Оберкнежевић, професор из НСада, заменик члана, 1866-1869, 1873-1904, 1906; др Тихомир Остојић, професор из НСада, 1904-1909; др Стеван Павловић, адвокат из НСада, 1865-1878; Јован Петрановић, 1866; др Душан Петровић, адвокат из Суботице, 1896-1906; Јован Петровић, професор из НСада, заменик члана, 1865; Никола Петровић, велепоседник и трговац из Старе Пазове, 1907-1914; др Михаило Полит-Десанчић, адвокат из НСада, 1860, 1872, 1878-1909; Ђорђе Поповић – Даничар, уредник „Данице“, од 16. VII 1861. до 1864; др Милан Поповић, лекар у Старом Бечеју, 1903-1914; Стеван В. Поповић, управитељ Текелијиног завода у Будимпешти, 1877-1879, 1882-1889, 1892-1904; др Јован Радивојевић-Вачић, адвокат из Земуна, 1905-1914; др Љубомир Радивојевић, лекар из Сремске Каменице, 1886-1896; др Душан Радић, професор из НСада, 1904-1914; Ђорђе Радић, уредник „Сељака“, кооптиран у ПО закључком УО 8. VI 1862; био члан, до 1865; др Јован Радонић, библиотекар МС у НСаду, заменик члана, 1904-1906; Новак Радонић, сликар из НСада, доцније у Молу, од 11. VI 1862. до 1866, 1866- 1868, 1883-1889; Коста Ј. Рајић, адвокат из НСада, заменик члана, 1885-1889; Ђорђе Рајковић, књижевник из НСада, 1866-1868; др Милан Савић, професор, доцније секретар МС у НСаду, 1878-1905; 1908-1910; Светозар Савковић, професор из НСада, заменик члана 1865-1867, 1873, 1875-1888, члан 1888-1906; Александар Сандић, професор из НСада, заменик члана, 1873, 1875-1887; др Лаза Секулић, народно-црквени тајник из Сремских Карловаца, 1893-1907; Љубомир Стојадиновић, професор и економ из НСада, од 11. VI 1862-1865; др Јефта Стојаковић, лекар из НСада, заменик члана 1905-1914; др Јован Суботић, потпредседник Хрватског сабора у Згбу, 1865-1868, 1882-1885; др Ђура Трифковић, лекар из НСада, 1906-1914; др Јован Туроман, професор из НСада, заменик члана, 1865-1868, 1875; др Сима Ћирић, адвокат из НСада, 1905-1910; Антоније Хаџић, секретар, доцније председник МС у НСаду, 1865-1905; Јован Хаџић, велики бележник новосадског Магистрата, 1866-1867; Илија Христић, адвокат из НСада, од 11. VI 1862. до 1867; Емил Чакра, поседник из НСада, од 16. VII 1861. до 1866; Јустин М. Шимић, варошки поткапетан у НСаду, заменик члана, 1874-1875; др Душан Шпирта, лекар из НСада, изабран је 1909. за заменика члана, али је изјавио да се из здравствених разлога не може примити избора. Из овог списка се види, колико је досад могло бити утврђено, да је од 1861. до 1914. на пословима ПО ДСНП било ангажовано укупно 70 људи. Другим речима, за 53 г. постојања и рада ПО свега 70 јавних и друштвених радника и угледних интелектуалаца, највећим бројем Срба, били су чланови овог одсека. Тај број родољуба изнео је на својим плећима огромне послове и веома одговорне друштвене задатке којима се ПО бавио кроз више од пола столећа своје егзистенције, захваљујући само чињеници да је немали број њих провео у активном раду у УО односно ПО по једну, једну и по, па и преко две деценије; има међу њима и таквих који су били чланови УО и ПО чак и три деценије, па и више, као на пример Антоније-Тона Хаџић. Записнике о седницама ПО састављали су актуари, перовође односно тајници (секретари) ДСНП (већ према томе како су се ови, углавном симболично хонорисани, службеници ДСНП у појединим раздобљима називали). За време Првог светског рата, после смрти начелника ДСНП Антонија Хаџића (17. I 1916), послове начелника преузео је да води Милан А. Јовановић – Бáба, професор Српске велике гимназије новосадске, један од најстаријих чланова УО; у ратним приликама ДСНП није хтело да сазива ванредну скупштину ради избора новог начелника, него су о томе договорно одлучили новосадски чланови ДСНП који нису били мобилисани или интернирани. ПО за време рата такође није држао седнице; његов председник, др Ђура Трифковић, био је све до завршетка рата на војној дужности. По завршетку Првог светског рата ДСНП, понајвише захваљујући Милану А. Јовановићу и др Ђури Трифковићу, обнавља рад већ крајем 1918. И ПО је до подржављења СНП, 22. XII 1919, сазиван шест пута; разуме се, позивани су на седнице преживели чланови из састава од 1914, али се ПО ни једанпут није могао састати, као што је и констатовано на седници УО ДСНП од 6. VIII 1919. Због тога је тада било закључено да до Главне скупштине послове ПО обавља УО. Сачувани су записници III, IV и V седнице из 1919, на којима су расправљани предмети из надлежности ПО. После тога, подржављењем глумачког ансамбла, ДСНП више није имало потребе до води бригу о њему, па су из програма ДСНП престали задаци и обавезе које је Одсеку наметао Устав од 1862, односно 1865. Доношењем новог Устава ДСНП (1920) мењају се карактер, циљеви и задаци ове организације и у његовом саставу нема више ПО и ЕО. Отада ће ДСНП имати само УО, а нешто доцније и Надзорни одбор. Са та два органа ДСНП ће дочекати и 1941, да би у ратном вихору нестало после раздобља тешке кризе и грчевите борбе за опстанак (1937-1939).

ЛИТ: А-м, Управа Срп. нар. позоришта и позоришна дружина пре 25 година и сад, Позориште, НСад, 1887, бр. 12, с. 45; А-м, Друштво за Српско народно позориште, Позориште, НСад, 1889, бр. 6, с. 28; 1890, бр. 47, с. 192; 1891, бр. 6, с. 28; 1892, бр. 19, с. 80; 1893, бр. 7, с. 34; 1894, бр. 8, с. 38; 1895, бр. 47, с. 198; 1896, бр. 47, с. 194; 1897, бр. 13, с. 74; 1898, бр. 44, с. 206; 1899, бр. 9, с. 78; 1900, бр. 50, с. 243; 1901, 10, с. 95-96; 1902, бр. 27, с. 181-182; 1903, бр. 11, с. 125; 1904, бр. 32, с. 183; 1905, бр. 27, с. 157-158; 1906, бр. 11, с.109; 1907, бр. 27, с. 186; 1908, бр. 1, с. 27; А-м, Извештај о раду и стању Српског народног позоришта, НСад 1909, с. 44; 1910, с. 80; 1911, с. 42; 1912, с. 34; 1913, с. 32; Споменица Друштва за Српско народно позориште, НСад 1921, с. 16.

Л. Д.

