РЕЗЕРВИСТА (Le Mobile) – комедија у 3 дела. Написао: Александар Ривемал. Музика: Анри Бети. Прво извођење у театру „Фонтен“ у Паризу, 16. XI 1960, у нашој земљи 23. I 1962. у НП Бгд.

Прво извођење у СНП 26. XII 1962. у НСаду. Превео: Драгослав Андрић. – Рд. М. Васиљевић, сц. М. Лесковац, к. С. Јатић; А. Веснић (Ежени), Добрила Шокица (Гертруда), О. Маринковић (Роза), В. Животић (Ернест, Марсел), И. Хајтл (Зигфрид, Манфред), Ф. Живни (Амеде), И. Слијепчевић (Први полицајац, Лашимов асистент, Прва калуђерица, Други баварски војник, Бубал, Амерички војник), Н. Јовановић (Други полицајац, Џелат, Први баварски војник, Каз, Енглески војник, Четврта калуђерица), Д. Колесар (Адвокат Бонвел, Функционер), М. Тошић (Професор Ламош, Хелмут Ренер), Б. Микоњић (Гамбета, Трећа калуђерица, Цимерман, Војник-бициклиста, Лакасањ, Француски војник), Т. Плескоњић (Први војни полицајац, Професор фон Брик, Руски војник), Драгиша Шокица (Друга калуђерица, Бернадак, Дечак са обручем), Н. Митић (Други војни полицајац, Човек са колицима). – Изведено 14 пута, глед. 2850.

БИБЛ: Александар Ривемал, Резервиста, комедија у четири слике, прев. Драгослав Андрић, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 977.

Ј. М.

РЕЗЕРВИСТИНА ЖЕНИДБА (Les Noces d’un réserviste) – лакрдија у 4 чина, с певањем. Написали: Анри-Алфред Дири и Анри-Шарл Шиво. Музика: И. Штерн. Прво извођење у Паризу, 1885, у нашој земљи 1. X 1904. у СНГ Љубљана.

Прво извођење у СНП 23. XII 1909. у НСаду. Превео: А. Гунда. – Рд. М. Хаџи-Динић; П. Добриновић (Мирко Берметић), Д. Васиљевићка (Нежа), Д. Спасић (Алфонз Зоторић), Р. Кранчевићка (Зорка), К. Васиљевић (Плем. Конзаковић), В. Виловац (Плем. Гонзански), М. Хаџи-Динић (Трмац), С. Стефановић (Новак), Д. Кранчевић (Барон Грабец-Воленкраут), Л. Јовановићка (Милка Шиафијева), О. Освалдова (Нада), К. Виловчевица (Клотилда), Л. Нишлићка (Ирма), М. Јосићева (Клара), Д. Матејићка (Мицика), М. Матејић (Јосиф Рошт), Ј. Антонијевић (Иван Ђурђевић), Б. Савић (Маслац), Р. Спиридоновић (Слободан војник), М. Николић (Први резервиста), Ђ. Маџарић (Други резервиста). – Изведено око 10 пута.

ЛИТ: (Ј.) Г(рчић), Резервистина женидба, Ново Позориште, НСад, 1909, бр. 37, с. 146.

В. В.

РЕЈ Етјен (Etienne Rey) – француски драмски писац (Сен-Парду, 28. II 1880 – Париз, 13. II 1965). Средње образовање је добио у лицеју „Анри IV“ у Паризу, а више (École Normale Supérieure) на Сорбони. Пошто је положио испит из агрегације граматике, запослио се као секретар драмског писца Робера де Флера (1905-1914), са којим је (и са Гастоном де Кајавеом) написао комад Лепа пустоловина (La belle aventure, 1913); СНП је овај комад приказало 1926. Аутор је и неколико других комада међу којима су најпознатији У новој кожи (Peau neuve, 1911) и Како хоће жена (Ce que femme veut…, 1924, написан у сарадњи са Алфредом Савоаром. Први од ова два комада СНП је извело 1921. Бавио се и позоришном критиком (лист „Coemedia“, 1926-1945). Сарађивао је у листовима „La vie parisienne“ (1926-1945) и „Fantasio“. Објавио је посебно књиге О љубави, Моралне и неморалне максиме и Берлиозов живот.

