ТОКАЛИЋ Милош – глумац-волонтер (Нови Сад, 1875 – Београд, 1923). У СНП је у сезони 1895/96. играо Дабижива у Балканској царици и још неколико неименованих улога.

ТОКИН Милан – публициста и историчар књижевности (Вршац, 18. VIII 1909 – Нови Сад, 30. III 1962). После школовања у родном граду студирао је на Правном факултету у Бгду радећи паралелно као новинар. И после дипломирања, 1936, остао је у журналистици – био је сарадник „Времена“ и новинске агенције „Авала“. Пропутовао је све балканске земље, Аустрију, Мађарску и Пољску, а од 1938. до 1941. био је дописник из Берлина. Почетком рата интерниран је са особљем југословенске амбасаде, па враћен у Бгд. Радио је техничке послове у штампарском предузећу „Београд“, а 1943. се повукао у Вршац, не желећи да га приморају на активан новинарски рад. Био је дневничар у „Банатском каменолому“. По ослобођењу, службовао је у привредним институцијама, а од почетка 1949. у Државном историјском архиву, Градској библиотеци и Народном музеју у Вршцу, који је његовом заслугом основао Стеријино одељење, данас Стеријин музеј. Од 1957. до смрти био је библиотекар на Филозофском факултету у НСаду. Не рачунајући младалачке песме, тек 50-их г. је почео да се интензивно бави књижевношћу и позориштем, најпре рецензијама, затим историјско-журналистичким написима из културне историје. Посебно је изучавао Стерију, повезујући његово дело са вршачком стварношћу и личностима реалног живота. Тако је настала књига Стерија (1956), која свакако спада међу најбоље радове о нашем комедиографу. Пред крај живота бавио се судбинома авантуристичких духова нашег поднебља од XVII до XIX века („Нин“, 1959, 1960), па му је 1959. објављена књига Царичин љубавник, о генералу Симеону Зорићу. Обимном публицистичком и културноисторијском раду прикључио је преводе са немачког (Шваб, Цвајг, Е. Е. Киш, Т. Фонтане) и са франциуског (Р. Ролан, Казанова). Сарађивао је и у новосадској „Нашој сцени“. У написима о Стерији говорио је и о представама Стеријиних драма у СНП.

Б. Кв

ТОЛЕР Ернст (Ernst Toller) – немачки писац (Самочин, код Познања, Пољска, 1. XII 1893 – Њујорк, 22. V 1939). Истакнути немачки експресиониста, као драматичар и писац политичких есеја, па као активан марксиста и антифашиста, Т. је у Немачкој пре 1933. играо видну улогу. Отац му је био трговац; завршио је гимназију у Бидгошћу (Пољска) и пре завршених правних студија у Греноблу вратио се 1914. у Немачку да би као добровољац учествовао у рату. Пошто је 1916. био тешко рањен, отпуштен је из војске као неспособан и продужио студије у Минхену и Хајделбергу; тада је пришао социјалистима и убрзо извукао консеквенце о нужности класне борбе; због свог пацифизма био је већ 1917. ухапшен, а 1918. је учествовао у штрајку радника фабрике муниције и био у руководству новембарске револиције у Минхену. Био је председник централног совјета радника, сељака и војника Баварске и тиме председник прве баварске совјетске републике. После гушења ове прве комунистичке власти на југу Немачке био је осуђен на пет г. затвора и за то време се интензивно бавио књижевним радом. После изласка на слободу напустио је активну политичку борбу, али је као интелектуалац грађанског типа остао повезан са радништвом. Живео је у Берлину; путовао је у Совјетски Савез (1926), у Сједињене Америчке Државе (1929), Шпанију (1930), а пред нацистима се (1933) најпре склонио у Швајцарску, па Француску, Енглеску и САД; његова дела су после 1933. у Немачкој била забрањена, одузето му је немачко држављанство, а он је у иностранству активно и енергично иступао против фашизма. Но, постепено је почео да сумња у резултате настојања да се мирним путем дође до друштвеног мира, а добрим делом услед разочарења због пропасти шпанске републике (активно се борио за њено одржање) и депресији због оштрине класне борбе  извршио је самоубиство у Њујорку. Поред знатног броја есеја политичке садржине, Т. је написао више драма, у којима је долазио до изражаја његов антиратни, антикапиталистички и антиимперијалистички став: Die Wandlung (1919), Masse-Mensch (настало у затвору, 1922), Die maschinenstürmer (1922), Hoppla, wir leben! (1927), Feuer aus den Kesseln (1930), Der entfesselte Wotan (1933), Die blinde Göttin (1933) итд. За време вајмарске републике Т. је сматран првим немачким драматичарем, а мањи успех је имала његова лирика: Der Tas des Proletariats (1921), Gedichte der Gefangenen (1921) и др. Од његових списа првенствено политичке садржине вероватно је најчитанија била књига Eine Jugend in Deutschland, коју је код нас, под насловом Једна младост у Немачкој, превео П. Бихаљи (Бгд 1933). Код нас су преведена још Т. дела: Moskva – New York – Madrid (Згб 1933, прев. и предговор Мирко Кус-Николајев) и Hinkemann (Љубљана 1934, прев. Анте Новак). Сабрана дела су му објављена у пет свезака (1978). У СНП је изведен његов комад Слепа богиња (Die blinde Göttin) 1936, у преводу Јована Геца.

