О роману Мефисто

Ман је Мефиста написао у емиграцији, а лик глумца Хендрика Хофгена настао је по моделу Густафа Гриндгенса. После Гриндгенсове смрти, Петер Горски, његов усвојени син, војник који је током рата задужио Гриндгенса, тужио је западнонемачког издавача који је објавио Мефиста због клевете свог поочима. Првостепени и апелациони суд, као 1971. и Уставни суд Савезне Републике Немачке, пресудили су у корист тужиоца па је роман био забрањен. Али не и у источној Демократској Републици Немачкој, где је књига слободно продавана.

Када је доцније западнонемачки издавач објавио Мефиста, Горски се није жалио. Иштван Сабо по овом роману 1981. снима филм с Клаусом Мариом Брандауером. Филм добија Оскара као најбољи на страном језику.

Редитељ о представи

За мене је велика радост радити у граду у ком сам умјетнички формиран, где сам завршио Академију, али је и посебна част радити у најстаријој позоришној инсититуцији на Балкану, са заиста сјајним уметничким ансамблом.

Мефиста сам први пут прочитао док сам још био на Академији и та је књига сад већ 40 година са мном. То је ремек дјело и велика тема која поставља питање односа зла и умјетности. Када ме је директор Драме СНП–а Милован Филиповић позвао да то радимо, пре короне, брзо смо се договорили да то буде баш тај Мефисто. Велика дјела постављају велика питања на која свака генерација тражи своје одговоре. У представи нисам сужавао причу, следио сам роман, чак сам нешто и додао – контекст. Када је роман изашао, 1936, контекст је био јасан. Било је то време успона Хитлера и нацизма у Немачкој.

Данас контекст није толико јасан и очигледан. Млади људи не знају пуно о томе. Зато сам пожелео да дамо тај контекст, да се види да је то било највеће зло у историји цивилизације. Без тога, комад нема довољну снагу.

Тек са тим контекстом видимо тему – уметност у околностима зла.

Пошао сам од тога да је нацизам нулта тачка зла ове цивилизације. У драматизацији коју сам урадио, занимало ме је да тачно поставимо структуре тог политичког система који је јединствен у људској историји. Данас се олако праве поређења с њим. Ништа што се догодило након нацизма, а у свету су се дешавала многа зла, није дошло ни близу тачке коју је остварио нацизам. То је важно и у метафизичком смислу. Мефисто Клауса Мана нас се тиче као што нас се тичу Шекспирова дела.

Покушали смо да направимо епопеју о уметности у времену зла и односу тог зла према уметности. Мислим да је то занимљиво као позоришни подвиг у сваком времену, а посебно је интересантно што смо, због короне, морали да радимо мање представе, с мало глумаца, а сада можемо да имамо 40 глумаца на сцени. И тренутак је добар због програма Тврђава мира ЕПК-а, јер је настао комплексни оквир за испитивање начина како се гради и одржава мир.