ПОЗОРИШНИ САВЕТ СНП – Српско народно позориште у периоду од 1958. пословало је као самостална културно-уметничка установа на принципима друштвеног управљања, по прописима Закона о позориштима и свом Статуту. Органи управљања у Српском народном позоришту у поменутом периоду су: Позоришни савет (ПС), Управни одбор (11 чланова: у саставу: управник, помоћник управника, директор Драме, директор Опере са Балетом, технички директор и 6 чланова изабраних из колектива, по два из Драме и Опере с Балетом, по један из Техничке службе и Администрације) и Управа, односно руководство (у саставу: управник, помоћник управника, директори Драме, Опере с Балетом, технички директор, оперативни директор и секретар СНП-а). ПС се састојао од 19 чланова, од којих су 12 из реда јавних и културних радника града Новог Сада, а 7 из колектива СНП-а. ПС је изабран 1958. године са мандатом од 2 године, а радио је у саставу: Душан Драгинчић, председник културно-просветне заједнице среза НСад, а чланови су: Војислав Васић, потпредседник НОО НСад, Драгослав Васиљевић, в.д. директора Техничке дирекције СНП-а, Људевит Волф, шеф сценске расвете, Радослав Грујић, солиста Опере, Станоје Душановић, члан Драме, Никола Јаковљевић, директор „Кооперативе“, Лазар Крстић, потпредседник НОС-а НСад, Едо Љубибратић, потпредседник НОО НСад, Лазар Милић, јавни радник, Борислав Михајловић Михиз, књижевник, Бошко Петровић, књижевник, Влада Поповић, в.д. директора Опере, Петар Рајков, директор Завода за унапређење продуктивности производње, Магда Симин, новинар, Катарина Соколовић, секретар Савета за културу АПВ, Нандор Фаркаш, директор Издавачког предузећа „Форум“, Милош Хаџић, управник СНП-а и Боривој Ханауска, в.д. директора Драме. ПС је одржавао редовне седнице, четири пута годишње, од којих једну заједничку са Управним одбором СНП-а (1959/1960), а на седницама се расправљало о репертоару, о турнејама и гостовањима, о програму рада, о материјално-финансијским проблемима, о персоналним питањима, о организацији рада и о измени Статута СНП-а. ПС је усвајао и одобравао завршни рачун по предрачуну прихода и расхода СНП за сваку календарску годину. Одлуке су се доносиле јавним гласањем, већином гласова. Сви предмети која је решавао ПС претходно су разматрани у УО СНП-а, па су затим упућивани Савету за решавање. Седницама ПС и УО СНП редовно су присуствовали, по позиву, секретар Основне организације Савеза комуниста, тадашњег пуног назива, и председник Синдиката. Тадашње руководство Позоришта  разматрало је сва питања и спроводило у живот одлуке УО СНП-а и ПС. ПС је доносио одлуку и о расписивању избора за чланове ПС СНП-а, а именовање новог ПС, обављао је Оснивач, тадашњег назива – Народни одбор Среза НСад (1960), почетком сезоне 1960/61, а за свој рад ПС је одговарао Оснивачу. Већ 9. IV 1963, ПС је донео Пословник о раду ПС СНП-а, а на основу одредаба Статута СНП-а. Пословником о раду, у 20 чланака, ближе је одређен рад ПС, права, дужности и обавезе чланова (за председника ПС нису могли бити бирани чланови који су ушли у ПС по функцији), мандатни период на једну или две године, заседање чланова у ужем и ширем саставу и томе слично. Од 13. II 1965. одржана је седница ПС у ширем саставу, а у ПС су изабрани: Стеван Крџалић, судија Врховног суда Србије, Одељења у НСаду, Драшко Ређеп, тадашњи асистент Филозофског факултета у НСаду, Стојадин Љубеновић, секретар Среског одбора ССРН, др Јожеф Пап, шеф Клиничке болнице у НСаду, Душан Попов, новинар, Вера Миросављевић, уредник Трибине младих, Бошко Петровић, књижевник, Геза Вуковић, новинар Мађар Соа, Миливој Николајевић, академски сликар, а из редова СНП-а са мандатом од 2 године: Влада Поповић, као новоименовани председник ПС, Лазар Богдановић, Фрања Живни, Мирјана Бањац, Рудолф Немет, Ђорђе Молдовановић, Људевит Волф, Милета Лесковац, Лука Дотлић, са мандатом на 1 годину: Ђорђе Јелисић, Стеван Шалајић, Јелица Бјели, Лазар Бута, Душан Миладиновић, Тодор Петроње, Боривој Бељански, Душан Невидовчић и Меланија Дивјаковић. ПС је седнице одржавао у Великој драмској сали старе зграде СНП-а (данас Позоришта младих), радним данима, а понекад и суботом. Од 1974, СНП је спроводило основне интенције Устава СФРЈ и посебну пажњу поклањало нормативној делатности, примени Самоуправног споразума о удруживању у радну организацију и извршена „оуризација“, па су формиране ООУР Драма, ООУР Опера с Балетом, ООУР Техничка служба и ООУР Штампарија (в. ООУР-и СНП). ПС је највиши самоуправни орган који управља радом и пословање Радне организације (тадашњи пун назив под којим је СНП радило). ПС је и у овом периоду радио у ужем и ширем саставу. У ужем саставу одлучивао је о коришћењу заједничких средстава пословног фонда и усмеравао рад органа управљања у СНП-у, а у ширем саставу ПС је имао мање састанака и расправљао је о завршном рачуну, о репертоарској политици за текућу сезону и о извештају УО Фонда за изградњу зграде. Према Статуту СНП-а из 1978 (30. V), избор чланова (делегата) за ПС обављао се по правилу до краја априла месеца сваке године, на основу непосредног и једнаког изборном права, тајним гласањем. Из својих редова, чланови ПС бирају председника, а његов мандат траје до краја мандата тог ПС. Седнице су се заказивале по потреби, а у раду седнице учествовали су, без права одлучивања, управник или помоћник управника и инокосни пословодни органи. Рад седнице је био јаван. ПС је одлучивао искључиво на основу писаних и образложених докумената, благовремено достављених, доносио је и опште акте, закључке, а могао је доносити и препоруке. Према поменутом Статуту, као и свим доцније донетим, до 10. XI 1980, помоћни органи ПС били су: Управни одбор Фонда за изградњу зграде, Програмски савет, Издавачки савет. Од пресељења у нову зграду, 1981, заседало се у Свечаном салону 203 на другом спрату, или дирекцији Опере, на другом спрату. Седнице су се редовно одржавале, а чланови ПС били су само запослени у СНП, укупно 23 из свих јединица, који су се бирали сразмерно броју радника: најчешће, два делегата из Драмског центра, три из ООУР Драма, шест делегата из Музичког центра, четири делегата из Техничке службе и Пословног центра, два делегата из Штампарског погона и два делегата из Радне заједнице Заједничких служби (Правна служба, Финансије и рачуноводство, Маркетинг). Већ неколико месеци касније, према Статуту СНП-а од 8. VI 1981, сви помоћни органи ПС су самостални, и деловали су у оквиру осталих заједничких органа удружених основних организација, а то су: ПС, Програмски савет, Издавачки савет, Веће управне контроле, управник СНП-а, УО за изградњу зграде СНП-а и Стручни колегијум. На седницама ПС је доносио и проглашавао Статут радне организације СНП (РО СНП), доносио опште планове и програме рада, утврђивао опште смернице уметничке репертоарске и кадровске политике, разматрао и оцењивао годишње извештаје РО и давао препоруке у вези с њима, утврђивао предлоге о правилницима (о решавању стамбених питања, о заштити на раду, о прославама, јубилејима и наградама, о избору и опозиву органа управљања и његових органа, о приправницима, о општенародној одбрани и друштвеној самозаштити, о пословној тајни, о обавештавању запослених, о књиговодству, о чувању архивске грађе о документације), доносио Пословник о свом раду, бирао и разрешавао чланове сталних и повремених комисија, усвајао извештаје о резултатима рада, референдума СНП, усвајао предлоге Самоуправног споразума о основама и мерилима за стицање дохотка, разматрао се положај запослених, разматрале иницијативе Синдиката и друга текућа питања. Послови које је ПС обављао према Уставу, законима и Статуту СНП-а, нису се могли поверавати другим органима Позоришта. Избор за делегате расписивао је ПС, најкасније 30 дана пре истека мандата и образовало је Изборну комисију која је обављала све припреме за спровођење избора, спровила изборе, увтрђивала и објављивала резултате гласања. Поред Изборне комисије, ПС је имао право и да формира и привремене комисије, према потреби, а формиране су и сталне комисије, које су се састојале од 5 чланова: Комисија за рад и радне односе, Стамбена комисија, Комисија за утврђивање резултата рада, Дисциплинска комисија, а мандат чланова подударао се са мандатом ПС.
ЛИТ: архивска грађа, Архива СНП-а, Нови Сад: Ф–103, Извештаји о раду 1959–1969; Ф–122, Записници са седница ПС 1963–1966; Ф–134, Записници са седница ПС 1966–1967, Ф–145, Записници са седница 196701968, Ф-240, Извештај о раду СНП-а 1974, Ф–325, Нормативна акта 1978–1980, Ф–521, Нормативна акта 1981–1987; Ф–554, Записници са седница УО СНП 1987–1989, Ф–613, Записници са седница ПС 1992–1993, Ф–637, Записници УО СНП 1992–1995.
И. И-К.

