Сергеј Прокофјев

РОМЕО И ЈУЛИЈА

балет у два чина

Либрето: Л. Лавровски, С. Е. Радлов, по истоименој трaгедији В. Шекспира

Кореографија и режија: Константин Костјуков
Диригент: Микица Јевтић / Александар Којић
Сценограф: Саша Сенковић
Костимограф: Мирјана Стојановић Маурич
Репетитори: Оксана Сторожук, Милан Лазић, Бранка Глигорић, Весна Бркић, Борис Ладичорбић
Дизајн светла: Марко Радановић

Играју:

Јулија:
Катарина Кљајић

Ромео:
Самјуел Бишоп

Тибалт:
Александар Бечварди, први пут

Меркуцио:
Давид Груосо

Бенволио:
Артемиј Макаров

Парис:
Лука Делер

Јулијина дадиља:
Јелена Вукадиновић

Грофица Капулет:
Верица Козарев Кларић

Гроф Капулет:
Иван Ђерковић

Дужд:
Владислав Шегуљев

Отац Лоренцо:
Бојан Раднов

Гроф Монтеки:
Ненад Вуковић

Тибалтови другови:
Зоран Трифуновић, Дмитриј Арбузов

Јутарња игра, соло:
Мина Радовић

Јулијине другарице: Олга Аврамовић, Сања Павић, Милена Кркотић, Теона Радановић, Глафира Собољева, Рајна Ремовић

Ансамбл: Ивана Прибић, Љубица Селаковић Бандић, Бојана Матић, Ирена Месарош, Надежда Салак, Зорана Димитријевић, Јелена Марковић, Соња Батић, Јелена Јеличић, Јелена Дангузов, Милица Јелић, Мина Предојевић, Миленица Јовић, Ивана Трпчевић, Христина Станковић, Теодора Шпер, Јана Черепанова, Миња Јокановић, Мелиса Брођин, Олга Врбашки, Анастасија Никчевић,  Станислава Николић, Јелена Милошев, Милица Стојановић, Емилија Спаноке, Ивана Нанић Сувачаревић, Маја Кувељић, Зоран Трифуновић, Никола Стаменовић, Михаил Сергејев, Грегори Хамфриз, Франческо Коча, Рафаел де Мора Родригез, Александар Ђурђевић, Марко Иван, Лука Делер, Коста Спилкуцић*, Давид Ожват*, Марио Розмаринг*, Реља Матић*

* Ученици Балетске школе у Новом Саду

ОРКЕСТАР СРПСКОГ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА

Концертмајстор: Сергеј Шаповалов, Владимир Ћуковић
Асистент сценографа: Нада Даниловац
Асистент костимографа: Снежана Хорват
Корепетитори: Дејан Бркић, Димитрије Бељански
Асистент корепетитора: Предраг Петрушевски
Инспицијенти: Тања Цвијић, Иван Свирчевић
Видео пројекције: Срђан Миловановић, Ђорђе Верначки

Премијера: 17. април 2014, сцена „Јован Ђорђевић“

Представа траје два сата и десет минута, с једном паузом.

Декор, костими и остала сценска опрема израђени у радионицама Српског народног позоришта.



„Две куће истог угледа у тој
Лепој Верони, где се радња збива,
Из древне мржње почињу нов бој,
Те грађанска рука грађанску крв лива.

Несрећне утробе тих непријатеља
Родише кобно заљубљених двоје,
Који сахранише мржњу родитеља
Само преко болне, тужне смрти своје

Страшни ток ове љубави што гине,
Коју гњев њихових родитеља прати,
Што се најзад гаси смрћу деце њине…”

Вилијам Шекспир: Пролог из Ромеа и Јулије

ПРВИ ЧИН

Сцена 1
Јутро у Верони. Ромео машта о Розалинди. Буди се цео град. На тргу се појављује Ромео, син Грофа Монтекија и његови пријатељи: Меркуцио и Бенволио, рођак Монтекијевих. Град почиње да живи, народ се весели, као и весела тројка увек спремна на шалу. Изненада се појављује надмени и агресивни Тибалт, рођак породице Капулети и његови другови, што доводи до туче младића из двеју давно завађених породица. Тучу прекида веронски Дужд који објављује да ће свако даље кршење примирја казнити – смрћу.

