Реч редитеља

„Магбет” је она врста изазова за који се редитељ спрема годинама, прижељкује га и „плаши” га се у исто време – (слично као Магбет убиства краља).
Међу разним чувеним Шекспировим мислима, које се често цитирају, посебно место има она да:
„Магбет је убио сан, спавати више неће”… Постоје разне занимљиве студије на тему Шекспира и снова у његовим комадима. Сматра се да је од свих Шекспирових великих трагедија „Магбет” највише везан за снове (Фројд се такође бавио „Магбетом”).
У том смислу, ова представа је настала као истраживање управо у вези са сновима. С обзиром на то да је инспирисана разним сликама из снова, могао бих рећи да је главни лик у представи – Сан.
Магбет у једном тренутку каже: „И сем нестварнога, ништа стварно није”. Ова чудесна мисао учинила ми се као нешто из чега је могуће тумачити цео комад. Од тренутка када му вештице кажу пророштво, за Магбета стварност постаје кошмар. Све што се дешава чини се да је само плод његове властите помрачене свести.
Сцене као из сна да долазе: стварно и нестварно, могуће и немогуће… Реално и фиктивно мешају се, постају она ивица ножа којом се све време несигурно креће.
Свет као једно потпуно кошмарно, хаотично, „нестварно” место, мислим да је прилично тачна дијагноза и свега онога што тренутно живимо.