ИСТОРИЈАТ ОПЕРА

1861-1914.

Од почетка рада Српско народно позориште као драмски театар неговало је музику тако да се музички живот на сцени одвијао готово од првог дана. Инструментална и вокална музика биле су саставни део многих представа јер су комади „с певањем” били омиљени и деценијама су заузимали важно место у репертоару. Позориште је увек имало свог капелника (диригента), хор који је био састављен од глумаца и мањи оркестар који су чинили једно време стални и хонорарни музичари, а у периоду кад нису имали свој оркестар ангажован је и војни оркестар града. Први капелник, Адолф Лифка ангажован је 1862. Међутим, тек 1865. када је ангажован Аксентије Максимовић, настају први оригинални музички прилози (до 1871. написао је музику за 17 позоришних комада), а осетан је и видан напредак у подизању извођачког нивоа музичких ансамбала и хора Српског народног позоришта. После Максимовића, капелници су били и Алојзије Милчински, Хуго Доубек, Јован Мирковић, Фрања Вањек, Антоније Туна Освалд, Антоније Улрих и Павао Влаховић. Двадесет година касније на предлог Мите Тополовића одлучено је да сви глумци морају да уче нотно певање. Прва оперета коју је Позориште 1891. приказало је Врачара Веље Миљковића са музиком Емануела Пихерта. Искорак у репертоару направљен је када 1896. постављена опера Јованчини сватови Виктора Масеа и годину дана после шаљива оперета Лепа Галатеа Франца Супеа у којима су ангажовали оперску певачицу Султану Цијукову. Од тада па све до Првог светског рата Позориште, у складу са својим могућностима, негује оперету. Поред поменутих, на репертоару су били и: Кнез Никола Зрињски И. Зајца 1899, Чаробни стрелац К. М. Вебера 1900, Пустињаково звоно Р. Мајара 1902, Проба за оперу А. Лорцинга 1902, Ксенија В. Парма 1909, Кавалерија рустикана П. Маскањија 1910, На уранку С. Биничког 1911, Продана невеста Б. Сметане 1911, Пајаци Р. Леонкавала 1912. и Кнез Иво од Семберије И. Бајића 1914. Најзначајнији солисти тога доба, поред Султане Цијукове, били су Драга Спасић (тада Стефановић) и Жарко Савић, певач изузетног гласа – бас међународне репутације, Стеван Дескашев, Штефанија Ленска, Урош Јуришић, Јоца Цвијановић, Лепосава Јовановић, Антон Криж, Марија Шилханова, Лепосава Нишлић, Олга Освалд и други.

1918-1941.

У међуратном периоду, Српско народно позориште добија први оперски ансамбл и самим тим оснива Оперу. Ангажовани су диригенти Хинко Маржинец и Ловро Матачић. Прва оперета Барон Тренк Срећка Албинија изведена је 29. новембра 1920. Поред домаћих певача, у ансамблу су били и руски и чешки уметници: Божена и Карела Дубска, Емина Шилдова, Вера Горскаја, Мила Левова, Матилда Краљ, Милица Авировић, Мицика Оливијери-Илић, Јелка Јоцић, Михаило Верон-Волконски, Виктор Григорјев, Александар Трошћански, Сергеј Николајевић, Исак Армиди, Николај Баранов, Евгеније Марјашец, Драгомир Кранчевић, Клеменс Клеменчић, Драгутин Врбањац, Милан Оџић, Паја Банац и други. Број чланова хора је био промењљив и кретао се од 24 до 36 певача. Негован је стандардни оперски репертоар: Тоска, Кавалерија рустикана, Травијата, Трубадур, Вертер, Мадам Батерфлај, Продана невеста, Ђамиле, Пајаци, Чаробни стрелац, Риголето, Севиљски берберин, Хофманове приче, Евгеније Оњегин, Кармен, Пајаци и др. Оперетски репертоар је био много шири јер је припрема оперетa било мање захтевнa: Циганска љубав, Кло-Кло, Кнегиња чардаша, Бајадера, Грофица Марица, Лепа Јелена, Три девојчице, Школа за љубавнике, Гејша, Орфеј у паклу, Перикола, Мадам Помпадур и др. Међутим, због малих субвенција и недовољних прихода одлуком министра просвете 14. октобра 1924. Српском народном позоришту је укинута Опера, а крајем марта 1927. и Оперета. После тога оперске и оперетске представе даване су само повремено.

1947 – 2015.