Сцена 2
Јулијина соба. Весела, раздрагана, срећна Јулија затиче дадиљу како спава, преплаши је и, као увек, почиње с њом да се игра. Дадиља, покушавајући да прати њену игру, налеће на Грофицу Капулет, Јулијину мајку, она прекида игру и најављује долазак Грофа Капулета који стиже заједно с Јулијиним другарицама. Доноси ћерки свечану хаљину и вест да је дошло време да се појави на свом првом великом балу, где ће упознати будућег младожењу Париса, дуждевог рођака.

Сцена 3
Долазак Париса и осталих гостију у дворац Капулетових. Испред дворца се весела тројка, Ромео, Меркуцио и Бенволио, договара како да маскирани неприметно уђу на бал.

Сцена 4
Бал. У помпезној атмосфери, уз пуно лепих костима, Јулија игра свој први плес и случајно сретне маскираног Ромеа који одмах привлачи њену пажњу. Да нико не би приметио симпатију између Ромеа и Јулије, и да не би дошло до непријатне ситуације, Меркуцио почне да засмејава присутне. Међутим, Тибалт их примећује, стргне Ромеу маску и изазива га на сукоб. Зауставља га Јулијин отац, који љубазно моли Монтекија да напусти њихов дом.

Сцена 5
Балкон. Предивна ноћ пуна звезда. Ромео непрестано мисли на Јулију и одлучује да се прикраде башти Капулетових у жељи да је види. Јулија, пуна утисака после првог бала, мисли на Ромеа и не може да заспи. Излази на балкон, примећује Ромеа, између њих се рађа страствена љубав. Заклињу се на вечну љубав испод своје звезде.

ДРУГИ ЧИН

Сцена 1
Следећи дан. Верона, као увек, пуна живота и радости, народ плеше изводећи тарантеле. Ромео долази на трг где среће Бенволија и Меркуција који га задиркују због његове заљубљености. На тргу се појављује Јулијина дадиља која тражи Ромеа и доноси му писмо од Јулије која му пише о њиховом тајном венчању. Ромео полуди од среће и излеће с трга да што пре види Јулију.

Сцена 2
Венчање код Оца Лоренца.

Сцена 3
Трг. Игру и весеље прекида агресивни Тибалт. Меркуцио и Бенволио му се подсмевају, карикирајући га. Појављује се срећни Ромео после венчања, у њему Тибалт види свог крвног непријатеља и провоцира га. Ромео, који је венчањем постао Тибалтов рођак, не жели сукоб и смирује га, али Тибалт својом дрскошћу и агресивним понашањем натера Меркуција да га изазове на двобој. Народ се у почетку весели док прати спретно, пуно хумора мачевање Меркуција, што још више љути Тибалта. У једном тренутку, сачекавши да се Меркуцио окрене, Тибалт му, пун гнева, нечасно забада мач у леђа. Ромео, запањен, изазива Тибалта на двобој и заклиње се мртвом Меркуцију да ће га осветити, што и остварује. Вероном се проноси глас о великој трагедији, појављује се Дужд са својом пратњом и пред свима протерује Ромеа из Вероне.

Сцена 4
Јутро у Јулијиној спаваћој соби, где су Ромео и Јулија провели ноћ заједно, која ће можда за њих бити и последња. Ромео одлази.