БИБЛ: Слепа богиња, прев. Јован Гец, и Хинкеман, прев. Стеван Миловић, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 284.

С. К. К.

ТОЛСТОЈ Лав Николајевич (Лев Николаевич Толстой) – велики руски писац, један од највећих светских писаца, приповедач, романсијер, драмски писац и теоретичар уметности (Јасна Пољана, 9. IX 1828 – Астапово, 20. XI 1910). Гроф пореклом, борац у одбрани Севастопоља, васпитач народа у Јасној Пољани, проповедник нарочитог учења које се састоји у непротивљењу злу насиљем и у прилагођавању животу, Т. је имао необично разноврсно и богато животно искуство које му је помогло да, и у уметничком делу, буде писац разноврстан и дубок. У многим својим делима обрађивао је догађаје из властитог живота, а у некима од познатих ликова износио своје идеје. Такав је случај са трилогијом Детињство (1851), Дечаштво (1852–1854) и Младост (1855–1856), у којој је описао развој психолошког сазревања дечијег и младићског доба. Ценећи изузетно ово своје дело, Т. га је упоређивао са Хомеровом Илијадом. У ликовима Олењина (Козаци, 1863), Љевина (Ана Карењина, 1875–1877) и Нехљудова (Васкрсење, 1889-1890) оцртао је многе своје одлике и саопштио најинтимније своје мисли о срећи и несрећи, раду и благостању, религији и цркви, љубави као главној вези међу људима, смирењу као врсти јачања духа и отпору као одбрани човекове индивидуалности. Његов роман Рат и мир (1863-1869) једно је од највеличанственијих дела светске књижевности са грандиозном сликом ратовања и мирног живота, са мноштвом ликова које је тешко замислити у једном књижевном делу, са схватањем улоге народа у рату као нечега што је исконско и несавладиво. У сенци његових великих романа налазе се тзв. „мања дела“ (Смрт Ивана Илића, 1886; Отац Сергије, Крајцерова соната, 1887-1889; Хаџи-Мурат, 1896-1904), која су, тематски и композиционо, а и по снази психолошког удубљивања у судбине људи и по схватању живота, нешто најбоље у својој врсти уопште. Т. драмско стваралаштво садржи мали број де­ла: Царство мрака (1886), Плодови просвећености (1886-1889) и Живи леш (1900). У њима је обухватио најважнија питања своје епохе – однос породице и друштва, просвете и народа, човека и његове среће. Интересантно је напоменути да је у некима од ових дела (посебно у Живом лешу) „одступио“ од неких ранијих уверења која је категорично проповедао у својим великим романима. Тако он показује велико разумевање за лик Феђе Протасова, који тражи излаза у страсним животним радостима а не у смирењу, који се буни против прописаног породичног морала, тежећи драматичном и пуном, планском, људском живљењу. У овом делу Т. је отворено стао на страну пуноће животних догађаја, оне „врелине“ која избија из љубави слободне и неспутане брачним оковима. Све његове драме одликују се једноставном, реалном радњом, а ликови су стварносни, по поступцима и изгледу. Наравно, оно што је карактеристично за овог великог романописца дошло је до изражаја и у драмама: широко обухватање живота, велики проблеми пред којима се човек налази, једноставност израза. Налазећи мноштво супротности код Шекспира, написао је једну од најопширнијих и најоштријих расправа о Шекспировим делима. Доказивао је и анализирао „нереалност“ Шекспирових ликова и ситуација у којима се налазе и делују, оспоравао психолошка „претеривања“ у понашању личности и у драмским сукобима, а „препричавајући“ садржину појединих дела (нарочито Краља Лира), доводио је до „апсурда“ конкретне појединости, врсте кретања и начин размишљања, сматрајући их „немогућим“. Без обзира на жестину којом се окомио на Шекспира, у овој његовој расправи не треба гледати само хир једног генијалног „особењака“, него и схватање књижевног метода који се заснива на једноставности, животној уверљивости и користи од утицаја. И у његовим естетичким написима о уметности основне идеје су баш те. Т. није одобравао модернистичку „неразумљивост“, „искључивост“ и бављење „уметношћу ради уметности“. Зато је писао негативно о Бодлеру, Малармеу и другим писцима исте или сличне оријентације. Његови написи о Пушкину, Гогољу и Чехову показују колико је дубоко разумевао и схватао уметност других писаца и био спреман да је прихвати, велича и пропагира. Т. дневници су један од интересантних начина на који се велики писац бавио собом, својим моралним „очишћењем“ и усавршавањем, али су значајни и по забелешкама о лектири и настајању његових великих дела. У нашој књижевности био је рано превођен и изузетно добро познат писац. Готово сва његова дела су преведена, и то у сабраним делима по неколико пута. У репертоару СНП био је значајно заступљен, како оригиналним драмама тако и драматизацијама: Царство мрака (1921),  Живи леш (1924, 1952), Крајцерова соната (1926, 1956), Васкрсење (1924), Ана Карењина (1927).