ПОЗОРИШНО ДЕЛО – шаљива игра у 5 чинова. Написала: Елиза Хенле. Прво извођење у нашој земљи 17. XI 1889. у СНГ Љубљана.

Прво извођење у СНП 22. VII 1893. у Руми. Превео: Сава Петровић. Подела узета са плаката представе одржане 26. III 1895. у НСаду. – Рд. П. Добриновић; М. Николић (Кун), М. Тодосићка (Саветниковица Кунова), С. Бакаловићка (Марија), М. Марковићка (Хедвига), Д. Спасић (Ханс Валдау), П. Добриновић (Барон Ротек) Ј. Душановић (Тајни саветник Гебен), К. Васиљевић (Леонрот), Ђ. Бакаловић (Штребергер), С. Стефановић (Јосиф), Ј. Жикић (Писмоноша). – Изведено 21 пут.

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште у Сомбору, Застава, 1893, бр. 187, с. 3; Ј. Хр(аниловић), Позоришна дело, Позориште, НСад, 1895, бр. 27, с. 106-107; Ј. Грчић, „Позоришно дело“ од Левијевице, Браник, 1895, бр. 33, с. 1; А-м, О одржаној шаљивој игри „Позоришно дело“, Стража, 1895, бр. 23, с. 6; Ј. Хр(аниловић), Позоришно дело, Позориште, НСад, 1896, бр. 24, с. 94-95; А-м, Из позоришта, Ново време, Земун, 1897, бр. 24, с. 3.

В. В.

ПОЗОРИШТЕ – месечни позоришни часопис. Излазио је у Бгду 1948; било је предвиђено да излази десет пута годишње. Покренули су га Велибор Глигорић, тадашњи управник, и Милан Ђоковић, тадашњи директор Драме НП Бгд. У Уређивачком одбору, поред њих двојице, били су још и др Оскар Данон и Радомир Плаовић. Одговорни уредник био је Милан Ђоковић, а издавач „Просвета“, издавачко предузеће Србије; часопис је штампан у Штампарији „Просвета“ у Бгду. „П.“ је, у ствари, неформално почело једним посебним бројем који је објављен у децембру 1947. и био посвећен прослави 50-огодишњице уметничког рада Добрице Милутиновића. У редовном годишту I, 1948, које је као такво и обележено, изишли су ови бројеви: 1-2, јануар-фебруар, ср. 1-52; 3, март, с. 53-124; 4-5, април-мај, с. 125-204; 6, јун, с. 205-272; 7-8, (месец није означен), с. 273-268; дакле, свега три двоброја и два броја, укупно пет свезака. Формат часописа је 24 x 17 цм, са декл-корицама, на свакој свесци у другој боји; штампан је ћирилицом, претежно двостубачно; важнији чланци штампани су ширином преко целе странице. „П.“ је имало четири сталне рубрике: „Проблеми режије“, „Проблеми глуме“, „Проблеми опреме комада“ и „Белешке“. У броју 1-2, сем кратке белешке да њиме часопис „почиње своје редовно излажење“, није објављена програмска оријентација Уредништва. Из штампаних бројева, међутим, види се да је Часопис, покренут у кругу НП у Бгду, где му је било и Уредништво, углавном у „Белешкама“ пратио рад свих театара у Србији и објављивао прилоге теоријског карактера из области драматургије, режије и глуме, да је у неколико случајева на посебан начин обележавао најважније догађаје из живота позоришта у Републици и њихових најистакнутијих представника, а истовремено објављивао и прилоге из историје српског позоришта. Успут, „П.“ је регистровало неке важније догађаје и у театрима осталих република Југославије и у иностранству. Критике, рецензије, па ни обичне информативне приказе није објављивао. На страницама „П.“ објављивали су своје радове научници, позоришни радници и уметници, књижевници и публицисти, међу њима и Александар Белић, Отон Жупанчич (Посланица глумцима), Велибор Глигорић, Хуго Клајн, Милан Ђоковић, Оскар Данон, Радомир Плаовић, Божидар Ковачевић, Милица Бабић-Јовановић, Предраг Милошевић, Петар Анагности, Душан Матић, Милош Н. Ђурић, Стана Ђурић-Клајн, Ђорђе Живановић, Боривоје Недић (Б. Н.), Станислав Бајић, Живојин Петровић, Љубиша Јовановић, Јожа Рутић, Никола Цвејић, Раде Прегарц, Гита Предић-Нушић, Бошко Бабовић, Иштван Латак, Ђорђе Бељански (Ђ. Б.) и други. Из стручних часописа и театролошке литературе, објављених у СССР, преузет је и у преводу објављен већи број прилога К. С. Станиславског, Н. П. Хмељова, Ј. А. Шапорина, Г. Бојаџијева, А. Боршчаговског, Ларисе Павлове, И. Н. Берсењева, Н. Тумањина, В. Прокофјева, А. Шаверђана, В. И. Њемировича-Данченка, М. Загорског и К. Ломунова. Из других земаља објављен је само један чланак бугарског аутора Богомила Нонева. „П.“ је, у границама својих скучених просторних могућности, објавило и два краћа чланка о СНП (односно: ВНП) и један о Мађарском народном позоришту у Суботици. У „Белешкама“ је, међутим, у облику краћих вести, у сваком броју забележило понеки догађај или податак из рада СНП, ХНК и Мађарског народног позоришта у Суботици, и позоришта у Панчеву, Сомбору, Зрењанину, Вршцу и Сремској Митровици; регистровало је оснивање Балетске школе и Пионирског позоришта у НСаду и објавило вести о раду аматерских позоришта и неких позоришта лутака и дечјих позоришта у Војводини. Часопис је, у целини посматрано, одраз наших тадашњих позоришних прилика, театарских тенденција, стилова који су у сценским уметностима били заступани и праваца у којима су наши театри у оно време били усмеравани. Штета је што се изненада и без икаквог објашњења угасио у истој г. у којој је и покренут: да је истрајао и одржао се у дужем временском периоду, имао је све услове да се развије и садржајно обогати а квалитетно уздигне и постане периодична публикација каква нам је после тога дуго недостајала.

