Реч редитеља:

„Немреш побјећ од недјеље“ је дуо-драма Тене Штивичић, о односима између партнера. То је ненаметљива комедија о љубави, заједничком животу и проблемима који пре или касније искрсну у већини веза или бракова. Још током првог читања сам уочила ситуације у којима препознајем себе и свог партнера, своје родитеље или пријатеље. То је највероватније оно што ме је највише натерало да се закачим за овај текст и пожелим да га оживим и представим публици, јер сам сигурна да ће се многи људи, као и ја, у овој представи препознати и можда неке од својих проблема сагледати на нови начин, из перспективе свог партнера. Драма обухвата све елементе једне везе, од најлепших момената заљубљености и почетка, периода када је све лако и ништа није битно него да је она (или он) ту, до постепеног спуштања у реалан, досадан, сив живот.
Шта је љубав и шта значи делити свој живот с неким? Шта то значи слушати и заправо чути особу поред себе? Који део себе треба да изгубимо или стекнемо како би се стварно повезали с неким? Шта се дешава када заљубљеност нестаје, када падају ружичасте наочаре, падамо са седмог неба право на главу, у сурову реалност да љубав није само цвеће и пролеће. Да у љубави има исто толико и беса, туге, ужасног бола који се лече само љубављу или потпуном индиференцијом. Колико пружам и колико очекујем да добиљем?
Овај текст је сачињен од ситуација и мисли које представљају један специфичан, неименован пар, а у њему и сваки други пар на свету. Они су прототип моногамије, прожети стереотипима „мушких“ и „женских“ ствари, а ипак тако прецизно погађају публику или читаоца тамо где боли. Такође, ова драма са собом носи и занимљиву форму, како је то Тена насловила, монодрама за два лика, у којој преовладавају монолози, тачније мисли које свако од партнера мисли и прећути. Овим путем ја добијам прилику да као психолог посматрам ово двоје људи и покушам да схватим шта је заправо њихов проблем, зашто се не разумеју, зашто се и појединачно и заједно распадају? Ликови константно пројектују сопствено незадовољство једно на друго, тиме уништавајући и себе и другог, и било какву жељу за даљом коегзистенцијом. Значи, на први поглед једноставна љубавна комедија, буквално и у самом тексту а и својим концептом врло брзо постаје питање филозофије живота. Уместо женских и мушких стереотипа, ми овде отпакујемо страхове, хирове и потребе свакога од њих, а и нас самих, немих психолога, навијача (за њу или њега), посматрача.
За мене је љубав питање поштовања, толеранције и потенцијала који сматрам да треба да извлачимо, а у горим данима и чупамо једно из другог. Делиш живот с неким да не би био сам, да имаш с ким да се смејеш баналним ситуацијама, некога да те теши када све што си зацртао пропадне, неко поред кога ћеш бити и када би се цео свет окренуо против њих. То мало звучи као из бајке, али у некој мањој размери, то је права љубав, кад се бориш и кад боли. А бориш се са њим или њом, па са собом – да идем или да останем, јел то стварно ТАЈ или ТА за мене, па и са целим светом, јер то што си је ти прихватио не значи да ће и твој најбољи другар. Значи једно другом у једнакој мери и отежавамо и олакшавамо живот, а лаже онај који љубав или било који други узвишен концепт боји у само позитивну и веселу боју. Патња је саставни део и живота и љубави, а када уочимо понашање и размишљање слично сопственом, можда путем препознавања имамо шансу да то код себе освестимо и променимо на боље. Па ипак, поред свега, ово је комедија са огромним потенцијалом да глумци публику стварно ухвате у шаку и врло присно и искрено са људима поделе ситне, наизглед небитне, свакодневне ситуације од којих је сачињен сваки заједнички живот. Драма нам је дала могућност да се бавимо савременом реалношћу, али и магијском симболиком коју смо искористили за грађење света око ових ликова.