В. Кл.

ТОМА Робер (Robert Thomas) – француски драмски писац (Гап, Високи Алпи, 28. IX 1927 – Париз, 3. I 1989). Већ као осамнаестогодишњак запослио се у позоришту као епизодни глумац али и радећи све друге послове који су му били нуђени. Желећи да постане драмски писац, интензивно се припремао за тај позив – кажу да је прочитао сва драмска дела која су од 1900. објављена на француском језику. Од самог почетка био је фасциниран криминалистичким жанром, нарочито трилер-комедијама. До 1959. написао је девет таквих дела, два су чак и изведена, али су и код читалаца и код публике и критике прошла сасвим незапажено. Тек криминалистичка комедија Клопка за беспомоћног човека, коју је 1959. извело париско позориште „Bouffes-Parisiens”, донела му је изненадну славу. Убрзо је постављена на Бродвеју, а затим су представник америчке филмске компаније „Фокс” и чувени редитељ Алфред Хичкок хитно допутовали у Париз да са аутором потпишу уговор о екранизацији овог комада. Иако га озбиљна критика и интелектуални кругови ни тада нису прихватили (посебно енглески – на тлу Британије је први пут један Т. комад изведен тек 2011), постао је изузетно популаран. Ускоро се нижу успеси: Осам жена (овај комад је освојио Hachette Prix du Quai des Orfevres for Best Play in 1961), Други пуцањ, Удружење убица, Папагајка и пиле, криминалистички водвиљ Неочекивани пријатељ… СНП је 1970. извело Клопку за беспомоћног човека, а Осам жена два пута: 1962. и 1985.

В. В.