Л. Д.

ПОЗОРИШТЕ – лист Друштва за Српско народно позориште. На седници УО ДСНП, одржаној 28. XI / 10. XII 1871, предложио је управитељ српске народне позоришне дружине Антоније Хаџић да се уместо дотадашњих позоришних цедуља (плаката) „издаје мали позоришни лист који би излазио према представама позоришним четири пута на недељу, а коштао би месечно 40 новчића… Штампао би се број за углед у 800 егземплара и разаслао на све стране, а после други бројеви према претплатницима“. Хаџић је још изјавио „ако се не би нико уредништва листа примити хтео, да је он вољан тога се посла примити“. УО ДСНП усвојио је Хаџићев предлог „с том изменом да цена листу на месец буде 40 новчића а. вр. … и умолио г. управитеља да се прими уредништва, који то и учини“. Тако је донета одлука о покретању Листа а да му на тој седници ни име није дато; наслов му је одредио А. Хаџић првим бројем који се појавио 26. XII 1871 (по ст. к.), јединим у првој г. излажења. У заглављу Листа, поред других, уобичајених података, стајало је: „ПОЗОРИШТЕ – Уређује А. Хаџић“. Када је СНП почетком маја 1872. завршило с приређивањем представа у НСаду и отпутовало на гостовање у Вуковар, Хаџић се побринуо да Листу обезбеди излажење и у периодима када се позоришна дружина налази ван НСада, на гостовањима. Он је 6/18. V 1872. УО ДСНП предложио да „П.“ „и надаље излази, четири пута преко месеца, на пола табака. Уредништво ће узети на себе Јован Бошковић“. УО је одлучио „да лист излази двапут месечно, на целом табаку, и да стоји за Нови Сад 30 новчића, а на страни 40 новчића“. Дотле је УО већ имао извештаје о прођи листа у јануару, фебруару, марту и априлу 1872. У јануару је Лист вероватно штампан у 450 примерака: имао је 246 претплатника у НСаду а 80 „на страни, а 113 примерака даје се бесплатно које у НСаду, које у страни, што чини свега 439“. У прва четири месеца излажења „П.“ је остварило укупан приход од 719 фор. и 15 новч. а. вр. Расходи су у истом периоду износили 666 фор. и 67 новч. Значи: вишак прихода од 52 фор. и 48 новч. био је довољан разлог да се и економски оправда даље излажење Листа. Но, притом не треба заборавити да сарадници никада нису били хонорисани; њима се СНП одуживало на разне начине: бесплатним примерцима Листа и књижица из едиције „Зборник позоришних дела“ (в), бесплатним улазницама када је позоришна дружина наступала у НСаду, али и давањем на оцену драмских дела, што је од 1898. било хонорисно. Хаџић је умео да придобија сараднике, многе од њих и трајније да веже уз Лист, а често је из других листова, часописа и позоришних годишњака преносио чланке и материјале који су одговарали „П.“, без накнаде ауторима, што су они прећутно толерисали. Иако се А. Хаџић потписивао на Листу као уредник и у том својству имао знатних обавеза према њему, од почетка маја 1872. до марта 1875. на уредничким пословима „П.“ био је веома ангажован и Ј. Бошковић. Дужност администратора и рачуновође Листа врло педантно је обављао Корнел Јовановић (в) од првог броја до почетка 1875, с прекидима у 1872. и 1873, када је као родољуб из политичких разлога био затваран. Његов посао преузимао је тада Александар (Бранко) Јовановић, фискал ДСНП. Хаџић, Бошковић и К. Јовановић имају највише заслуга што је „П.“ од почетка окупљало угледне сараднике, што је, према плану, у већини сезона уредно излазило, пословало рационално и било благовремено експедовано; речју: што се, и поред извесних криза, усталило и тиме себи за више од три деценије осигурало опстанак. Први број „П.“ у 1871. и цело годиште 1872. штампани су на формату 26 x 20 цм, од 1873. до 1885. на формату 31 x 24 цм, а од 1886. до 1908. на формату 33 x 24 цм, и то: од почетка излажења до 53. броја ex 1878/79. у Српској народној задружној штампарији, од броја 1. ex 1881/82. до броја 12. ex 1884. у Српској штампарији др Светозара Милетића, од броја 13. до броја 40. ex 1884. у Парној штампарији Николе Димитријевића, од броја 41. ex 1884. до броја 10. ex 1891. у Штампарији Арсе Пајевића, од броја 11. ex 1891. до броја 26. ex 1907. у Штампарији српске књижаре Браће М. Поповића, број 27 ex 1907. у Штампарији Ђорђа Ивковића, а једини број из 1908. у Штампарији Учитељског деоничарског друштва „Натошевић“ – све у НСаду. Г. 1871. изашао је само један број „П.“, 1872: 81 број, 1873: 60, 1874: 62, 1875: 44, 1876: 31, 1877: 35, 1878/79. изашло је за ту сезону 53 броја, 1880. није изашао ни један број, 1881/82. изашло је за ту сезону 42 броја, 1883. није изашао ни један број, 1884: 49 бројева, 1885: 16, 1886: 65, 1887: 51, 1888: 15, 1889: 12, 1890: 53, 1891: 44, 1892: 24, 1893: 12, 1894: 12, 1895: 56, 1896: 51, 1897: 15, 1898: 49, 1899: 15, 1900: 52, 1901: 49, 1902: 28, 1903: 13, 1904: 46, 1905: 34, 1906: 12, 1907: 27 бројева и 1908. само један – недатирани – број; пагинација у Листу провођена је по годиштима: бројеви страна почињали су од првог и настављали се до последњег броја у годишту. После јединог броја из 1908. „П.“ је престало да излази. Поново га је, под истим именом, покренуло Српско учитељско деоничарско друштво „Натошевић“ у НСаду, не више као орган ДСНП, и са Јованом Грчићем као уредником. Од 5. до 19. XI 1909. изашло је 8 бројева Листа на којима је као г. излажења наведена XXXIV, чиме је хтело да се укаже да је раније „П.“ наставило са излажењем. Пошто је УО ДСНП Грчићу оспорио право да преузме име Листа и надовеже се на његова ранија годишта, Грчић од 21. XI 1909. издаје Лист под именом „Ново Позориште“ (в). „П.“ је непрекидно штампано двостубачно, ћирилицом, гармондом и петитом, најмање на четири странице; доцније, најчешће, на 8, па и на 12, 16 и више страница, нарочито када је пред главне скупштине објављивао извештаје о раду
ДСНП, његовог УО и српске народне позоришне дружине, а од 1887. и билансе о његовом финансијском пословању. За време боравка позоришне дружине СНП у НСаду излазило је на дан сваке представе, понекад и пет пута недељно, а на последњој страници доносило је листу (плакат) представе која се тог дана даје. Од 1879. објављује и илустрације, углавном портрете глумаца и драмских писаца. „П.“ је од првог до последњег годишта имало две основне рубрике: уводни чланак и „Листиће“. У уводном делу објављивало је један или два већа рада: есеје, расправе, разне чланке и извештаје; понекад и позоришне комаде (у наставцима – в. Драмска дела у листу „Позориште“). У рубрици „Листићи“ штампани су: рецензије, распореди позоришних представа за наредне периоде, вести из музичког живота, краћи или дужи чланци поводом глумачких јубилеја и некролошки чланци, разне књижевне и позоришне вести и занимљивости, анегдоте, а од 1884. извештаји са гостовања СНП и месних позоришних одбора о приходима сваке поједине представе и појединачним расходима за време гостовања. Лист је посвећивао пажњу свим важнијим догађајима из живота и рада ДСНП и СНП, комадима који су били на репертоару и глумцима и драмским писцима. Непрекидно је пратио позоришни живот у Бгду и Згбу и често им уступао знатан простор. Повремено је објављивао и вести о театарским догађајима у Љубљани, Цетињу, Вараждину, Осијеку, Сплиту и другим местима и бележио кретања и рад наших путујућих позоришних дружина. У „П.“ је објављен и велик број чланака о позориштима и глумачким величинама других земаља, од античког грчког и римског театра до позоришта скоро свих европских земаља крајем XIX и с почетка XX века. Читаоци Листа упознавани су и са представљачком уметношћу у Индији, Кини и Јапану, и о најважнијим питањима, проблемима и правцима савременог позоришног стваралаштва. „П.“ је објавило и доста грађе за историју српског позоришта, пенајвише из пера Јована Ђорђевића (1874, 1896),  а од 1893. непрекидно објављује и састав српске народне позоришне дружине. Позоришне критике о представама СНП, потписане шифрама или иницијалима, писали су: Лаза Костић (1872-1874, 1891-1892), Јован Бошковић (1872-1877), Милан Јовановић Морски (од 1872), Стеван Поповић (1872, 1874, 1879), Коста Трифковић (1872-1873), Стеван Милованов (1875-1885), Милан А. Јовановић (1876-1877, 1881, 1890-1891, 1895-1896, 1898, 1900, 1904), Јован Грчић (1877-1907), Милан Савић (1878-1881 под шифром К. Р. а 1882-1904. под М. С-ћ), Јанко Кнежевић (1887-1888, 1890), Јован Храниловић (1890-1907), Тихомир Остојић (повремено, 1891-1896), Душан Радић (1907) и још неколико критичара чија се имена крију иза досад неразрешених шифара (1872-1898). „П.