Ђузепе Верди

РИГОЛЕТО

(Rigoletto)

опера у три чина

Либрето: Франческо Марија Пијаве према драми Виктора Игоа „Краљ се забавља“
Диригент: Микица Јевтић
Редитељ: Александар Николић, к.г. (Београд)
Кореограф: Александар Илић, к.г. (Београд)
Хор припремила: Весна Кесић Крсмановић
Сценограф: Саша Сенковић
Костимограф: Сенка Раносављевић
Дизајнер светла: Марко Радановић

Улоге:

Војвода од Мантове
Стеван Каранац

Риголето, дворска луда
Жељко Р. Андрић

Ђилда, Риголетова ћерка
Дарија Олајош Чизмић

Спарафучиле, бандит
Горан Крнета

Мадалена, његова сестра
Вишња Радосав

Гроф Монтероне
Страхиња Ђокић

Гроф Чепрано
Никола Баста

Грофица Чепрано
Наташа Тасић Кнежевић / Маја Андрић

Маруло, дворјанин
Бранислав Станков

Борса, министар двора
Игор Ксионжик

Ђована, Ђилдина дворкиња
Андриана Петровски

Стражар
Владимир Зорјан

Паж
Андриана Петровски

Кћерка: Ивана Трпчевић / Татјана Димовић (Балет)
Статисти: Владислав Шегуљев, Стефан Микан, Мирослав Стојиљковић, Бобан Потколњак
Чувар двери: Срна Андрић

Учествују: мушки Хор и Оркестар Oпере, Балет СНП-а

Балет: Бојана Матић, Верица Козарев Кларић, Надежда Салак, Весна Бишоп, Марија Трифуновић, Милица Јелић, Јелена Дангузов, Мина Радовић, Михаил Сергејев, Александар Ђурђевић, Зоран Трифуновић, Александар Бечварди, Рафаел де Мора Родригез, Бојан Раднов, Марко Иван

Радња се одиграва у Мантови око 1550. године.

Концертмајстори: Владимир Ћуковић, Сергеј Шаповалов
Асистент редитеља: Катарина Матеовић Тасић
Сарадник у светло кабини: Марина Рајновић Бабовић
Корепетитори: Данијела Ходоба Леш, Марина Рајновић Бабовић
Инспицијенти: Тања Цвијић, Сања Миланов
Суфлери: Александра Мајтан, Санела Митровић
Према преводу Косте Царине и титл на српском: Иван Свирчевић
Репетитор Балета: Бранка Глигорић
Корепетитори Балета: Золтан Гајдош, Дејан Бркић
Тонски сарадник: Предраг Петрушевски
Асистенти сценографа: Нада Даниловац, Никола Сенковић
Асистент костимографа: Снежана Хорват
Сараднице на припреми сценографије: Вишња Недељков, Исидора Милаковић, студенткиње Академије уметности, Нови Сад

Праизведба: 11. март 1851, Театро ла Фениче, Венеција
Премијера: 14. јун 2019, сцена „Јован Ђорђевић“, 19.00 у оквиру 1. оперског фестивала Operaria

Представа траје два и по сата са две паузе.

Декор, костими и остала сценска опрема израђени су у радионицама СНП-а.



Први чин
Сцена 1: У своме дворцу, војвода од Мантове се хвали љубавним победама, како се већ три месеца удвара тајанственој дами којој се лажно представио као сиромашни студент. Истовремено очијука са грофицом Чепрано, својим новим пленом, чиме изазива љубомору код њеног мужа. И Риголето, грбава дворска луда војводе од Мантове, подсмева се грофу Чепрано, говорећи му да је старомодан и да жели лепу и младу жену само за себе.
У том долази и гроф Маруло који говори о томе како Риголето, изгледа, има љубавницу коју држи код себе. Огорчени Чепрано кује заверу са дворјанима да би се осветили Риголету – отеће младу лепотицу из његове куће и довешће је војводи. Изненада долази стари племић Монтероне, оптужујући војводу да му је завео кћерку. Када га, уз Риголетово исмевање, ухапсе, Монтероне проклиње и војводу и његову луду.

Сцена 2: Исте ноћи, на повратку кући, Риголето размишља о клетви. Из мрака се појављује разбојник Спарафучиле, плаћени убица. Риголето одбија услугу, тврдећи да је реч једнако убојита као и бодеж (Pari siamo!…). Враћа се кући код своје кћери Ђилде коју држи сакривену од света, пуштајући је само у цркву уз пратњу дадиље Ђоване. После нежног дуета (Oh, quanto amore) присећа се покојне супруге и упозорава дадиљу да никога не пушта у кућу. Једина му је жеља да сачува своју кћи од дворских хуља. Риголето излеће на улицу да види ко се то шуња око куће. За то време, дадиља Ђована, потплаћена, кришом уводи и скрива војводу. Тек ту, у врту, скривени војвода сазнаје да је Ђилда Риголетова кћер. После кратког и страсног дуета, војвода на звук корака бежи. Нежно понављајући његово име (Caro nome), Ђилда се повлачи на спавање. У међувремену, дворјани траже од Риголета да им помогне да отму Чепранову жену.
На превару му стављају повез на очи и везују га за сопствену ограду, а затим упадају у кућу и отимају Ђилду. Зачувши њене позиве, Риголето стргне повез и утрчава у кућу, где затиче само њен шал. Тада се сетио Монтеронове клетве. (Пауза)


Други чин
Војвода је узрујан јер су му отели Ђилду (Ella mi fu rapita!). Журно долазе дворјани и описују војводи отмицу.
Сладострашће га обузима. Усхићен је кад му саопштавају да је Ђилда већ у његовој спаваћој соби. Долази Риголето.
Наизглед је равнодушан, али очајнички тражи трагове кћеркиног присуства. Кад схвати шта се догађа, прво псује, а затим безуспешно моли дворјане да му се смилују и да му врате његову кћер. Тада се Ђилда појављује из војводиних одаја и исповеда се оцу (Тutte le feste). Риголето је понижен.
Док Монтерона воде на губилиште, Риголето се заклиње да ће се осветити разузданом војводи. (Пауза)


Трећи чин
Желећи да покаже Ђилди колико је војвода нечастан човек, отац је доводи да посматра шта се догађа у крчми. Војвода улази у крчму (La donna e mobile). Ни Спарафучилова сестра Мадалена није одолела војводином шарму. Ђилда се уверила у неверство, отац је шаље кући, како би побегли у Верону.
Риголето унајмљује убицу Спарафучила и договара да убије војводу, а тело стави у врећу и однесе је Риголету да је баци у реку. И сама очарана војводом, Мадалена у међувремену моли брата да му поштеди живот, а убије Риголета. Вођен осећањем професионалне части Спарафучиле одбија, али заузврат пристаје да, уместо војводе, убије првога ко се те олујне ноћи појави у крчми. Вративши се и чувши све, Ђилда одлучи да се жртвује за човека кога воли. Док олуја бесни, она храбро куца на врата и – Спарафучиле је убија.
Убица и његова сестра доносе Риголету врећу, али у тренутку када хоће да баци тело у реку, зачује војводу како пева. Брзо отвара врећу и у њој налази Ђилду на издисају. Док му кћерка умире, он схвата да га је стигла клетва старог грофа Монтерона.