Рођен сам два пута.
Прво, као девојчица Калиопа.
Затим поново, као дечак тинејџер Кал.
У мојој крштеници пише да се зовем Калиопа Хелена Стефанидис.
У најновијој возачкој дозволи моје име гласи, једноставно, Кал.
Ја сам хермафродит.
Интерсекс особа.
Међуполност је оно што ме карактерише.

Kроз породичну причу о три генерације грчких емиграната, представа „Мидлсекс“ говори о горућој потреби сваког од нас, а то су лични избор и слобода.

Представа „Мидлсекс“ је прича о интерсекс особи (хермафродиту), која је одгајана као девојчица, да би у тинејџерском периоду уочила различитост свог тела у односу на вршњаке и надаље наставила да живи као мушкарац.

Зашто ова представа?

Друштвене околности, политички, етнички, културолошки обрасци који су нам рођењем дати или наметнути утичу на формирање наше личности, а некада и на наша физичка тела за која је неко једном рекао да треба да буду или мушка или женска.

У време малих победа у погледу давања гласа „другачијима“ и сужавању поља за већу борбу за индивидуалност и слободну вољу, када се борбе, ставови, победе, ратови и револуције преламају на третману тела и пола, тема идентитета је изузетно актуелна и есенцијално важна у политичком и друштвеном домену.

Српско народно позориште у копродукцији са ОПЕНС-ом отвара врата за одважну младу екипу која ће проговорити о половима, суочавању са собом, страховима, те поставити питање шта је данас „нормалност“, зашто човек има потребу да сврстава ствари по одређеним нормама и неписаним правилима.

Димитрије Коканов, драматург

Уроњени у различите дискурсе говора о роду и полу, флуидностима и несталностима ових позиција, јасним разликама између биологије и културе, били смо заинтригирани чињеницом да мало знамо или готово ништа не знамо о такозваним „хермафродитима“ односно интерсекс особама.

На одређени начин Јуџинидис романом Мидлсекс управо уводи „хермафродита“, то „чудовиште“ пред којим жмуримо, и о њему не говоримо, у дискурс савремене књижевности. Одлука да пустимо чудовишта да са сцене говоре је наша одлука да ућутканима дамо глас – свесни да је тај глас конструисан дискурсом репрезентације драмског театра.

Одлучили смо да је за овакву причу најкорисније и друштвено најзначајније да пођемо од основних комуникацијских система, дакле, да би смо „чудовиште“ могли да прихватимо морамо прво да га упознамо, а да би смо га уопште упознали морамо му дати могућност да нам се представи.

Јована Томић, редитељка

Давање простора и промишљање позиције интерсекс особа је донело, мимо очигледне политичности и друштвене одговорности, интимност у преиспитивању идентитета појединца спрам заједнице. Анализирајући те релације, у случају Јуџинидисовог романа, добили смо спектар друштвених табуа који нас дефинишу и условљавају данас.

У случају Мидлсекса бавили смо се питањем шта су то друштвена чудовишта и у односу на кога и на шта, неки људи друге људе одређују као такве.

Кроз представу смо инсистирали на нестабилности појма „нормално“. Нормало је оно што се временом само од себе испољи. Ова реченица обједињује све аспекте репресивног друштва у ком сви живимо, а субјективна визура главног лика, интерсекс особе, заправо дочарава једну универзалну позицију свих нас, а то је да потреба за уклапањем, припадањем, стицањем титуле – нормалног, води до постепеног заборава на могућност слободне воље.