“ је, разуме се, објављивало и друге прилоге ових сарадника, и на његовим страницама, од 1872. до 1907, испод многих, разноврсних чланака, потписани су још и Антоније Хаџић, Јован Ђорђевић, Александар Сандић, Миша Димитријевић, Никола Јоксимовић, Илија Округић Сремац, Сима Лукин Лазић, Иван Иванић, Благоје Бранчић, Филип Оберкнежевић, Ђорђе Магарашевић млађи, Исидор Бајић, Мита Калић, Петар Коњовић, Лаза Марковић Мргуд; из Бгда: Манојло Ђорђевић Призренац, Милан Шевић Максимовић, Милорад П. Шапчанин, Драгутин Илијћ, Бенко Давичо, Драгомир Брзак, Милован Глишић, Душан Л. Ђокић, Симо Матавуљ, Слободан Јовановић, Жарко Лазаревић, Стеван Сремац; из Згба: Јосип Иблер, Никола Андрић, Иван Суван, Иван Трнски, Фердо Ж. Милер, Милутин Цихлар Нехајев; из Цетиња: Лазо Томановић, Живко Драговић; из Ниша: Димитрије Ст. Нишлић; из Минхена: Јоца Савић; из Софије: Срђан Туцић, и многи други из ових и других места. У наше време, комплети „П.“ представљају веома богат, драгоцен и незаобилазан извор за проучавање прошлости не само СНП него и српског позоришта уопште, а делимично и хрватског театра у периоду 1872-1907. „П.“ је било добар и занимљив лист. Он је занимљив још и данас, нарочито својим првим годиштима; а морао је, баш у то време, бити и изузетно користан… Лист је, дакле, био жив, намењен најпре публици али и глумцима, чак био врста њиховог листа, са корисним а, по свему судећи, веома потребним упутствима о тешком глумачком послу – уместо глумачке школе. Уопште, педагошки карактер Листа веома је очигледан, па је Хаџићево „’Позориште’ васпитавало колико глумце толико и још младу и неуку публику… Али у Листу је видан и један друкчији тон, односно дух: озбиљан и зрео, пун самосвести и као неког поноса, па и заноса, не неразумног него некако трезвеног. Осећа се у Листу тенденција, не само уредника него и свих главнијих сарадника, да… на неки особит начин наглашује старину српске културе, песебице позоришне, њено перекло и настанак не од јуче“ (М. Лесковац). „П.“ је обновљено после пуних шездесет г.: на XVIII седници Позоришног савета СНП у ширем саставу, одржаној 25. IX 1968, одлучено је да се поново покрене лист са овим насловом, усвојена је његова концепција и именован први Редакциони одбор у саставу: Јован Виловац, Лука Дотлић, Младен Јагушт, Зоран Јовановић, др Божидар Ковачек, Влада Поповић и Мирослав Радоњић. За представника издавача одређен је Милош Хаџић, а за уредника именован Зоран Јовановић (од јесени 1979. „за издавача“ се потписује Зоран Јовановић, а од децембра 1983. Душан Белић). Утврђено је да „П.“ излази за време позоришне сезоне, једанпут месечно, десет бројева у једној сезони. Први број нове серије „П.“ појавио се 15. X 1968, и имао је у заглављу одштампан наслов истим словима као и „П.“ од 26. XII 1871, а као г. излажења означена је XXXVI, па је тиме и Грчићево „Ново Позориште“ признато као природни наставак његовог претходника – „П.“. Штампа се на формату 34 x 25 цм, у Штампарском погону СНП, са текстом, по правилу, на четири ступца, ћирилицом, претежно петитом. Лист је богато илустрован портретима, призорима из представа, скицама декора и костима, повремено карикатурама. Сваки број има своју посебну пагинацију. У сезони 1968/69. изашло је 6 бројева (међу њима два двоброја), 1969/70. 8 бројева (1 двоброј), 1970/71. 10 бројева, 1971/72. 8 бројева (2 двоброја), 1972/73. 10 бројева, 1973/74 10 бројева, 1974/75. 10 бројева, 1975/76. 10 бројева, 1976/77. 10 бројева, 1977/78. 6 бројева (4 двоброја), 1978/79. 3 броја (1 двоброј и 1 четвороброј), 1979/80. 6 бројева (3 двоброја), 1980/81. 3 броја (3 двоброја), 1981/82. 4 броја (3 двоброја), 1982/83. 2 броја (1 двоброј, бројеви се настављају на претходно годиште: 8-9 и 10), 1983/84. 6 бројева (5 двоброја и један ванредни ненумерисани број: Садржај Листа 1978-1984), 1984/85. 10 бројева (1 двоброј и 1 ванредни ненумерисани број посвећен Југословенском балетском такмичењу) и 1985/86. 7 бројева (3 двоброја). Лист се штампа најмање на 12, а у већини случајева на 16 и 20 страна, са изузецима: четвороброј 4-7 из 1978/79, који је у ствари Садржај листа 1968-1978, штампан је на 32 странице; двоброји 4-5, 7-8 и 9-10 из 1983/84. и двоброј 7-8 из 1984/85. имају по 24 стране, а три двоброја из 1985/86. (3-4, 5-6 и 7-8) штампани су на 28 страна. Од сезоне 1977/78. уређивање Листа је преузела Звјездана Шарић, драматург СНП; једну сезону, 1979/80, Лист уређују заједно Милица Остојић, Мирко Петковић и Гордана Торбица; у сезони 1980/81. уредник је Јасмина Њаради, драматург СНП, у сезони 1981/82. новинар Лазар Васић, а од сезоне 1983/84. Весна Крчмар. Од обнављања Листа, 1968, до краја сезоне 1985/86. и Редакциони одбор је такође претрпео многе промене: Душан Белић (1983-), Радуле Бошковић (технички уредник, 1981-), Иван Буљовчић (1977-1981), Лазар Васић (1981-1983), Јован Виловац (1968-), Еуген Гвоздановић (1970-1977), Лука Дотлић (1968-1984), Младен Јагушт (1968-1970), Зоран Јовановић (1968-1983), Василије Калезић (1973-1981), Милутин Каришик (1983-), Божидар Ковачек (1968-1973), Смиљана Лагатор (1981-), Зоран Лазин (1981-1983),  Петар Марјановић (1970-1977, преузео и техничко уређивање), Јован Миросављевић (1977-), Иштван Немет (1977-1983), Даринка Николић (1985-), Добрила Новков (1981-), Јасмина Њаради (1981-), Милица Остојић (1981-1983), Мирко Петковић (1977-1983), Милан Попов (1983-), Влада Поповић (1968-1983), Милена Путник (1983-), Мирослав Радоњић (1968-1981), Звјездана Шарић (1977-1981). Лист је у првом реду намењен публици – посетиоцима представа СНП, радним и друштвеним организацијама, позориштима, позоришним и културним радницима и установама, и служи као веза између њих и СНП. Нова серија „П.“ прати живот и рад СНП објављујући чланке, вести и белешке о драмским и музичко-сценским делима која су у припреми, затим чланке о ауторима и члановима Драме, Опере и Балета, разговоре са сценским ствараоцима Куће и публиком поводом и после одржаних премијера, о гостовањима СНП у земљи и иностранству, о раду самоуправних органа, проблемима СНП, важнијим догађајима у Кући, итд. На страницама „П.“ објављују се и прилози о савременом драмском стваралаштву и позоришним збивањима и манифестацијама код нас и у свету, о проблемима сценског стваралаштва и новим појавама и тенденцијама у области режије и глуме у Европи и ваневропским земљама. Велика пажња посвећује се и Стеријином позорју, а повремено се прати и рад Позоришта младих из НСада, Новосадског позоришта (Újvideki színház) и позоришни живот у осталим центрима у земљи. Штампају се и прилози из прошлости СНП, НП Бгд и ХНК Згб, и српско-хрватских позоришних веза, и о значајним сценским ствараоцима из других земаља. Периодично се објављују и репертоарски планови и извештаји са статистичким подацима о раду СНП. У овом периоду „П.“ је објавило више од 1500 чланака, есеја, краћих студија и расправа од око 150 сарадника из земље и више од 30 аутора из иностранства; прилозима су заступљени: Живојин Бошков, Јован Виловац, Ласло Геролд, Лука Дотлић, Станоје Душановић, Димитрије Ђурковић, Драгослав Јанковић Макс, Зоран Јовановић, Милош Јовановић, Василије Калезић, Божидар Ковачек, Страхиња Костић, Миодраг Кујунџић, Младен Лесковац, Петар Марјановић, Дејан Мијач, Слободан Милетић, Живан Милисавац, Трива Милитар, Јован Миросављевић, Љиљана Мишић, Даринка Николић, Ико Отрин, Славко Пенца, Никола Петин, Мирко Петковић, Влада Поповић, Душан Поповић, Мирослав Радоњић, Коста Савић, Свенка Савић, Марина Татић, Мирко Хаднађев, Милош Хаџић, Јожеф Шулхоф; из Бгда: Станислав Бајић, Мирослав Беловић, Радослав Веснић, Драгољуб Влатковић, Ана Живковић, Рашко Јовановић, Хуго Клајн, Јован Коњовић, Вида Марковић, Милосав Мирковић, Душан Михаиловић, Милена Николић, Живојин Петровић, Радован Поповић, Ели Финци, Јован Христић, Богдан Чиплић; из Згба: Славко Батушић, Георгиј Паро, Павао Циндрић; из Љубљане: Васја Предан, Смиљан Самец, Звоне Шедлбауер; из Сарајева: Твртко Куленовић, Јосип Лешић, Лука Павловић, Светозар Радоњић Рас; из Титограда: Радослав Ротковић; из Суботице: Иванка Рацков; из Ријеке: Иван Флод; из Сплита: Шимун Јуришић; из Осијека: Љуба Станојевић – и други. Поред тога, из стране периодике преведен је и објављен у „П.“ велик број – нашим читаоцима тешко доступних – актуелних чланака и есеја о сценском стваралаштву и драмској књижевности у свету од већег броја страних аутора, међу којима су и Жан-Луј Баро, Жан Вилар, Бернар Дорт, Серж Лифар, Жанин Фукс, Артур Милер, Вестон Тејлор, Хајнрих Бел, Игвенде Гелер, Јуриј Завадски, Јан Кот, Влођимјеж Кот, Отмар Крејча, Карел Краус, Богарка Кадар, Светлана Иванова, Марта Хартикаинен и други.

