Успешан повратак балета „Грк Зорба“ Микиса Теодоракиса на сцену СНП-а

Премијером обновљеног балета „Грк Зорба“ Микиса Теодоракиса 8. октобра 2016. (реприза 11. октобра), Балет Српског народног позоришта са великим успехом наставио је осамнаест година дугу традицију извођења овог плесног, музичко-сценског спектакла. У представи су сви актери: солисти, ансамбл, оркестар и хор, били максимално сједињени у уметничком настојању да досегну суштинску лепоту и изражајност, овог у свету познатог балета, а пре свега раскошну музичку партитуру Микиса Теодоракиса која покреће најдубље емоције. Овације публике, дуги аплаузи и у више наврата плесање сиртакија на бис, учинило је атмосферу узаврелом, потврдивши да је нови Зорба (игра га Андреј Колчериу) освојио срца публике.
Важно је истаћи да су представу, коју кореографски и режијски потписује Крунислав Симић, а којом је дириговао Александар Којић, овога пута изнели млади играчи ансамбла, који су донели нову енергију и лирску експресију, отворено испољивши занос и страст у својој игри. Познат у нашем балетском свету по раскошно инвентивном и оригиналном кореографском рукопису као и веома деликатним и особеним режијским интервенцијама, Крунислав Симић је овога пута само у назнакама обновио свог „Грка Зорбу“ из 1994. године, за којег је био овенчан Годишњом наградом Српског народног позоришта. Са дистанце дуже од двадесет година, зрелошћу ствараоца који увек пружа свој максимум, он је препознао у новим кадровима Балета СНП-а потенцијал, који је успео да изнесе његове ововремене идеје, како у погледу плесних тако и драмских захтева.
Балет је поставио на темељима класике са значајним отклоном ка неокласици зачињеном грчким фолклорним елементима, пре свега сиртакијем који је незаобилазни и препознатљиви играчки мотив представе, а који се неминовно рађа из Теодоракисове музике. Ансамблу, како мушком тако и женском, наменио је веома динамичну и свеприсутну улогу на сцени, кореографски вешто осликавајући менталитет мештана, окован патријархалним назорима једне херметичне средине која не толерише „уљезе“ (Зорбу и Ника) чији су назори и менталитет другачији. У представи нема празног хода, језиком игре експресивно је исказан мушки принцип нетолеранције и нетрпељивости према свему што ремети устаљене острвске обичаје, као и женски усуд којим су девојке и удовице лишене могућности избора, запечаћених судбина, осујећене у својој слободи и праву на живот какав желе. Али исто тако представа пулсира медитерански разиграним темпераментом оличеним у једноставним групним наступима девојака и младића који подижу температуру представе.
Како у прошлој, тако и у овој поставци Крунислав Симић је хор Опере СНП-а ситуирао у позадински фон сцене као монолитни глас народа који коментарише збивања главних протагониста, сугеришући емоционалну интонацију у којој се одвијају њихове судбине. На кореографском плану, како у дуетним тако и соло поставкама, Крунислав Симић је мајсторски изразио свој креативни потенцијал, осмисливши покретом и плесним комбинацијама психолошка стања љубави, љубоморе, радости, туге, очаја као и драмске ситуације кроз које пролазе главни ликови, попут култног Алексиса Зорбе (Андреј Колчериу), младог писца Ника (Самјуел Бишоп), мадам Ортанс (Катарина Кљајић), удовице Марине (Ана Ђурић) и сеоског момка Павлоса (Ливиу Хар).
Андреј Колчериу, плесач у зениту, веома успешне играчке каријере, свог Зорбу је добро простудирао и плесно изградио. Харизматични добричина из народа, оживео је веома пластично у његовом играчком и глумачком наступу, наметнувши се публици заковитланом енергијом, памтљивим и сугестивним говором тела, гестовима и темпераментом који су до пуног изражаја дошли у сиртакију обојеном страшћу, заносом и животном радошћу. Сјајан и поуздан партнер у лирски интонираним и захтевним љубавним дуетима са Катарином Кљајић (мадам Ортанс), Колчериу није сасвим прешао онај потребни праг емоционалне изражајности која је императив оваквих улога. Па ипак, у свим осталим аспектима, нарочито у наступима са Самјуелом Бишопом (Ник), он је оправдао улогу која му је била поверена, поставши тако симболом искреног пријатељства и човека којем је најважнија слобода.
Право освежење представе био је наступ шармантног и стаситог Самјуела Бишопа, плесача из Велике Британије са ангажманом у Балету СНП-а, који је коректном плесном техником и комплексно оствареним ликом, успео драмски да изнесе читаву лепезу емотивних стања, од заљубљености, преко страсти до емотивног краха и освоји наклоност публике, нарочито у партнерским наступима са Аном Ђурић (Марина), а затим и у веома упечатљивим сценама са Зорбом током двочасовног извођења представе.
За Ану Ђурић, првакињу новосадског балета, улога Марине била је посебан изазов. Формирана на строго класичном репертоару са запаженим играчким успоном носећих улога класичног балетског репертоара, она се овога пута сусрела са изазовним и веома комплексним драмским ликом Марине, која је оличење гордости, пркоса и ароганције али и отворености за искрену и страсну љубав. Беспрекорна у плесно-техничком смислу кроз читаву представу, ова изузетно талентована млада балерина само је делимично остварила суштину драмског лика Марине, јужњачког темперамента оличеног у богатој скали емоција, којој није успела да удахне топлину и занос заљубљене жене, а што ће верујемо, успети кроз наредна извођења.
Катарина Кљајић у лику остареле и болесне мадам Ортанс, чијим бићем пулсирају сећања на младост и неугаслу чежњу за искреном љубављу, солидно је изнела поверену улогу и плесно и драмски, захваљујући, пре свега, добро изграђеном партнерству са Колчериуом. Наредна извођења „Грка Зорбе“ требало би да јој омогуће пуну играчку зрелост. Ливиу Хар овога пута у улози сеоског момка Павлоса, ког раздире љубомора, био је на висини свог драмско-плесног задатка улоге, којој је удахнуо аутентичност.
Естетици представе „Грк Зорба“ допринели су, дискретним колоритом освежени, костими Мирјане Стојановић Маурич, врсног зналца сценске костимографије, чија су решења овога пута, без остатка, испратила ликовне идеје Крунислава Симића, уосталом као и ненаметљива сценографија Милете Лесковца у адаптацији Саше Сенковића, којом је сугерисана архитектура медитеранског поднебља.
Специфичном бојом мецосопрана Марина Павловић Бараћ је у соло наступима обогатила музичку димензију представе, као и солиста на бузукију Бранимир Јовановић.
Док је успешном извођењу ове култне представе несумњиво допринео диригент Александар Којић који је успео да обједини сценска дешавања са уметничким захтевима постављеним пред оркестар Опере Српског народног позоришта, чије је музицирање било достојно партитуре Микиса Теодоракиса.

Снежана Субић