Дух који доноси наду

„Дух који хода“ Дејана Дуковског је фрагментаран, вишејезичан, ауторефлексиван комад, породична и друштвена драма побуне у коју су уткани састојци пародије, трилера, фантастике, апсурда. Текст је утемељен у филмском и позоришном наслеђу – протагониста се директно доводи у везу с ликом из филма „Таксиста“, а радња повремено самосвесно одражава дешавања из Шекспировог „Хамлета“, истичући преплитања позоришта и живота, као и Шекспиров поглед на свет као позорницу. Гласвни лик је Мара, финансијски скршен шекспиролог, у дуговима до гуше, конкретна и метафоричка фигура смождене културе, односно колосалне друштвене небриге за културне вредности. Ипак, он доноси наду, имајући у виду његово прометејство, бескомпромисну борбу за исправљање болних друштвених неправди.

Редитељ Александар Поповски је текст Дуковског на сцену поставио у зачудном, стилизованом, поетском обличју. Уведени су елементи кабареа, сонгови који су донели важне поетске димензије, при чему су створили важан контраст према бруталности дешавања. А финални сонг у представи обезбеђује и хепи енд, иако обојен иронијом, знатно упадљивији него у драмском тексту. У вези са тиме се може рећи да је он донекле означио и значењску надградњу текста, оптимистички редитељски коментар на Марове почињене злочине.

Сцена је углавном пуста, једноставна и мобилна дрвена грађа се размешта по потреби. У различитим сценама она стилизовано означава различите просторе, на пример породични дом, када представља полице, или гробље, када одређује мртвачке сандуке (сценографија Таџисер Севинћ и Саша Сенковић). Ово функционално сценографско решење нас је подсетило на ранију представу Поповског, „Брод за лутке“ (СНГ, Љубљана, 2009). Ликови су преовлађујуће гротескни, имају предимензиониране мане. Кирил банкар је претерано груби егзекутор система (Милорад Капор), Поп је крајње користољубив и прагматичан бизнисмен (Игор Павловић), а Жозефина лака жена која се третира као џукела, послушна је и снисходљива, објекат више него субјекат делања (Вишња Обрадовић). Радоје Чупић је посебно упечатљиво, дијаболично представио више ликова, отелотворења системског зла у различитим варијацијама. Ликови које он игра су бескрупулозни, сурови представници система, Келнер, Николај, Месар, Вук, са којима се протагониста физички директно обрачунава. Протагонисту Мару реалистичније игра Ненад Пећинар, што је значењски утемељено, имајући у виду смисао лика, његову одлучност у окружењу равнодушних, заплашених, умртвљених појединаца. И његова Марија (Јована Стипић) има опипљивије људске димензије, отелотворење је женских принципа љубави и осећајности, у свету огрубелом од дивљачке борбе за опстанак…

Ана Тасић, Политика, 16. новембар 2016.

Пуцањ у срце којег нема

Изванредан нови комад Дуковског, који је Поповски беспрекомо поставио, с инспирисаним ансамблом СНП без слабог места: да је боље, не би ваљало

Позоришне сезоне нам некако почињу с Битефом, али ова је почела неки дан пре Битефа, а богме и много боље од велике већине онога што смо гледали на његовом главном програму… У Српском народном позоришту у Новом Саду (у копродукцији с Центром за развој визуелне културе) праизведен је комад Дух који хода (или Прометејев пут) Дејана Дуковског, а у режији Александра Поповског.

Гле, гле, Џегер и Ричардс македонске драме и позоришта, па још ексклузивно у нашем сокаку? Шалу на страну, више је пута доказано да се њих двојица сјајно разумеју, или тачније, да Поповски, као мало ко, има кључ за безбедан улаз у неретко замршене светове јунака Дејана Дуковског, писца којем је канда некако досадно да пише „конвенционалне“ позоришне комаде, а још досадније му је да се бави академским неоавангардисањем или, да не чује зло, неким „постдрамским“ керефекама, него уместо свега тога ствара зачудне драмске меланже импулсивне и импресивне језичке енергије, али понекад и тако закучасто структуриране да се мање вешт – или напросто, мање упућен – редитељ у  њима лако изгуби, а онда у беспуће поведе и целу представу…

Како год, Дух који хода је – помало изненађујуће, можда – један нешто „дисциплинованији“ Дуковски од оног разбарушеног лудисте на којег смо навикли, то је комад с централном фабулативном линијом коју доследно прати, што би се рекло „с главом и репом“, али та је условно речено промена остварена унутар врло препознатљиве поетике заиграног Скопљанца који је деведесетих у пост-ЈУ драматургију увео једно ново, снажно, до данас заправо ретко и драгоцено самопоимање балканског бурета барута некад и сад: довољно удаљено и од аутоколонизујућег самопрезира „недовољно европског“ Балкана, али и од аутоегзотизујућег самообожавања кодификоване балканске „другости“ схваћене као квазикултуролошки изговор за сваковрсну неодговорност према себи и другима.