ТОМАНДЛ Миховил – историчар, публицист и преводилац (Брчко, 19. IV 1894 – Панчево, 21. V 1963). Његов отац Јосип, војни ранар, био је пореклом Чех, а мати Катарина из новосадске породице Плетенац. Основну школу похађао је у Босанској Градишки, првих шест разреда гимназије у Земуну, седми у Згбу и Земуну, где је завршио и осми разред са испитом зрелости (1913). У Згбу је припадао групи студента Луке Јукића, који је био атентатор на комесара Цуваја, један од организатора штрајка средњошколаца због укидања Хрватске наутичке школе у Бакру и учесник у демонстрацијама због наметнутог, ненародног режима у Хрватској (1912). Правне науке студирао је у Бечу и Згбу, где је 31. VII 1923. стекао докторат права. За време студија у Бечу био је секретар Хрватског академског друштва „Звонинир“, које је у питањима одбране националних права словенских народа у Аустроугарској заједнички иступало са Српским академским друштвом „Зора“. За време Првог светског рата био је ухапшен и једно време провео је у затвору у Араду, у истом казамату са Васом Стајићем. После Првог светског рата најпре је радио у окружном и среском суду у Панчеву; затим је постао адвокатски приправник. Адвокатура, којом се бавио до 1941, никада му није постала главна преокупација него само извор скромних прихода за егзистенцију. У том периоду био је ангажован и у политичком раду. До 1924. је сарађивао са Демократском странком, а од тада до повлачења из политичког живота (1933) припадао је Самосталној демократској странци Љубе Давидовића. Био је напредан грађански демократа, изразито југословенске оријентације. После Другог светског рата формирао је Градску библиотеку у Панчеву и био њен први управник (1944-1953). Затим је, 1953-1954, био управник панчевачког Градског државног архива; и после одласка са тог положаја, у Архиву је, као архивист и научни сарадник, остао до пензионисања. Публицистичку активност је започео пре Првог светског рата у новосадском „Бранику“. Своје радове је тада објављивао и у панчевачком „Грађанину“, а нешто доцније у „Хрватском покрету“ и „Хрватској њиви“. У Панчеву је двадесетих г. извесно време уређивао „Панчевац“ и био један од покретача и уредник „Народне слоге“. Чланке у „Бранику“, „Грађанину“ и „Хрватској њиви“ потписивао је псеудонимом Томанић. Сарађивао је и у многим, поглавито новосадским и београдским, листовима и часописима (Матичини „Летопис“, „Глас“, „Зборник за књижевност и језик“ и „Зборник за друштвене науке“, затим „Гласник Историјског друштва“, „Зборник Државног архива Војводине“, „Историјски часопис САНУ“, „Нова Европа“, „Звук“, „Музика“, „Наша сцена“, тузланско „Позориште“, „Панчевачка недеља“, „Политика“, „Правда“, „Слободна Војводина“ односно „Дневник“ и др.). Био је члан Научног одељења МС, спољни сарадник Историјског и Музиколошког института САНУ и сарадник Енциклопедије Југославије и Музичке енциклопедије. Приликом прославе 90-огодишњице СНП (1951) био је председник Одбора за организовање изложбе о историјском развитку СНП, коју је и отворио. У научноистраживачком раду Т. се бавио темама, догађајима и личностима из политичке и културне прошлости Војводине. Из прве области запажене су његове монографије о др Светиславу Касапиновићу и Константину Пеичићу. За историју нашег позоришта и музике занимљиве су његове студије и прилози о Николи Ђурковићу, Султани Цијуковој, Жарку Савићу, глумцима Ружи и Драгомиру Кранчевићу, музичарима Драгомиру и Петру Кранчевићу, Аксентију Максимовићу, Јовану Пачуу и Даворину Јенку. У монографији Споменица панчевачког Српског црквеног певачког друштва 1838-1938, коју је 1940. наградила Српска академија наука, дао је, научно темељно фундиран, значајан прилог историји наше хорске музике остваривши до оног времена један од најкрупнијих подухвата у српској музичкој историографији. Српско позориште у Војводини, монографија коју му је у две књиге издала Матица српска, обухвата развитак театарског живота Срба у Војводини од 1756. до 1919. У овим књигама сабрана је, сређена и обрађена грађа о црквено-школском и световном школском позоришту код Срба, о позоришном раду Јоакима Вујића, Николе Ђурковића, новосадског Летећег дилетантског позоришта и других дилетантских позоришних дружина у Војводини у XIX веку, Скоро две трећине рада посветио је СНП. Радећи на овом делу, суочен са чињеницом да су највећи део архиве, збирка плаката и Библиотека СНП изгорели 1928. у пожару Дунђерскове позоришне зграде, Т. је морао сам да савлада многе наизглед несавладиве тешкоће: трагао је у тада још несређеним архивима и библиотекама у неколико десетина места за грађом која је још понегде остала сачувана, често беспомоћан застајући пред некомплетним збиркама старих новина и часописа у трагању за  одговорима на многа питања у изворима који му нису увек били лако доступни. Па ипак, успео је да истражи и сабере обилну грађу и осветли најважније моменте у развитку српског позоришта у Војводини у раздобљу од скоро пуна два века. За период СНП знатно је проширио, богато документовао и снабдео великим бројем нових података уски оквир који је за исти период поставио Јован Грчић својим збијеним прегледом Српско народно позориште (1922). Захваљујући Т. напорима реконструисани су, у већим размерама, репертоар СНП, састав његовог глумачког ансамбла у појединим периодима и његова гостовања; утврђени су преводиоци и писци чија су дела извођена и обелодањене многе значајне одлуке и важне иницијативе ДСНП. За већи број глумаца и других позоришних личности прикупио је драгоцене биографске податке. Том својом монографијом, рађеном са страшћу и акрибијом радозналог и вредног истраживача, Т. је трајно задужио и СНП и нашу театролошку науку. Бавио се и преводилачким послом: с немачког је превео и објавио Комунизам – његово биће, његов циљ, његово господарство Едварда Пајлија (Панчево 1921), а са француског Љубав, драму П. Жералдија, коју је изводило ДНП. Објавио је и два краћа прилога историји српске књижевности – оба о песнику Васи Живковићу („Зборник Матице српске за књижевност и језик“, књ. I и IX). У рукопису су му остали радови из светске књижевности Гете и Французи, Гете и француски језик, Р. Тагоре о жени и љубави, аналитички рад о Милтоновом Изгубљеном рају с коментарима, и Аутобиографија, која се чува у Одељењу за друштвене науке МС. Француска влада га је 1938. одликовала Палмом академије.