БИБЛ: Позориште, уређује А. Хаџић, I-XXXIII, НСад 1871-1908; Позориште, издаје СНП, XXXVI-XLXIII, НСад 1968-1986.

ЛИТ: М. Димитријевић, Успомена на покојног пријатеља, Позориште, НСад, 1887, бр. 33, с. 149-150; А-м, Зашто се поново покреће „Позориште“, Позориште, НСад, 1909, бр. 1, с. 1-2; Ј. Грчић, Лаза Костић као позоришни критичар, Браник, 25. XII 1910 (7. I 1911); Ј. Грчић, Позоришне рецензије Косте Трифковића, Јединство, 7. I 1924; Ј. Грчић, Новосадски рецензенти у „Позоришту“ А. Хаџића, Југословенски дневник, 1931, бр. 230-232; А-м (В. Поповић и Л. Дотлић), Поводом првог броја „Наше сцене“, НС, 1950, бр. 1, с. 1; О. Новаковић, Коста Трифковић као позоришни критичар, НС, 1952, бр, 39-40, с. 6; В. Милинчевић, Коста Трифковић – живот и дело, Бгд 1968, с. 309-316; М. Лесковац, Позоришне критике Лазе Костића, Из српске књижевности, књ. II, НСад 1968, с. 64-161; А-м (Л. Дотлић), После шездесет година, Позориште, НСад, 1968, б. 1, с. 1.

Л. Д.