ЛИТ: А-м, У новој кожи, Застава, 13. XII 1921; А-м, „Нова кожа“,  Јединство, 27. VI 1924; А-м, Гостовање Српског народног позоришта, Југословенски дневник, 1932, бр. 304, с. 5.

С. А. Ј.

РЕЈМОН Иполит (Hippolyte Raymond) – француски драмски писац (Валреас, 1844 – Париз, 1895). Писао је, скоро увек у сарадњи, комедије и водвиље који су на разним париским булеварским позорницама имали прилично успеха. Сарадници су му били: Ф. Дебреј, Ж. Гијмо, Ж. Пети, М. Ордоно, П. Бирани, Ж. де Гастин и А. Марс. СНП је 1888. приказало његову комедију-водвиљ Кокар и Бикоке (Cocard et Bicoquet, 1888), коју је написао у сарадњи са Максимом Бушроном.

ЛИТ: Г., Српско народно позориште, Бранково коло, 1905, бр. 7, с. 222.

С. А. Ј.

РЕКАЛИЋ-ИЗРАИЛОВСКИ Даница – балетска играчица (Београд, 14. I 1937 –). Већ 1942. почела је да похађа часове у Балетском студију Радмиле Цајић у Бгду. Играчко образовање стицала је од 1948. у Балетској школи „Лујо Давичо“, у класи Милета Јовановића, наставила код педагога Смиље Торбице и дипломирала 1955, завршивши паралелно и осми разред гимназије. Први професионални ангажман остварила је у СНП, у звању солисте, од 25. VIII 1955. Од 1. IX  1957. до 15. X  1957. била је ангажована у НК у Сплиту, а затим се вратила у СНП, где је провела сезону 1957/58. Од 25. VIII 1958. до 31. VIII  1959. била је члан Градског позоришта у  Минстеру (Вестфалија). У СНП је била поново, у звању солисте I групе, од 1. IX  1959. до 15. VIII 1960, односно поновним ангажовањем од 1. IX 1961. до коначног разрешења (на лични захтев) дужности у СНП 15. VIII 1963. Сигурне технике, лепих линија, експресивна, успешно је тумачила и лирске и драмске ликове, а у сарадњи са кореографима који су тада водили ансамбл СНП – М. Олењина и Г. Македонски. Играчку каријеру је наставила у Западној Немачкој, као солиста балета у Ахену, Есену, Вуперталу и Минстеру. По повратку у Бгд у Балету НП је радила до пензионисања, када је започео њен педагошки и кореографски рад са децом – у Студију балета у Дому културе „Вук Караџић“ и у Студију балета на Народном универзитету „Владимир Дујић“, где је радила тринаест г., све до операције кука и повреде кичме, када је била приморана да напусти активности на пољу балетске уметности. Супруг и дугогодишњи партнер јој је солист Балета СНП Стеван Израиловски (в).

УЛОГЕ: Девојка (Лицитарско срце), Мадлен (Лопов Гаспар), Девојка (Мефисто), Половецка девојка (Кнез Игор), Силвија (Силвија), Одета, Одилија (Лабудово језеро), Јулија (Ромео и Јулија).

ЛИТ: Ј. Кулунџић, Домаћа дела у опери. Поздрављена премијера Новосадске опере, НС, 1956, бр. 108-109, с. 5; Х. Ђурић, Премијера националне музике. Опера „Кнез Иво од Семберије“ Исидора Бајића и балет „Лицитарско срце“ од Крешимира Барановића, Дневник, 21. XII 1955; Н. Г(рба), Извесно освежење, Дневник, 5. I 1957; Др А. М., Опера и балет код нас, Зрењанин, 1957, бр. 248, с. 5; Ј. Шулхоф, Лабудово језеро, Дневник, 24. I 1960; Н. Грба, Виртуозност игре, Дневник, 6. I 1961; М. Зајцев, П. И. Чајковски „Лабудово језеро“, Борба, 21. I 1961; Б. Чиплић, Искрени занос уз гостовање Новосадског балета у Београду, Дневник, 22. I 1961; С. Ђурић Клајн, Гостовање Новосадске опере у Београду. „Лабудово језеро“, Политика, 23. I 1961; Ј. Шулхоф, Ромео и Јулија, Дневник, 21. XII 1962; М. Зајцев, Ромео и Јулија, Борба, 21. XII 1962.

