Непрекинути круг зла

Камена ћуприја, коју је Мехмед паша Соколовић наложио да се код Вишеграда подигне преко Дрине, за Андрића је првенствено симбол трајања, временски оквир неупоредиво стабилнији од

трошних људских живота, који у поређењу с њом тек што су бљеснули, а већ су згаснули. У тим животима је, код Андрића, и љубав и смрт и чежња и опсена и бол и патња, све у сталној промени, уз покоји пропламсај среће – како у животу и бива. Како то и са читавим царствима бива. Наспрам њих ћуприја, чврста, непомерива, у свој својој лепоти. Истина, и она људских руку дело. Представа Кокана Младеновића и драматурга Светислава Јованова заснива се на неколико сцена из романа: сцена са мајкама којима отимају децу да их преко Дрине пошаљу Турцима, грађење моста под суровим Абидагом, набијање Радисава на колац и лудило надзорника Пљевљака, велики поводањ, самоубиство Авдагине Фате, Лотика, чудесна сцена коцкања на ћуприји са ђаволом; убиства пролазника мостом, јер су се у погрешно време нашли на погрешном месту. Што под Турцима, што под Аустријанцима касније. Ту причу редитељ Кокан Младеновић сценски упризорује одлучивши се за свеукупну стилизацију. Почевши од прецизног визуелног решења Марије Калабић, где између оштро засечених бочних кулиса, закошених металних страна сугестивних и у реалном (котлина) и у пренесеном значењу (затвор), у води до глежњева бауљају ликови без снаге да одатле побегну; преко временски неомеђеног костима Татјане Радишић, који жртве покрива танком газом а џелате облачи у назнаке униформи, са асоцијацијом и на месарске кецеље и на неке садо-мазох елементе; до глуме која је огољени бес. Овде нема разговора, нема психолошког нијансирања, нема чак ни патње ни саосећања; овде сви вичу у свом јаловом бесу, довикују се једни са другима, довикују се и са богом. Само у монолозима, кад већ као мртваци исповедају своје страдање, они су мирни. Ледено мирни.

Драматизације поезије и прозе Иве Андрића, З. Ђерић, „Агон“ (Бања Лука), 2017, 9

О злу је, дакле реч. Злу покренутом општом међусобном мржњом, које се циклично понавља између три касабска народа, три конфесије – Срба, Хрвата, Муслимана. Они се мање-више равномерно смењују у улогама џелата и жртве. А заправо нема ту никаквог смењивања – све време жртва је човек, као што је и џелат човек. Очишћено од свих осталих примеса, зло је редитељ оголио као неки ентитет по себи, метафизички појам. И то је највећи квалитет представе, то раскринкавање зла, пробуђена свест о његовом недвосмисленом постојању, упозорење које је немогуће превидети. Читав глумачки ансамбл у томе учествује, кроз врхунски, предани, енергични и тачни тимски рад, ношен живим извођењем снажне, драматичне музике Ирене Поповић Драговић, кроз дискретно кореографисан покрет Андреје Кулешевића. Без слабог места. Што није било препрека да се сугестивно издвоје појединачни ликови, првенствено Гордана Ђурђевић Димић као Лотика, Милан Ковачевић и Милован Филиповић

као џелати у сваком времену. Но и Александра Плескоњић као ђаво, Мирослав Фабри као хоџа, Радоје Чупић као Ћоркан, Даница Грубачки као Фата, Душан Јакишић као њен отац, па Марија Меденица, Југослав Крајнов, Нина Рукавина, Игор Павловић својим снажним интерпретацијама дају вредност овој пред стави.

Но, следи изненађење на крају: прича се наставља даље него што је Андрић предвидео, у 1941. и усташко клање неколико хиљада Срба, па у 1991. и српско клање неколико хиљада несрба. Почетак, у коме се и по Андрићу, још пре него је подигнута ћуприја, дечаци свађају око тога да ли је у камену отисак копита коња српског, муслиманског или хрватског јунака, у представи има епилог: та иста три дечачића, овога пута у маскирним униформама и са машинкама, говоре исти онај текст с почетка, али сада то много злослутније звучи. Тај додатак диже публику на ноге, тај епилог који је неопходан. Јер кад медији и политичари више од две деценије не проговарају о злочинима у Босни, онда то мора позориште.