БИБЛ: Избори Др Михаила Полита-Десанчића у Банатској Граници и Милетићев башахидски пораз и тителски избор 1875, посебан отисак из Гласника Историјског друштва, 1934, књ. 7, св. 1-3; Споменица панчевачког Српског црквеног певачког друштва 1838-1938, Панчево 1938; Др Светислав Касапиновић, Панчево 1940; Драгомир Кранчевић [виолинист], посебан отисак из зборника Музика, Бгд 1951; Имена и бројеви (Рад СНП у статистици), НС, 1951,  бр. 31-32, с. 4; Удео наших композитора у развитку Српског народног позоришта, НС, 1951, бр. 31-32, с. 4; Српско црквено-школско позориште у XVIII веку, НС, 1952, бр. 34, с. 1; Српско световно школско позориште, НС, 1952, бр. 35, с. 1; Позориште Јоакима Вујића, НС, 1952, бр. 36, с. 2, бр. 37, с. 2; Позориште Николе Ђурковића, НС, 1952, бр. 38, с. 4, бр. 39-40, с. 5; Драгомир Кранчевић [певач, глумац и редитељ], НС, 1952, бр. 41-42, с. 1-2; Први српски позоришни композитор Аксентије Максимовић, НС, 1952, бр. 43-44, с. 3; Др Јован Пачу, НС, 1952, бр. 51, с. 3, бр, 52, с. 3; Период Летећег дилетантског позоришта, НС, 1953, бр. 57-58, с. 3; Питање позоришне зграде у Панчеву 1842, НС, 1953, бр. 66, с. 3; Васа Живковић и Српско народно позориште, НС, 1954, бр. 71-72, с. 6; Српско позориште у Војводини, I-II, НСад 1951, 1954; Невоље Српског народног позоришта до Првог светског рата, Споменица СНП 1861-1961, НСад 1961, с. 331-346; Репертоар и гостовања Српског народног позоришта у Новом Саду од 1861. до 1914. године, Споменица СНП 1861-1961, НСад 1961, с. 481-525; Живот и рад Константина Пеичића, НСад 1966.