Љ. М.

РЕКВИЈЕМ (Requiem) – за тајанственог наручиоца, грофа Валсега, који је дело хтео да изведе на погребу своје супруге, музику је у предсмртној растројености скицирао Вофганг Амадеус Моцарт, уверен да је пише самоме себи по налогу саме Смрти. Како је остао недовршен, Реквијем је довршио Моцартов пријатељ и сарадник Франц Ксавер Сисмајер, који је уприличио праизвођење у Бечу средином марта 1872. поводом 100 дана од композиторове смрти.
Прво извођење у НП у НСаду 13. II 1922. Са латинског на црквенословенски језик превео: Мирко Балубџић. – Дир. Л. Матачић; вокални солисти Б. Дубска, А. Салви, Д. Врбањац и С. Николајевић. – Изведено 3 пута.
ЛИТ: А-м, Mozarts „Requiem“, Deutsches Volksblatt, 15. II 1922.

В. В.

РЕЛИЋ Мара – глумица-волонтер (Нови Сад, 1911 – ). Наступала је повремено у НП у НСаду у периоду од 1925. до 1927.

УЛОГЕ: Тоанон (Кад старимо), Серјожа (Ана Карењина), Даница (Граничари).

В. В.

РЕМАРК Ерих-Марија (Erich-Maria Remarque) – немачки писац (Оснабрик, 22. VI 1898 – Локарно, Швајцарска, 25. IX 1970). Право име му је Ерих-Паул Ремарк (Erich-Paul Remark). Био је син књиговесца и као свршени матурант морао је отићи у Први светски рат, после чега је мењао позиве; тако је био учитељ и трговац, а као журналиста уређивао је часопис „Sport im Bild“. Као тридесетогодишњак је отишао у иностранство; 1933. му је одузето немачко држављанство, а његове књиге, заједно са књигама других напредних антифашистичких писаца, гореле су на ломачама. Две г. по одласку из Немачке настанио се у Аскони (Швајцарска), од 1939. је живео у Њујорку, а од 1947. је амерички држављанин. Р. је у првом реду романописац. Његов роман На западу ништа ново (Im Westen nichts Neues, 1929) спадао је у најчитаније књиге деценије пред Други светски рат и убрзо је био преведен код нас. Даљи његови романи су: Der Weg zurück (1931), Drei Kameraden (1957), Liebe Deinen Nächsten (1940), Arc de triomphe (1946), Der Funke Leben (1952),  Zeit zu leben und Zeit zu sterben (1954), Der schwarze Obelisk (1956), Die Nacht von Lissabon (1962); једина Р. драма је Die letzte Station (1956). Многи историчари књижевности су мишљења да Р. ни једним својим каснијим делом није достигао свој први роман, који је током 1928. излазио у наставцима у новинама „Vossische Zeitung“. Сва Р. дела много су превођена на стране језике, а нека су снимљена на филм. И код нас је Р. био доста превођен и читан писац. Исте г. када се појавио у облику књиге (1929) роман На западу ништа ново превео је Фран Шојат (Згб 1929) и за наредне три деценије преведен је још пет пута. Повратак (Der Weg zurück) превели су Драган Тандарић (1931) и Каћуша Авакумовић-Малетин (1953), која је Три ратна друга (Drei Kameraden) превела и у два маха публиковала (1953. и 1957); Тријумфална капија преведена је четири пута на српскохрватски и једном на словеначки; три пута је штампан превод Искре живота, а по једном су преведени Љуби ближњега свога, Доба живота и доба смрти, Црни обелиск и Позајмљени живот (Geborgtes Leben). У Суботици су штампана Р. сабрана дела. Овим набрајањем нису, разуме се, наведени сви наши преводи Р. дела. У НПДб је 1936. изведена Динуловићева драматизација Р. романа На западу ништа ново.

С. К. К.

РЕНАШ Жак (Jacques Reinach) – француски барон, банкар и финансијски стручњак, балетски либретист (Франкфурт на Мајни, 1840 – Париз, 1892). Углавном се бавио банкарским пословима, веома успешно, све док није оптужен за неке малверзације – за време истраге је и умро, вероватно извршио самоубиство. Белетристиком, уметношћу уопште, бавио се успутно, „из хобија“. Заједно са Жилом Барбијеом (в) написао је либрето за Делибов балет Силвија, који је у СНП изведен 1958.

