Премијера опере „Љубавни напитак“ у Српском народном позоришту

Упркос времену очито ненаклоњеним култури и театру, на нашим сценама догађају се ипак амбициозни и вредни уметнички подухвати, као што је то била суботња премијера опере „Љубавни напитак“ у Српском народном позоришту. У најкраћем: пуни театарски тријумф. Нова поставка популарне Доницетијеве опере окупила је у главним улогама солисте млађе генерације,  представивши изузетне уметничке могућности ансамбла Опере, СНП-а.

Догодило се да Доницетијева комична опера „Љубавни напитак“, коју је написао за свега петнаест дана, постане врхунац његове композиторске каријере, која ванвременском лепотом музике осваја публику широм света. „Љубавни напитак“ донео је на сцену нешто ново: животност и дозу реалистичке уверљивости, која је у лаком либретистичком заплету о вечној потрази за љубављу, кроз звучну потку партитуре наговестила потоњу појаву оперског веризма.

Медитерански распевана музика бујног тока пружила је редитељу, госту из Украјине, Андреју Бесчасном прилику да оствари занимљиву, сценски разиграну и атрактивну поставку, са извесним шаљивим отклоном од такозваног „класичног приступа“. Место збивања измештено је на југ Француске и временски ситуирано на почетак двадесетог столећа, што сугерише необично возило надрилекара Дулкамаре – вашарски аутомобилчић украшен рекламама и редовима лед-сијалица. Својим неконвенционалим, али сврсисходним режијским решењем Бесчасниј је тако оставио довољно простора за динамичан и логичан развој оперске радње.

Међу члановима добро припремљеног ансамбла доминирали су сјајни тумачи главних улога. Сопранисткиња Дарија Олајош Чизмић пружила је надахнуто, вокално беспрекорно и глумачки сугестивно тумачење Адине, у њеном преображају од ћудљиве кокете до заљубљене жене. Такође и тенор Саша Штулић, као сценски и певачки суверени тумач неспретног и несхваћеног љубавника Неморина, коме се, што захваљујући „љубавном напитку“, што добијеном наследству, на крају осмехнула срећа да задобије Адинину љубав. После вести о наслеђеном богатству раније презрени и одбачени Неморино преко ноћи постаје миљеник свих девојака). Било како било, дует Адине и Неморина и терцет са Белкореом у првом чину, као и завршни дует Адине и Неморина представљали су најупечатљивије тренутке представе. Изузетно запажене су биле и жалобна Неморинова арија у првом чину, као и ведра и шаљива баркарола Дулкамаре и Адине, које су награђене аплаузима публике. Врло успеле и убедљиве певачке и сценске наступе остварили су Васа Стајкић као надмени, хвалисави наредник Белкоре, Жељко Р. Андрић као шармантни и речити надрилекар Дулкамара, као и млада сопранисткиња Марија Митић Васић у улози сеоске девојке Ђанете. У роли Пепина наступио је Владимир Стојковић, улогу ађутанта тумачио је Владислав Шегуљев, у улози нотара наступио је Давид Вјештица.

Извођењем опере концентрисано и енергично дириговала је Жељка Милановић, у блиској сарадњи са расположеним солистима, прецизним оркестом и интерпретативно стабилним хорским ансамблом. А као резултат њиховог плодоносног уметничког труда настала је питка, лепа и узбудљива оперска представа, која је присутнима пружила тренутке истинског уживања.

Укупном успеху представе допринела су и сценографија коју потписује Саша Сенковић, костими Јасне Бадњаревић, аутор кореографије Драган Јеринкић и диригент хора Весна Кесић Крсмановић.

Б. Хложан, Дневник, 31. март 2015.


Разиграно и духовито

Редитељ представе радњу није сместио „у космос или актерима ставио мобилне телефоне у руке“, чему се данас одвећ често прибегава. Његово виђење подразумева останак у прошлости и у бајковитом окружењу.

Нова поставка Доницетијевог „Љубавног напитка“ стигла је на сцену Српског народног позоришта у Новом Саду готово две деценије након премијере претходне инсценације. Атрактивна музика, занимљиво структурисан заплет и драмски ток, као и инвентивност уклапања комичних елемената чине ово дело пријемчивим за публику. Све то узима у обзир редитељ Андреј Бесчасниј када формулише коначну физиономију „Љубавног напитка“. Радњу редитељ неће сместити „у космос или актерима ставити мобилне телефоне у руке“, чему се данас одвећ често прибегава. Његово виђење подразумева останак у прошлости и у бајковитом окружењу (наглашено костимима Јасне Бадњаревић), мада ће се из тосканског пејзажа преселити у јужну Француску, на прелаз из 19. у 20. век. Маштовито осмишљена сценографија Саше Сенковића, нарочито сегмент који претпоставља закошени простор (виноград-пољану), пружа многобројне могућности за развијен мизансцен. Бесчасниј разиграва фабулу и поступно увећава „напетост“ ове ведре музичке приповести; усредсређен је на психолошко продубљивање карактера и конкретизацију њихових односа – а љубавне интриге су за то погодан терен – подвлачећи савременост (или свевременост) Доницетијевог текста.

Марија Ћирић, НИН, 16. април 2015.


Доницети, Љубавни напитак
Српско народно позориште, Нови Сад, 28. III 2015.