Протагониста Духа који хода, Александар зван Мара, драматург је, чак шекспиролог, дакле бави се „непрофитабилним занимањем“, како то лепо дефинише његов банкар, објашњавајући му да ће – ништа лично, no hard feelings!- банка морати да му одузме кућу. Банкар је, мегјутоа, и сам расцепљена личност, опслужује систем који дубоко презире: препознајући у Мари бунтовника, даје му пиштољ којим ће овај – у хамлетовској потрази за Кривцем – посмицати редом разне негативце, све више и више позициониране точкиће у механизму системски организоване пљачке које је и сам жртва, али при томе неће доспети до срца Система нити до врха Пирамиде: питање је, уосталом, је ли то баш пирамида и има ли Систем центар или срце, може ли се он напросто уништити, или је толико апстрактан и свеобухватан да је и услед тога и нерањив, независан од судбине извршилаца…

Питање довољно обеспокојавајуће, али има и горе: све и да постигне жељено у „стварању бољег света“ за своје дете, шта ће то значити том истом детету, које суштински губи оца? На то нема доброг одговора, и то је Марина трагедија, мада ће он дати све од себе да одбаци и то искушење.

Ово је, дакако, само стрела коју сам хитнуо кроз окасни мотив комада, а око њега се роји изванредна галерија ликова који су заправо његово сочно месо: око Маре (поуздани Ненад Пећинар) његова је девастирана породица, родитељи (Душан Јакишић и Гордана Ђурђевић Димић) који жале за изгубљеним бољим и хуманијим светом, резигнирана жена (Јована Стипић) која га воли и која га губи, напуш(т)ена кћер (Даница Грубачки, запажен entry!) која се вечитом одрвењеношћу од ганџе-смејалице брани од грубости света, погубљени брат (Страхиња Бојовић)… На другој страни, ту су подземни и надземни лупежи, актери коруптивног картела – који, сам по себи, није аберација система него систем сам – и пратећа им менажерија, од дежурне спонзоруше (беспрекорно угођено секси Вишња Обрадовић) па до попа (Игор Павловић), који ни сам, као ни институција коју представља, није бољи од спонзоруше, само је боље заштићен…

Поповски је – како је и ред за праизведбу, а после како буде! – следио комад без особитих интервенција, али и чинио све што је потребно да ови изазовни ликови заживе: резултат је снажна, моћна представа која од првог до последњег призора „ради“ као швајцарска векерица, са ансамблом у којем нема слабог места. Ипак, носећи стуб ове представе је изванредни Радоје Чупић, бриљантан у улози неколиких негативаца и у још неким минијатурама, једној бољој од друге; како је само дивно гледати вансеријског глумца у рукама редитеља који и зна и уме!

И шта још? Сведена а функционална сценографија с којом се глумци гомбају на неоптерећујући начин, костими који раде за представу а не мимо ње, такође и музика… Дух који хода је духовито, разиграно и суштински озбиљно позориште какво воли гледалац којем је доста и „традиционалистичког“ и „пост-нео“etc, пренемагања, оно које нас се дубоко тиче и које на беспрекорном и неупитном „занату“ гради и призива, те на концу богме и створи оно нешто што се зове висока, снажна уметничка експресија, истински театарски доживљај. А све то на основу једног од најбољих, те по много чему најзрелијег текста Дејана Дуковског, тог озбиљног драмског мислиоца под самозаштитном маском луцпрдастог рокенрол анархисте.

Теофил Панчић, Време, 1. октобар 2015.

Српско народно позориште на шабачком Позоришном пролећу: Хамлетовска одмазда против мафије
ГРАН-ПРИ 9. ИТФ СКУПИ ФЕСТИВАЛА
Представа „Дух који хода“ најбоља у Скопљу
„Блиц“ на премијери представе „Дух који хода“: Трагични хепиенд