Реч драматурга
У драми Незаборавак, поточница, змијске очи, позорница постаје крхка лабораторија сећања – њиховог обликовања, распадања и неухватљивости. Већ од првих тренутака, комад подрива удобну представу о линеарном времену уз наизменично представљање садашњости и прошлости, као у ритму метронома, допуштајући да се фрагменти породичне историје изнова претачу у тренутак који ликови живе, налик старим ранама које се отварају управо онда када их најмање очекујемо. У средишту ове прецизне драмске конструкције стоје три жене, три различите генерације, свака на свој начин опседнута темом сећања и заборава.
Терет незалечене трауме преноси се са генерације на генерацију, и на тај начин, парадоксално, сећање престаје да буде ствар прошлости и постаје ствар будућности, усуда. Ликови се сећају како би себе (и друге) кажњавали сталним враћањем на кривицу, која им не дозвољава да наставе даље.
Временом, једино што преостаје је сећање; нема наставка односа, само реминисценције и пребацивања кривице, и сећање се, на крају, поистовећује са идентитетом, а самим тиме, и заборав са смрћу. Уместо једноставног позива на саосећање, Незаборавак нуди могућност преиспитивања и дубљег увида у оно што чувамо у појединачном и колективном памћењу. Шта је то што нам заиста омогућава да кренемо даље – да ли је то искрени опроштај, искорењивање неправде или нечија коначна одсутност?
Управо у том распону могућности лежи прилика да преиспитамо оно што памтимо и начин на који одлучујемо да наставимо даље, и можда се залечимо временом.
Ђорђе Косић

Реч редитељке
Више него вишеслојан, комад Незаборавак, поточница, змијске очи бави се, поред сећања и заборава, великим бројем феномена – трансгенерацијском траумом, запостављањем од стране мајке, губитком детета, губитком памћења, губитком емпатије, бежањем од бола, бежањем од одговорности, а све то – бавећи се комплексном динамиком односа унутар једне специфичне женске породице.
Примарни фокус при стварању ове представе био је на откривању анатомије њихових преплетених судбина које спаја небрига и непружање љубави зарад урањања у сопствене проблеме и трауме, а које ће се – управо зато – пренети с колена на колено.
Поновним сусретом трију крхких и снажних, себичних и рањених, крвно најближих жена на свету, поред питања – зашто смо, као по правилу, најсуровије према најближима, при поставци комада наметала су се још многа. Да ли постоји право на неуспешно родитељство? Како се такво родитељство прашта? И колико оно кошта?
У доба некомуникације, дехуманизације, анксиозности, опште неодговорности, епидемије усамљености и све чешће појаве рака, деменције и других хроничних болести, Мина Петрић скреће пажњу на суштинска питања којима би се што пре требало позабавити.
Зато ћемо покушати да скренемо пажњу на ендемске чинове као што су преузимање сопствене одговорности и прихватање сопствене кривице јер су можда баш они, као у комаду, пут ка разумевању и опроштају. И што их се пре сетимо, то су веће шансе да не буде прекасно.