ПОЗОРИШТЕ ЛУТАКА в. ПОЗОРИШТЕ МЛАДИХ

ПОЗОРИШТЕ МЛАДИХ – новосадско позориште, најстарији професионални театар за децу у нашој земљи. Зачетке луткарства, програмски и организационо иначе дефинисане и уобличене тек с почетка 1931, могуће је наслутити још у Петроварадинском Шанцу, а потом и у НСаду већ у првим деценијама XVIII века, појавом народних забављача. Нешто касније додолске игре, игре под маском и краћи пантомимски програми „комедијаната“ у којима, нарочито, долази до изражаја „рука која говори“ уступиће место „Вертепу“ у „губама“, а ови, опет, „театралним представленијима“ школског позоришта. Крајем XVIII века, изградњом здања Theatrum publicum, у улици која се тада звала Placea theatralis (данас Његошева), као и током прве половине XIX века, када у НСаду све више расте интересовање за позориште, које ће свој пуни и прави израз добити акцијом Милетићеве Српске народне слободоумне странке и Српске читаонице 16/28. јула 1861. оснивањем СНП, луткарство не престаје да заокупља пажњу, истина малобројних, представника оних друштвених слојева који су у Пешти и Бечу имали прилике да на приредбама за најмлађе виде и представе тзв. „кућног“ луткарског позоришта. Затворено, с једне стране, уским кругом повлашћених, који су од њега сачинили забаву дечјих недељних поподнева, луткарство ће на нашем тлу доживети своју пуну афирмацију тек доласком циркуса. Предворје шатри било је намењено луткама и догодовштинама хероја начињених од дрвета и крпа. Лутке су, тако, постале средство и начин да се изрази оно што се није могло или није смело саопштити под шатром. Под непосредним утицајем путујућих луткара и забављача, 1919. године, у Домжалама, Иван Лах креира Мајстора Клеменчича, претечу, и Кашпарека и Павлихе. Само коју г. касније Драгутин Домјанић и Младен  Широла (в) оживљавају Петрицу Керемпуха, чији ће лик у гласовитим Баладама (1936) овековечити и Мирослав Крлежа. У окољу хистрионске шатре родиће се и Куку-Тодоре, којег ће велики заслужник луткарства Жика Ковачевић оплеменити у домишљана Кићу. Управо у то време, када луткарство широм наше земље све више постаје потреба а не забава, прогресивно оријентисани део организације „Соко“, након завођења војно-монархистичке диктатуре, изналази могућност окупљања ђака, студената, радника и интелектуалаца у оним просветним и спортским активностима којима се могу бавити „изван школе и школских клубова“. Захваљујући томе, а, истовремено, и јаком утицају чехословачких луткара окупљених, такође, око соколске организације, у НСаду се, најпре, 1930. оснива Соколска секција луткара, која већ априла 1931. прераста у стално Позориште лутака и чија ће прва премијера бити тада радо извођена лутка-игра Краљевић из подземља, у режији Лазара Драгића. У периоду од 1931. до 1936. Позориште је приказивало представе у дворани Соколског друштва, која се налазила у приземљу десног крила данашње Библиотеке МС, у улици МС 1, а од тада до данас у згради тзв. Спомен-дома, односно Дома културе (у улици Игњата Павласа, некадашња Жарка Зрењанина). Без материјалне помоћи друштва, предвођено пре свега групом ентузијаста на челу са управником Лазаром Драгићем, уметничким руководиоцем Божидаром Валтровићем и помоћником управника и првим креатором лутака Живком Штрбојом, оно је представама одржаваним у НСаду, а повремено и на гостовањима у Бачкој и западном Банату, све до пред сам почетак Другог светског рата обављало значајну просветно-културну мисију међу најмлађима, као једино професионално позориште за децу у овим крајевима. Од уласка фашиста у НСад до ослобођења Града Позориште није радило, мада су квислинзи крађом лутака и инвентара, у неколико наврата, покушавали и желели да обнове његов рад. Непосредно по завршетку револуције, у новим друштвеним условима, Позориште лутака у НСаду одмах почиње са радом, најпре под именом Војвођанско градско позориште лутака (1945/46. до пред крај 1951), потом као Позориште лутака (1952-1968) и, најзад, од 23. XI 1968. као П. м. Свесно мисије коју му је друштво поверило, оно је све до оснивања професионалних позоришта лутака у Суботици (Дечје позориште – Gyermekszínház) и Зрењанину (најпре Позориште лутака, а потом Лутка-сцена НП „Тоша Јовановић“), односно све до почетка ’50-их, било једино професионално позориште за децу у Војводини, које је своју делатност, поред НСада, проширивало на подручје Срема, Бачке и Баната. На стотине представа изведених у школама, домовима културе, позориштима, салашима и на пољопривредним добрима између Сремске Митровице и Суботице, Бајмока и Вршца, најречитије говоре о напорима и жељама које је тада малобројни, али хомогени колектив новосадских луткара покушавао и успевао да оствари у овој етапи свог развитка. Репертоарски усмерено ка сценским презентацијама бајки и прича са изразито социјалном поентом, оно је тада обављало не само васпитно-образовну мисију широм Војводине, него је, вишеструко, надокнађивало откинуте и отете дане детињства и топлину разрушеног и уништеног родитељског дома. У овом периоду Војвођанско градско позориште лутака имало је мисију које тек данас почињемо да бивамо свесни. Без њега, у тим поратним данима обнове и изградње земље, културни али и социјално-одгојни живот деце у Војводини би, нема сумње, био непотпун. Седамдесете су означиле велику прекретницу у раду П. м. Устаљени облици марионетских, јавајка или гињол-извођења 1974, минималном адаптацијом сцене, бивају надопуњени и тзв. „живим“ представама. Ранији, спорадични, покушаји, какви су били, на пример, 1958. са Грејевом драмом Лепотица и звер, или низ контакт-програма остварених између глумаца, лутке и гледалишта сада постају саставни део редовне делатности. Следећи ток историјских збивања у друштву, а на основу изражене потребе, П. м. од 1970, поред представа на српскохрватском, изводи и представе на мађарском, словачком и русинском језику, односно на језицима народа и народности Војводине. Са друге стране, у оквиру сталне размене програма из области културе главних градова наших аутономних покрајина – НСада и Приштине – П. м. од 1970. на територији општине Приштина почиње да приказује најпре представе на српскохрватском језику. Захваљујући овако започетој сарадњи, већ 1973. је договорено да представе буду синхронизоване и на албански језик. Тако су мали Албанци на Косову 29. X 1973. имали прилику да први пут виде и чују представе на свом матерњем језику, а у извођењу новосадског П. м. Истовремено, то је период у којем на репертоару преовлађују дела савремених домаћих аутора, а свака од наших националних литература добија изузетне презентне облике договорним избором писца дела, редитеља, сценографа, костимографа, креатора лутака и композитора. Стеван Пешић, Драгутин Добричанин, Мајо Ђуровић, Раде Павелкић, Фране Пунтар и Бранка Ракић стичу статус „кућног аутора“, а размена гостовања са позориштима Суботице, Зрењанина, Бгда, Згба, Љубљане и Сарајева постаје нормалан вид сарадње истородних театара. У овом периоду најистакнутији наши и европски редитељи, међу којима су Јован Путник, Бора Ханауска, Дејан Мијач, Еди Мајерон, Матјаж Лобода, Србољуб Станковић, Илија Слијепчевић, Душан Родић, Миливоје Радаковић, Ђула Ковач, Ана Банд, Јан Дорман, Атанас Илков… његови су стални сарадници, док се међу многобројним сценографима, костимографима и креаторима лутака налазе Милета Лесковац, Миодраг Табачки, Стана Јатић, Зоран Сретеновић, Агата Фрејер, Мирјана Стојановић-Маурич, Маја Мишевић, Шандор Сарваш, Борис Чершков, Јацек Дорман, Ива Хаџијева и други. Од ослобођења до 1981. П. м. је извело, само у НСаду, преко 10.000 представа, које је видело око два милиона гледалаца. Гостовало је у преко 90 градова и насељених места широм Војводине, у 15 на Косову, у 5 на територији уже Србије, у 13 на територији Босне и Херцеговине и у главном граду Словеније. На тим гостовањима приказано је око 1800 представа, које је видело више од пола милиона посетилаца. П. м. је било и презентант нашег литерарно-сценског израза за најмлађе у Пољској (1963. и 1976), Румунији (1969), Француској (1976) и Немачкој (1971. и 1978), када је изведено 27 представа којима је присуствовало преко 22.000 гледалаца. Чланови П. м. добитници су многобројних награда освојених на покрајинским, републичким, југословенским и интернационалним фестивалима, док је Театру, његовим сталним и повременим сарадницима, истим приликама, додељено још много награда, од оних за представу у целини, текст, режију, сценографију, креацију лутака или музику па до оних за културу сценског говора, светло, сценске радове или контакт остварен са публиком. П. м. је добитник Сребрне медаље „Јован Ђорђевић“ и Сребрне плакете СНП (1972), Награде ослобођења града Приштине (1974), Октобарске награде Града НСада (1975), Велике повеље и Златне значке Југославенског фестивала дјетета у Шибенику (1976), Искре културе Војводине (1978) и једног гулдена – незнаног дечака из Дортмунда, за изузетан уметнички доживљај остварен током гостовања у Немачкој, са представом Чика-Бајкине бајке (1978), који П. м. чува са дужном пажњом као једно од најдрагоценијих признања публике. Позориштем су руководили: од 1931. до 1941. Недељко Драгић, од 1945/46. до 1951. Зора Караџиновић, Нада Вукосављев и Васа Колак, од 1951. до 1957. Недељка Узелац, од 1957. до 1973. Бошко Зековић, од 1973. до 1981. мр Мирослав Радоњић, од 1981. до 1988. Славко Пенца. Симбол некадашњег Позоришта лутака израдио је 1966. његов дугогодишњи сценограф и технички шеф Влајко Вукосав, док је идејно решење плакете и знака П. м., који су и данас у употреби, 1976. осмислио и реализовао академски вајар Небојша Митрић.