Сцена 5
Појављују се Јулијини родитељи, заједно са Парисом, да би се договорили о датуму венчања Јулије и Париса. Измишљајући различите разлоге, Јулија их преклиње да то не чине јер не може да замисли да је неко други дотакне, осим Ромеа. После грубе свађе с оцем Јулија трчи у цркву код Оца Лоренца тражећи помоћ за ову безизлазну ситуацији. Отац Лоренцо јој даје бочицу биљног напитка од којег ће изгледати као да је мртва и обећава јој да ће обавестити Ромеа да дође код ње у гробницу, како би срећни заједно напустили Верону. Стицајем околности, вест не стиже до Ромеа.

Сцена 6
Јулија се враћа кући од Оца Лоренца и пристаје на венчање са Парисом. Кад су родитељи напустили њену собу она попије напитак. Вероном се, и даље, шири глас да је Јулија умрла, тај глас стиже и до Ромеа, који истог тренутка трчи у Верону где затиче „мртву” Јулију. Схвативши да неће моћи да живи са свешћу да Јулије више нема, одлучује да заувек остане поред ње и испија отров. Напитак који је попила Јулија престаје да делује и она се буди, у страху што је у гробници, зна да је Ромео негде близу и тражи га. Угледавши Ромеа како спава, пресрећна је што се њихов план остварио. Међутим, приближивши му се, схвата да је мртав. Њено срце и душа не могу да поднесу ту трагедију. Ромеовим ножем одузима себи живот, како би заувек остала поред њега.

Константин Костјуков

Снага експресије и лирска доживљеност

Свој београдски успех режије и кореографије балета Крцко Орашчић Чајковског, марта месеца ове године, Константин Костјуков поновио је на сцени СНП-а у Новом Саду поставивши балет Ромео и Јулија Сергеја Прокофјева, а по истоименој Шекспировој трагедији. Премијерно извођење понудило је публици питку и естетски обликовану представу, прецизно дефинисану стилским оквирима ренесансне епохе, језиком неокласике, којом је Костјуков кореографски градио, на себи својствен начин, овај балет, успевши да од првих играча али и целог ансамбла измами снагу експресије помешану са лирском доживљеношћу и изражајношћу. Тако је ова захтевна и драмски обојена симфонијска музика Прокофјева, у редитељу и кореографу Костјукову добила верног тумача. Сачувавши најважније делове ове Шекспирове трагедије, уз поштовање либрета који су сачинили Леонид Лавровски и Сергеј Радлов, богато и маштовито је разигравао представу занимљивим сценским упризорењима, попут упечатљивих сцена мачевања завађених страна, које обилују не само наговештајем зле коби и насилништвом, него и благим хумором, и духовито и животно осмишљеним кореографским детаљима.

Креативни тим представе, Микица Јевтић диригент, Саша Сенковић сценограф и Мирјана Стојановић Маурич костимограф, следили су његове ауторске замисли, што је допринело кохерентности представе у којој су, с обзиром да се ради о балетској интерпретацији Шекспирове драме, главну „реч“ имали ансамбл играчи и протагонисти.

У првој подели складан млади плесни пар Ана Ђурић у улози Јулије и Ливиу Хар као Ромео, а затим миљеник публике, првак Балета Андреј Колчериу, играч високих и лаких скокова (просто лебди у ваздуху), у сјајно осмишљеној улози проблематичног и агресивног Тибалта, која је носила печат изузетно извајаног карактера, уосталом као и пластично осмишљен лик Меркуција у извођењу изванредо разиграног Такује Симитома.

Виспреног и лаконогог Лучијана Пушкаша публика је доживела као Бенволија, Давида Груосоа као надменог просца Париса (у другој подели као враголастог Меркуција), Јелену Вукадиновић као простодушну дадиљу, а импресивну Мају Грњу, првакињу Балета, као грофицу Капулет, док је Милутин Петровић сугестивно одиграо лик робусног и насилног оца, грофа Капулета.

