РЕЧ РЕДИТЕЉКЕ

Појава Милице Стојадиновић Српкиње у књижевности занимала ме још од првих школских сазнања. Заправо, сви смо се примили на анегдоту да је Његош скоро подлегао искушењу и зажалио што је под мантијом, па не може да има такву лепотицу за књегињу. Ипак, тек када сам добила књижевну награду њеног имена, бацила сам се на читање и ишчитавање њеног дела, јер ме било срамота да тако мало знам о њој. Почела сам опсесивно да се бавим чудном судбином те поетесе. Одмах сам видела драмски набој у том материјалу, али ми је било јасно да не треба да пишем биографску драму, иако је њена биографија веома „драматична“: како се то каже за несвакидашње животописе. Но, мене је, ипак, много више занимао њен ништа мање „драматични“ сукоб са самом собом.

Представу „Поетеса“ замислила сам као сценску расправу о узроцима те њене неснађености. Она је, по свему судећи, жарко желела да све поравна, да свој поетски дар нивелише са обичајима, да не нарушава свој статус удаваче и не занемарује породичне обавезе које је имала као кћер и сестра. Затим да сања, да чезне за љубављу, да помири љубавна осећања и смерност. Но, није ишло. Превише је ту било непознаница за младу девојку… Њен занос је био романтичарски искрен, али она није имала праву поетску храброст да се слободно изрази, већ се служила песничким реторским шаблонима. Моју пажњу је највише привукао њен страх од себе, од свог талента, то је било средишно полазиште за моју сценску расправу.

Вида Огњеновић