Обнављањем рада Позоришта после ослобођења на репертоару је било неколико комада с певањем из народног живота. Прва оперета коју је Позориште извело 25. августа 1946. била је Мамзел Нитуш Рожеа Ервеа у којој је дебитовала Зденка Николић. У истој сезони изведене су и оперете Шева Ференца Лехара и Силва Имреа Калмана. На предлог Одељења за просвету Главног извршног одбора Војводине, Министарство просвете Србије донело је решење јула 1947. да се у оквиру Српског народног позоришта (тада Војвођанског народног позоришта) формира Опера. Војислав Илић је дошао на место диригента, Владислав Перлдик био је корепетитор, а солисти су били: Ерна Крже, Зденка Николић, лирски сопрани; Мија Липковић, драмски сопран; Љубица Јанковић, алт; Драгутин Бурић, тенор; Борислав Дечермић, лирски тенор и Иво Варговић, баритон. Оформљен је Хор и Оркестар, али су они до сезоне 1948/49. били у хонорарном ангажману. Прва премијера обновљене Опере била је Травијата Ђ. Вердија 16. новембра 1947. Насловну улогу је певала Еран Крже, а репризу Зденка Николић која је преко две деценије била главни носилац лирско-колоратурних улога.

Међу истакнутим солистима који су оставили неизбрисив траг у Опери Српског народног позоришта су и: Деса Влајковић, Мирјана Врчевић-Бута, Матија Скендеровић, Олга Бручи, Рудолф Немет, Аница Чепе, Златомира Николова, Франц Пухар, Влада Поповић, Димитри Мариновски, Шиме Мардешић, Аранка Хећан-Бодрич, Фрања Кнебл, Душан Балтић, Владан Цвејић, Ирена Давосир-Матановић, Евгеније Маријашец, Светозар Дракулић, Јелена Јечменица, Мирко Хаднађев, Војислаав Куцуловић, Вера Бердовић, Вера Ковач-Виткаи, Миодраг Милановић и многи други.

За високе уметничке резултате које је Опера годинама постизала заслужни су и диригенти: Војислав Илић, Душан Бабић, Даворин Жупанић, Милан Асић, Предраг Милошевић, Гаетано Чила, Младен Јагушт, Лазар Бута, Душан Миладиновић, Маријан Фајдига, Владимир Тополковић, Еуген Гвоздановић, Ангел Шурев, Јон Јанку, Миодраг Јаноски, Љубиша Лазаревић, Имре Топлак, Душан Михајловић, Весна Кесић-Крсмановић, Жељка Милановић, Александар Којић, Микића Јевтић и многи други.

У овом периоду стални редитељи у Опери били су: Драгица Дамјановић-Цехетмајер, Марио Маринц, Емил Фрелих, Серж Вафијадис, Дејан Миладиновић, Октав Енигареску, али и драмски редитељи: Јован Коњовић, Јован Путник, Миленко Шуваковић и Михаило Васиљевић.

Репертоар Опере обухата најзначајније оперска и оперетска дела светских и домаћих композитора. Опера СНП од 1947. године нарочиту пажњу посвећује извођењу дела домаћих композитора. Тако су до данас изведена следећа дела: ораторијумска фреска Апотеоза Ивана Ковача, кантата Везиља слободе Михаила Вукдраговића, кантате Војводин, Сви смо ми једна партија и Човек је видик без краја, те опера Гилгамеш Рудолфа Бручија, опера Женидба Милошева (Вилин вео) Петра Коњовића, сценска визија музичке поеме Јама Николе Херцигоње, дечје опере Јежева кућица и Медведова женидба Зорана Јовановића, опера Кнез Иво од Семберије Исидора Бајића, опера Кнез од Зете Петра Коњовића, дечја опера Медведова женидба Зорана Јовановића, опера Покондирена тиква Миховила Логара, дечја опера Прождрљивко Ернеа Кираља, опера Сутон Стевана Христића, сценска поема Тамо где је било срце, данас стоји сунце (муз. сарадник Еуген Гвоздановић), кантата Учитељи Душана Радића, као и опера Милева Александре Вребалов.

На сцени Опере Српског народног позоришта гостовали су истакнути оперски солисти из најпознатијих оперских кућа: московског Бољшој театра, миланске Скале, њујоршкке Метрополитен опере, бечке Државне опере, париске Комичне опере, и опера у Кијеву, Атини, Прагу, Букурешту, Софији, Темишвару, Сегедину, Клужу и друге. Такође, већина солиста Опере Српског народног позоришта редовно је гостовала на југословенским сценама, као и на иностраним. До 1991. Опера је гостовала на свим југословенским позоришним сценама, као и у иностранству: Италији, Мађарској, Бугарској, Румунији, Египту, а дуги низ година стално је размењивала гостовања са Опером у Сегедину и Темишвару. Од 2012. Опера СНП поново одлази на инострана гостовања и фестивале.