В. В.

РЕПАК Салих Салко – драмски глумац (Столац, 14. IV 1897 – Београд, 18. X 1962). Завршио је два разреда основне школе. У позориште је ступио најпре као плакатер, а као глумац дебитовао је 10. III 1919. у путујућој трупи Радивоја Динуловића и Николе Хајдушковића. У сезони 1921/22. био је ангажован у НП у Сарајеву, од 1922. до 1924. у НПу Суботици, од 1924. до 1927. у НК у Сплиту, од 1928. до 1929. у Београдској комедији, у сезони 1929/30. у Градском позоришту у Битољу, од 1930. до 1933. у Бановинском позоришту у Пожаревцу, од 1934. до 1936. у НП Бгд Секција за Дб, од 1. VIII 1936. до 31. VII 1938. у НПДб, од 1938. до 1942. у ХНК у Згбу, од 1942. до 1944. у Казалишту народног ослобођења, од 1945. до 1947. управник НП у Нишу, од 1947. до 1949. у Југословенском драмском позоришту у Бгду, од 1949. до 1952. редитељ и управник Београдског драмског позоришта и од 1952. до пензионисања, 1959, у НП у Бгду, где је 1953. у Нушићевом Свету прославио 35-огодишњицу уметничког рада. Поводом његове смрти, у „Политици“ од 19. XI 1962, Ели Финци је, између осталог, написао о Р. глуми; његови ликови су „грађени од опека непосредног људског и животног искуства“, па се „тим искуством увек у свему могао сагледати и одредити… Та сила животног искуства дала је изванредно снажан печат свем његовом раду на уметности глуме у исти мах“.

УЛОГЕ: Рустигело (Лукреција Борџија), Путник (Код белог коња), Конте Ланца Робио (Мала Бираги), Истражни судија (Ујеж), Доктор (Путем цвећа), Саветник (Ура, синчић!), Големанов (Големанов), Кардинал (Наш попа код богатих), Ујка Благоје (Др), Андреја Дреновац (Силе), Прокоп Трива (Ослобођење Косте Шљуке), Жевакин (Женидба), Федосејев (Нови дом), Хлопов (Ревизор), Проф. Јунек (Људи на санти), Дух (Хамлет), Човек с ногом (Пут око света), Агатон Арсић (Ожалошћена породица), Јовица Јерковић (Народни посланик).

ЛИТ: Г. Р., „Лукреција Борџија“, Југословенски дневник 1934, бр. 219, с. 5; А-м, Премијера „Мале Бираги“, Југословенски дневник, 1935, бр. 36, с. 6; А-м, „Ujež“, Deutsches Volksblatt, 2. X 1935; Ј. С. Т., Валентин Катајев: „Путем цвећа“, Дан, 1935, бр. 115, с. 4; С. Ж., Представа „Ујеж“ од Б. Нушића на позорници СНП-а, Нови Сад, 12. X 1935; Ј. С. Т., Стефан Костов: „Големанов“, Дан, 1935, бр. 127, с. 4; А-м, Салко Репак, Нови Сад, 27. и 28. XI 1935; Ј. С. Т., К. Вотел: „Наш попа код богатих“, Дан, 1935, бр. 165, с. 4; -ћ, Позориште, Војводина, Вршац 19. V 1936; А-м, Народно позориште кнеза намесника Павла, Дан, 1936, бр. 282, с. 6; А-м, Позоришна сезона отворена је премијером Нушићеве комедије „Др“, Дан, 1936, бр. 285, с. 8; А-м, Ћосић-Димић: „Силе“, Дан, 1936, бр. 302, с. 4, бр. 303, с. 8; С. Д(инчић), Ропство груди земље и званичној правди, Дан, 1937, бр. 13, с. 6; А-м, Премијера „Новог дома“ од Булгакова, Дан, 1937, бр. 25, с. 6; У. Чоб(анов), Социјални роман у комедији, Дан, 1937, бр. 262, с. 4; Е. Финци, Испит човечности, Политика, 19. XI 1962.

В. В.