ЛИТ: Годишњи извештаји Соколског друштва Новог Сада за 1931. 1932. и 1933. годину; А-м, Новосадско Позориште лутака, Дан, 11. III 1941; Четири деценије Позоришта младих Нови Сад 1931-1971, НСад 1972; Л. Дотлић, Српско народно позориште 1861-1981, у: Позоришни живот у Новом Саду од најранијих времена до наших дана, НСад 1981, с. 29-30; М. Радоњић, Позориште младих 1931-1981, каталог изложбе, Билтен 15. сусрета позоришта лутака СР Србије, НСад 1982, с. 1-15; 50 година Позоришта младих Нови Сад, НСад 1982.

М. Р.

ПОЗОРНИЦА – лист који је СНП покренуло у сезони 1952/53, са задатком са којим читаоца упознаје управница Позоришта проф. Олга Стокановић у уводној речи објављеној у првом броју: „… овај скромни позоришни лист… треба да буде веза између позоришта и публике, да буде тумач уметничких напора Куће, да упознаје публику са целокупном делатношћу позоришта и да је уводи у даље смернице рада. Његовим посредством треба систематски да се одгаја она интимна и присна веза између публике и театра, без које позориште губи свој смисао“. Први број „П.“, у формату 23,5 x 16,5 цм, на 24 странице и са засебним плавичастим полукартонским корицама, појавио се септембра 1952, са обавештењем да ће излазити сваког месеца као „Билтен Српског народног позоришта“. Одговорни уредник првог броја био је Јован Путник, тадашњи директор Драме СНП, а број су уредили он и Ђорђе Костић, асистент редитеља. На првој страници корица одштампан је у овалу литографисани портрет Јована Ђорђевића. У том, првом, броју, објављени су: In memoriam Јурију Љвовичу Ракитину (Лука Дотлић), белешке о премијерама у септембру и октобру 1952. аутора Јована Коњовића, Ружице Куртовић, Боре Ханауске, Јована Путника, Ђорђа Костића, одломак из Стриндбергове Драматургије у преводу Ђ. Костића, чланак о А. Стриндбергу из пера Ј. Путника, чланчић о увођењу позоришних часова ради популарисања позоришне уметности (Р. Куртовић), краћи напис Људевита Волфа о природи посла техничког особља у позоришту. Објављен је и један прилог из наше позоришне прошлости, преузет из једне предратне београдске театарске ревије, о Једном покушају покретања позоришног листа (Живојин Петровић). Лист објављује, у преводу Љ. Волфа, и чланак Херберта Графа о тадашњем америчком позоришту, и краћи одломак из Смрти трговачког путника Артура Милера. Рубрика „Вести из Куће“ доноси двадесетак бележака о најновијим збивањима и новостима из СНП. Први број има 22 илустрације и три стране огласа. Други (и последњи) број „П.“ појавио се тек априла 1953, на формату 23 x 16 цм, са 24 странице, не рачунајући корице. На целој првој страни корица одштампана је илустрација – сцена из другог чина Пучинијеве Манон Леско са Десом Влајковић (Манон) и Драгутином Бурићем (Де Грије). На другој страни корица одштампано је „Издаје Српско народно позориште у Новом Саду“ (дакле не више као Билтен), и то повремено, да је одговорни уредник Лука Дотлић, технички директор СНП, и да су тај, други број, уредили он и Светислав Парабућски, референт за пропаганду Позоришта. У Позоришту је већ било дошло до промене – Олга Стокановић отишла је на другу дужност а управник СНП био је Душан Поповић. Други број „П.“ на уводном месту објављује, у црном оквиру, редакцијски чланак Слава Борису Кидричу! поводом преране смрти истакнутог револуционара и државника. На осталим страницама Листа штампани су чланци: о васпитању позоришног укуса (Јован Путник), о Крлежиној Леди (Ђ. Костић), о Лучији ди Ламермур Г. Доницетија (Марио Маринц и др Виктор Шафранек), о позоришној згради у НСаду (Лука Дотлић), затим садржаје Пучинијеве Манон Леско (Л. Дотлић) и Молијеровог Дон Жуана (А. Огњановић), репортажу с једне пробе Леде, кратак портрет Ранка Бељанског (Ђ. Костић), јапанске уметнице Мичико Сунахара, Зденке Николић и Славка Симића (Светислав Парабућски). Лист објављује и велик број вести из Куће и три белешке из наше штампе („Стражилово“, „Борба“ и „Дневник“) о глумцима и представама СНП. Други број има 25 илустрација и чак седам страна огласа. Оба броја штампана су ћирилицом. Цена примерка (и броја 1 и броја 2) била је 10 динара. „П.“ је уређивана без већих претензија, са циљем да укратко, на једноставан начин, информише публику у гледалишту и за време паузе о најновијим остварењима, догађајима и иницијативама у СНП. Престала је да излази због беспарице која је била чест пратилац СНП, а и из разлога што је „Наша сцена“ (в) почела Позоришту да поклања све већу пажњу. Први број „П.“ штампан је у Градској штампарији, а други у Штампарији „Графика“ у НСаду, углавном из гармонда, петита и нонпарела.

БИБЛ: Позорница, Билтен Српског народног позоришта у Новом Саду, НСад 1951/1952, септембар 1952, с. 1-24; Позорница, бр. 2, април 1953, с. 1-24.

Л. Д.