ХОР – Несумњив је дугогодишњи високи уметнички квалитет Хора Српског народног позоришта. Датум оснивања Хора сматра се 16. новембра 1947, дан када је изведена прва премијера, Травијата, после обнављања Опере. Тадашњи Хор је био у хонорарном ангажману и тек од сезоне 1948/49. Опера има свој стални хорски ансамбл. Високе критеријуме у хорском певању поставио је још први диригент Војислав Илић, а свој допринос у одржавању и унапређивању дали су и остали диригенти и корепетитори: Милутин Ружић, Ладислав Перлдик, Владимир Тополковић, Мира Глигић, Љиљана Крџалић, Ангелина Стефановић, Виктор Шафранек, Берислав Скендеровић, Борис Черногубов, Еуген Гвоздановић, Јурај Фелик, Весна Кесић-Крсмановић, Наталија Михајловна-Арефјева и др. Од 1980. до 1989. на иницијативу чланова Хора и диригента Јураја Ферика деловао је Камерни хор музичког центра Војводине са циљем да представи дела вокално-инструменталне музике разних епоха, од вокалне полифоније XVI века, преко барокне, до савремене југословенске вокалне музике.

Од 1996. део чланова Хора Опере који су се огледали на пољу духовне музике окупили су се у Мушком камерном хору и освојили публику богатом концертном активношћу. На њиховом репертоару биле су литургије, првенствено домаћих аутора, па је посебно значајно прво извођење Литургије Јосифа Маринковића. Изведене су, такође и Божанствена литургија Франческа Синика (1840), Литургија Роберта Толингера (1885), Литургија Владимира Боберића (1908), али и дела других религијских традиција, као што су Моцартов и Вердијев Реквијем, Орфова Кармини бурана, Хајднова Четири годишња доба, кантата Везиља слободе М. Вукдраговића, Јама Н. Херцигоње, Војводина Р. Бручија и др.

Од 2002. делује и Женски камерни хор под руковођством Весне Кесић-Крсмановић. На репертоару су дела највећих светских и домаћих аутора хорске музике као што су Ди Ласо, Палестрина, Албинони, Кодаљ, Моцарт, Перголези, а највеће домете постигли су у извођењу Божанствене литургије Св. Јована Златоустог композитора Стевана Мокрањца, Аркадија Дубенског, Марка Тајчевића итд.

ОРКЕСТАР – Позориште је септембра 1945. ангажовало музичаре Зору Душановић, виолинисткињу и Лајоша Кесегија, обоисту, што је почетак формирања позоришног оркестра. У наредним годинама Позориште је наставило да прима нове музичаре, тако да је оснивањем Опере 1947. Позориште имало формиран инструментални ансамбл који је до сезоне 1948/49. био хонораран. Од тада па до данас Оркестар је кључни ослонац сваког оперског извођења. Од самог оснивања висок квалитет уметничког рада одржава се сталним стручним усавршавањем у виду учествовања у другим уметничким ансамблима и установама као што су некадашња Новосадска филхармонија, данас активан Војвођански симфонијски оркестар, различити оркестри Радио-Новог Сада, Новосадски камерни оркестар, Музичка школа „Исидор Бајић”. Бројни чланови оркестра учествују у оркестарским пројектима Академије уметности Универзитета у Новом Саду.

Директори Опере од 1947. били су (неки и више мандата) Влада Поповић, Војислав Илић, Даворин Жупанић, Иван Салич, Предраг Милошевић, Лазар Бута, Влада Поповић, Рудолф Бручи, Рудолф Немет, Маријан Фајдига, Младен Јагушт, Еуген Гвоздановић, Душан Белић, Миодраг Јаноски, Рудолф Барањи, Војислав Куцуловић, Имре Топлак, Карло Ижак, Вера Кович Виткаи, Бранислав Јатић, Нада Кокотовић, Младен Сабљић, Миодраг Милановић, Клаудио дел Монако, Славољуб Коцић, Марина Павловић Бараћ, Ангел Шурев, Душан Михаловић, Берислав Скендеровић, Миодраг Милановић, Александар Којић, Ира Проданов Крајишник.

Ансамбл Опере Српског народног позоришта и данас има врхунске солисте, певаче и музичаре који изводе дела интернационалног и националног оперског наслеђа, оперете, мјузикле, хорску музику и богату оркестарску продукцију.

(текст на основу извора и документације саставила др Милена Лесковац)
Литература (избор): Зборник Матице српске за сценске уметности и музику бр. 45, Матица српска, Нови Сад, 2011. (Светозар Рапајић, Први период рада Новосадске опере (1947–1961); Катерина Томанек, Музика на репертоару Српског народног позоришта у Новом Саду (1861–1914); др Ира Проданов Крајишник, Национални репертоар Опере Српског народног позоришта од 1990. до данас;); Свеске Матице српске бр. 56, Матица српска, Нови Сад, 2014 (Немања Савић, Дневне новине Јединство, Петар Коњовић, балканизам и једна могућа историјска слика о Српском народном позоришту (1861 – 1941); Бранка Којадиновић, Вокалне солисткиње у Српском народном позоришту почетком 20. века;); Педесет година Опере, споменица, прир. Весна Крчмар, Миодраг Милановић и Душанка Радмановић, СНП, Нови Сад, 1997; Енциклопедија Новог Сада, ур. Р. Попов, књига 18, Нови Сад, 2001.