ЛИТ: Др Н. Милутиновић, Др Миховил Томандл – Споменица панчевачког Српског црквеног певачког друштва, ЛМС, 1938, књ. 349, с. 303-304; К. Т. М., Др Светислав Касапиновић, заштитник војвођанских Срба и поборник идеје Српства, Правда, 1938, бр. 12.051, с. 11; Б. Томић, Монографија о дру Светиславу Касапиновићу, Панчевачка недеља, 1940, бр. 333, с. 6; М. А. Пурковић, Др Миховил Томандл – Др Светислав Касапиновић, Гласник Југословенског професорског друштва, 1939-1940, бр. 5, с. 400-401; В. Ђ. Бабић, Једна добра монографија, Видици, 1940, бр. 9-10, с. 274-275; М. Ћ(урчин), Монографија о дру Светиславу Касапиновићу, Нова Европа, 1940, бр. 9, с. 301-303; Др К. Н. Милутиновић, Прилози проучавању историје Војводине. Две књиге г. Миховила Томандла, Глас МС, 1940, бр. 110, с. 66-69; Ј. Путник, Српско позориште у Војводини, НС, 1954, бр. 77, с. 1 и 5; Р. Л. Веселиновић, Др Миховил Томандл, Зборник МС за друштвене науке, 1963, св. 36, с. 148-149; Л. Дотлић, Др Миховил Томандл (in memoriam), Зборник МС за књижевност и језик, 1966, књ. 1, с. 190-191; В. Матић, Град накрај света, ЛМС, 1978, књ. 154, с. 206-217.

Л. Д.

ТОМАНОВИЋ Вера – глумица (Вранишће код Призрена, 10. VI 1933 – Београд, 11. II 2012). Завршила је Академију за позоришну уметност у Бгду 1956. Од 1. IX 1956. до 15. VIII 1960. била је чланица НП у Нишу. Од 16. VIII 1960. до 15. VIII 1962. била је ангажована у Драми СНП, одакле је прешла у дубровачко Казалиште.

УЛОГЕ: Глумица (Хамлет), Мери Бојл (Јунона и паун).

ЛИТ: С. Ст(анић), Репертоар и нови чланови, Дневник, 22. VI 1960.

В. В.

ТОМАС Брендон (Brandon Thomas) – енглески глумац и драмски писац (Ливерпул, 25. XII 1856 – Лондон, 19. VI 1914). Најпре је био запослен у поморском градитељству, студирајући истовремено технику, али је убрзо почео да се појављује на мањим позорницама, па је 1879. био ангажован у једном лондонском позоришту. На Вест Енду се прочуо као комичан и карактеран глумац. Позоришне комаде је почео да пише 1889. Један од њих, Карлова тетка (Charley’s Aunt), написан 1891. а приказан 1892, стекао је светску славу и своме писцу донео надимак „отац Карлове тетке“. У току прве четири сезоне од настанка ова фарса је само у Енглеској доживела 1466 извођења. На репертоару се одржала до наших дана, а у Енглеској се скоро без престанка изводи у понеком позоришту (1954. је приказана у режији Џона Гилгуда). И до новосадске публике је стигла брзо: СНП ју је први пут приказало већ 1897, у преводу Јована В. Петровића, а доживела је још неколико премијера (1910, 1919, 1927. и 1938).

ЛИТ: Ј. Хр(аниловић), Карлова тетка, Позориште, НСад, 1898, бр. 9, с. 46-47; П., „Карлова тетка“, Србадија, Велика Кикинда, 1898, бр. 41, с. 4; А-м, Српско народно позориште у Земуну, Ново време, Земун, 1899, бр. 23, с. 1; А-м, У петак, 11. фебруара, гледасмо „Карлову тетку“, Застава, 13. II 1900; А-м, Српско народно позориште, Сриемске новине, Вуковар, 1905, бр. 78, с. 4; Л. (Марковић) М(ргу)д, „Карлова тетка“, шала у 3 чина од Томе Брандона, Браник, 1907, бр. 282, с. 3; А-м, Српско народно позориште у Сомбору, Слога, Сомбор, 1910, бр. 10, с. 5; Б. Чиплић, Брандон Томас: „Карлова тетка“, Дан, 29. XI 1939.

С. А. Ј.