Александра Гловацки, Билтен 21. Југословенски позоришни фестивал, Ужице, 8. новембар 2016.

На Дрини ћуприја у Сарајеву: Стојеће овације за Новосађане
„На Дрини ћуприја“ – Позоришни спектакл и представа за не пропустити
Тријумф „Дрине…” на Сусретима професионалних позоришта Војводине
Батргање у балканском мраку
После хиљаду и једне ноћи
Збиља, како је било?
Утисци: Премијера „На Дрини ћуприје“ врх сезоне

Тешког посла прихватили су се Кокан Младеновић, редитељ и Светислав Јованов, драматург, да од дела какво је На Дрини ћуприја направе позоришну представу. Огромну грађу, обиље ликова и догађаја у дугом временском периоду како је низао Иво Андрић, требало је обликовати за сцену у сваком смислу те речи, од текста, мизансцена, говора, сценографије и костима, музике и светла. За оно што су урадили добили су овације од публике. Аплаудирало се целокупној екипи овог позоришног чина. Марији Калабић која је својим сценографским решењем, косим зидовима, успешно дочарала корито реке, стешњеност касабе у којој ликови своје јадне животе граде и разграђују уз помоћ столица и столова који су вишенаменски реквизити и цигле су и столице су и столови и заштита од невремена. Ирени Поповић која је не само дошла спремна на прву пробу, већ је написала музику која до ноте прати дело и радњу комада а на посебној снази добија извођењем уживо. Андреји Кулешевић која је стрпљиво вежбала са глумцима покрет и игру. Аплауз је био упућен и Татјани Радишић за костимска решења а посебан знак била је цедуљица на рукама ликова коју скидају у часу смрти.

Глумачки ансамбл представе дочекан је на крају уз повике „браво” и масовно поздрављање стојећи! Публику су дигли на ноге! Није ни чудо, остварили су изузетне креације и показали велика глумачка умећа. Посебно су своје минуте искористили Марија Меденица одигравши улогу несрећне мајке којој су узидали децу у мост да би опстао. Тежак задатак јер мајчина туга може да заведе и доведе до патетике. Марија је знала где је граница да буде уверљива и реална а да дотакне гледаоце у срце. Милован Филиповић већ је много пута на сцени показао да је глумац широког дијапазона. Чини се да је у овој представи играјући више улога надмашио самог себе. Понизан пред турском влашћу, осоран према сународнику, понизан према власници хотела а обестан као војник играо је своје у суштини дубоко несрећне ликове уверљиво и чини се лако, а јасно је било да је унео читаво своје глумачко биће у њихово оживљавање на сцени. Посебно се издвојио Радоје Чупић у делу представе где игра несрећног Ћоркана који служи за подсмевање народу. Прецизан у изражавању Ћорканове менталне ограничености, али поставља питање публици да ли је баш тако и ко је ту заостао а ко паметан. О томе можете да размишљате после представе јер вам редитељ и дело не дају много простора за то, долазе нови ликови, свако са својом причом, тугом и смрћу као Фатима млада која одлази у смрт јер неће да се уда за оног ког јој намећу. Даница Грубачки играла је сугестивно такође без патетике. Ту су још Гордана Ђурђевић Димић, Сања Микитишин, Тијана Максимовић, Игор Павловић, Страхиња Бојовић, Александра Плескоњић, Душан и Григорије Јакишић, Нина Рукавина, Вишња Обрадовић, Оливера Стаменковић. Ако је неко изостављен није намерно!

Може се учинити да се реч несрећан или тужан превише појављује у овом тексту. Истина је да су ликови Андрићеве хронике такви. Од првог тренутка одвајања босанке деце од породица и одвођење у Империју где са мање или више успеха остварују каријере преко повратка Мехмед паше који гради мост, мучног тока његове изградње, Првог светског рата, Другог и свих њихових страшних последица по појединце и заједнице, до најновијег, на нашем простору који је опет довео до територијалних прекрајања, али и људских, социјалних и емотивних коју су највише осетили мали људи. Читав тај период испуњен је несрећом, болом и тугом а о томе су јасно проговорили аутори представе којој желим дуг живот!

(прилог након премијере: Мишка Кнежевић, Радио Београд 2)