Премијера комичне опере у два чина Љубавни напитак Гаетана Доницетија на сцени Српског народног позоришта у Новом Саду, била је прилика за оживљавање медитеранског духа италијанског белканта, који је један од својих најизразитијих видова добио управо у овом популарном делу. Редитељ ове поставке, украјински оперски уметник и глумац Андреј Бесчасниј, определио се, како сам каже, за живописну околину Сан Тропеа, мада ни по чему не би могло да се закључи да није у питању и околина Фиренце, где је смештена радња опере. Скромна и укусно постављена сцена, била је у потпуном складу са идејом композитора да прикаже идиличну сеоску атмосферу у оквиру које се одвија типизирана прича о неузвраћеној љубави са неочекиваним обртом и срећним завршетком. Камена кућа са надстрешницом са једне и високи пласт сена са друге стране били су у првом плану, док су чокоти винове лозе били мало уздигнути, чиме се остварио утисак дубине. Цео овај призор уоквиравало је платно са фотографијом облака и плавог неба, на којем су се у једном моменту смењивали и дечији цртежи, који као да су хтели да укажу на чистоту љубави којом је нарочито био обузет главни мушки лик, Неморино. Сасвим уобичајен сценски распоред био је оплемењен добром режијом, у оквиру које је добро искоришћен сваки комадић простора са логичним решењима, без много изненађења. Статисти, мали балетски састав и хор, активно су се кретали дуж целе сцене, заузимајући позиције у складу са тим да ли су коментатори радње или имају главну улогу. Завршна сцена у којој два главна лика, богата девојка Адина и Неморино, после много перипетија изјављују једно другом љубав, одвијала се на надстрешници куће, чиме је догађају који се ишчекивао током целе опере дат посебан значај. Са становишта режије, најизразитији карактер добила су два мушка лика. Надрилекар Дулкамара ког је тумачио Жељко Андрић, појављује се у возилу са приколицом и сигналним светлом налик онима који се користе на голф теренима, што представља снажну референцу на његов шарлатански лик. Хвалисави наредник Белкоре у упечатљивој војничкој униформи и са мачем којег је помпезно вадио из корица, често је користио маршевски корак и бројне гестове који су карикирали лик уображеног мушкарца, што је изврсном Васи Стајкићу добро полазило за руком. Неморино ког је тумачио Саша Штулић, представљен је као наиван, помало будаласти младић чистог срца који све време покушава да освоји Адинино срце. Сама Адина коју је тумачила Дарија Олајош Чизмић, није била разметљива како би се очекивало од богате, размажене девојке која се опредељује да љубав поклони хвалисавом Белкореу. Овом женском лику редитељ као да није желео да подари раскалашнији карактер, вероватно желећи да укаже на кокетни лик заводнице којој су ове особине главно оруђе али и једини циљ, што је Дарија глумачки веома добро знала да истакне. Костими Јасне Бадњаревић били су у потпуном складу са временом у којем се радња одвија. Посебно би требало истаћи изврсне војничке униформе, које су од војника чиниле помпезне, помало гротескне ликове. Народне ношње које је носио хор, просте чакшире Неморина, једноставне, али ипак сјајне Адинине хаљине и лакрдијашке боје одела доктора Дулкамареа, све то је у потпуности одговарало самим карактерима поменутих ликова.

Доницетијева опера представља ремек-дело, пре свега због тога што је у оквиру главних типизираних карактера, композитор успео да оствари низ префињених нијансирања. Њихова унутрашња психолошка стања, верно су осликана повременим мелодијским сенчењима и исказивањима контраста, углавном базираних на односу комично-сентиментално. Певачи су то добро схватили, те су овакве смене ситуација у њиховој интерпретацији деловале природно и без посебног наглашавања. Највећа врлина новосадске поставке лежи у томе, што су буквално сви извођачи ангажовани на сцени добро изнели своје улоге, како глумачки, тако и певачки. Сопран Дарија Олајош Чизмић као Адина, истакла се добро постављеним колоратурама, тумачећи виртуозне Доницетијеве арије интонативно чисто и уз беспрекорно поштовање текста. Саша Штулић, тенор, остварио је одличну улогу простодушног Неморина, успевајући да дочара различите промене расположења, од заљубљености и еуфорије, до крајње резигнираности. Он је у сваком моменту успевао да очува сентиментални карактер Доницетијевих мелодија, те је тако и чувена арија, Уна фуртива лагрима, звучала без трагичног тона, како је из неког разлога тумаче многи велики певачи. Тенор меканог и пријатног гласа, Штулић се овом улогом наметнуо као пожељан за сличне карактере из богатог репертоара италијанског белканта. Баритони Васа Стајкић и Жељко Андрић, у највећој мери били су носиоци буфо карактера. Као наредник Белкоре, Васа Стајкић је био крајње комичан и певачки убедљив. Драматуршки важном лику надрилекара Дулкамаре, подарено је мноштво певачких бравура и комичних ефеката, које је Жељко Андрић интерпретирао веома добро.

Хор као важан чинилац Доницетијеве опере био је одлично увежбан, док је оркестар крајње коректно тумачио своју деоницу. Драматуршки ефектно, усклађено је и неколико балетских тачака које су се одвијале у оквиру жанр-сцена. Довођење у склад читавог ансамбла, заслуга је диригента Жељке Милановић, чије је извођење опере било део докторског испита на Факултету музичке уметности у Београду.

Извођење опере Љубавни напитак Гаетана Доницетија на сцени Српског народног позоришта у Новом Саду било је непретенциозно и успешно. Превелики ентузијазам извођача није могао да се сакрије и много од тога они су заиста успели да пренесу и на публику. Доћи у позориште, уживати у музици и задовољно отићи, звучи као проста формула коју је на домаћим оперским сценама каткада немогуће остварити. Премијера Доницетијеве опере међутим, представљала је потпуно другачији пример.

Срђан Тепарић, Радио Београд 2, Културни кругови: Арс сонора, 30. III 2015.