ТОМИЋ Живојин Жика – оперски певач, тенор (Кладово, 12. IX 1896 – Титоград, 19. XI 1961). Певање је учио у Одеси и Бечу од 1917. до 1919, када је ангажован у Опери НП у Бгду и у њој, уз краће прекиде, остао до 1941. Од 1928. до 1930. био је на концертној турнеји по Италији, Француској и Јужној Америци, певајући углавном композиције југословенских композитора. Од 1945. је живео у Титограду, где се бавио педагошким радом и повремено наступао на концертима и на радију. У НП у НСаду гостовао је као Алфред у Травијати 30. X и 1. XI 1922. (и поново у овој улози 7. II 1948), Јењик у Проданој невести 23. XII 1922. и Гроф Алмавива у Севиљском берберину 7. XII 1924. Лирски тенор веома пријатне боје, певач и глумац устрептале осећајности и бујног темперамента, Т. је између два рата био живописна и омиљена личност наше оперске сцене. Снимио је много грамофонских плоча на којима су, поред арија из светског оперског репертоара, низом песама заступљени и наши композитори.

ЛИТ: О. С(уботи)ћ, Гостовање Живојина Томића у „Травијати“, Застава, 1. XI 1922; S. Zubac, „Der Barbier von Sevilla“, Deutsches Volksblatt, 27. XII 1924.

В. П.

ТОМИЋ Јосип Еуген – књижевник (Славонска Пожега, 18. XI 1843 – Загреб, 14. VII 1906). Гимназију је полазио у Славонској Пожеги а завршио у Згбу, гдје је од 1858. до 1863. студирао теологију а затим право. Од 1867. дјеловао је у управној служби у Славонској Пожеги, а од 1868. у Згбу као владин перовођа, од 1875. као владин тајник, од 1892. као владин савјетник а од 1905. као бански савјетник. Уз то је од 1873. до 1879. обављао дужност драматурга ХНК. У млађем је добу писао пјесме, а од 1863. је наставио да се бави књижевношћу као новелист, романописац, драматичар, преводилац и писац фељтона, студија и чланака у тадашњим часописима. Прва му је повијесна приповијетка Крвни пир (1863). Под утјецајем А. Шеное написао је хисторијске романе Змај од Босне (1879), Капетанова кћи (1884), Емин-агина љуба (1888), Удовица (1891), За краља – за дом I, II (1894-95), те довршио Шеноину Клетву. Поткрај живота, у раздобљу Модерне, написао је своје најзначајније дјело –  реалистички друштвени роман Мелита (1899). У загребачком ХНК приказивана су његова дјела: Брачне понуде (1873), Затечени женик (1878), Барун Фрањо Тренк (1880), Господин тутор (1884), Пасторак (1893), Вероника Десинићка (1903) и Нови ред (1918). Написао је либрета за опере Ивана Зајца Лизинка и Твардовски (оба су тискана – 1878. и 1880). Превео је за ХНК око сто различних дјела, међу којима велик број оперских либрета Моцарта, Росинија, Белинија, Обера, Доницетија, Вердија, те драма с њемачког, француског, чешког и пољског (Шилер, Лаубе, Фредро, Сарду, Колар, Шамберк). У СНП су приказивани његови комади Пасторак (1905) и Барон Фрања Тренк (1907), те пријеводи Девојачки завет А. Фредроа (1877) и Монтроз Х. Лаубеа (1888).

БИБЛ: пријеводи: J. Kollar, Monika, Згб 1873; Abate da Ponte, Don Juan, Згб 1874; E. Scribe, Crni domino, Згб 1874; K. D’Ormeville, Ruy Blas, Згб 1875; F. Romani, Mjesečnica (La Sonnambula), Згб 1877; Дјела I-VIII, Згб 1966.

ЛИТ: В. Клаић, Јосип Еуген Томић, Виенац, Згб 1884, бр. 39-40; С. С. Крањчевић, Уз 40-годишњицу књижевног рада Ј. Е. Томића, Нада, Сарајево 1900, бр. 8; М. Огризовић, Јосип Еуген Томић, Хрватска смотра, Згб 1906, бр. 1; Ј. Ивакић, Јосип Еуген Томић, Народне новине, Згб 1918, бр. 248-249; Ш. Бален, Јосип Еуген Томић, Обзор, 1931, бр. 279; Е. Штампар, Јосип Еуген Томић, монографија, Згб 1939; Ш. Вучетић, Јосип Еуген Томић, предговор I књ. Т. Дјела, Згб 1966; М. Шицел, Јосип Еуген Томић, предговор књизи Јосип Еуген Томић, Пет стољећа хрватске књижевности, Згб 1970, књ. 45.

С. Б.