Млада и талентована солисткиња Балета Ана Ђурић, премда у почетку представе помало у грчу, вајала је Јулију топло и с градацијом, објединивши својим драмским и плесним изразом, чедност и несташност устрептале, младе, заљубљене девојке и зрелост жене спремне зарад љубави да донесе судбоносну одлуку. Лаких скокова, сигурних вртешки, глумачки уверљива и лирски разнежена она је у дуетима са партнером Ливиу Харом била убедљивија у другом чину (сцена у соби након ноћи проведене са Ромеом и драматична сцена смрти у гробници). Њен партнер Ливиу Хар у лику Ромеа, својом изражајношћу досегао је лиричност љубављу обузетог младића, а својом играчком зрелошћу и техничом прецизношћу испољио је врсне квалитете како у соло деоницама тако и у дуетним наступима.

У другој подели насловних улога, 23. априла публику је својим наступом одушевио јапански играчки пар Асука Маруо (драмски и плесно целовита Јулија) и већ поменути Такуја Сумитомо (нежан и осећајан Ромео) који су трагичну љубавну сторију отплесали технички супериорно, драмски доживљено у широком распону емоција.

Играчи ансамбла су током читаве представе били на висини свог плесног задатка.

Мобилна сценографија Саше Сенковића, ликовно обогаћена упризорењем веронских тргова и архитектонско-пејзажних простора у перспективи, наликовала  је класично постављеним сценама балета Ромео и Јулија, с изнимком упечатљиво, огољене сцене одра на “отвореном“ која симболизује космичко ослобађање сједињених душа несрећних љубавника. Оригинални и у широкој колористичкој лепези, костими Мирјане Стојановић Маурич били су примерени епохи ренесансе. Диригентска палица Микице Јевтића успешно је објединила симфонијско дело Прокофјева у извођењу оркестра СНП-а са наступом играча на сцени.

Снежана Субић, Дневник, 5. мај 2014.


СА ДРУГЕ СТРАНЕ ЗАВЕСЕ

Кад Ромео љуби Јулију пред „лалама“

Сви познајемо чувену Шекспирову драму, коју је Сергеј Прокофјев обојио мајсторском музиком о љубави, мржњи и смрти. Балет Ромео и Јулија „свевременска“ велика и трагична љубав из времена ренесансног италијанског града Вероне, остварен је на Великој сцени Српског народног позоришта, у премијерном приказивању 17. априла а репризном 23. и 24. априла.

Тражећи свој кореографски израз, пратећи Шекспировско-Прокофјевски савршен стваралачки спој кореограф Константин Костјуков, гост из Београда, ствара дајући свој одговор на већ постављене вредности веронских збивања, издвајајући емотивна стања његових јунака најбитнијим, у контексту сценских догађања.

Једноставност игре ансамбла одавала је истовремено утисак чистоте и стилске углађености, што је чинило добру позадину за несметану разиграност солистичких партија. Водеће улоге Ромеа и Јулије на премијерном извођењу тумачили су Ана Ђурић и Ливиу Хар, а на репризном, своју премијеру играли су Асука Маруо и Такуја Сумитомо. Оба пара имала су незаобилазну љубавно-трагичну потцртаност ликова: Ана и Ливију у једноставности израза и истакнутој визуелности играчких појава а Асука и Такуја, чистог играчког корака, снажних емотивних излива у јединствено биће љубави и смрти.

У први ред извођачких ликова уплиће се и игра Меркуција у лепези изванредних расположења, у изузетном наступу Такује Сумитома (на премијери). Суровост, гнев и осветољубивост красили су Тибалта у агресивном играчком и глумачком тумачењу Андреја Колчеријуа на премијери и Семјуела Бишопа, као алтернације ове улоге, на генералној проби. Истиче се једноставност и креативност Лучијана Пушкаша, у улози Ромеовог друга Бенволија, савршена појава и глумачка доживљеност трагичног у лику Грофице Капулет Маје Грње, и последњи покрет руке самртне Јулије ка звезданом небу, изнад гробнице, са поруком о моћном трајању Љубави у неком далеком могућем сазвежђу.

Листа за похвале није исцрпљена, јер мало је било недорађених ликова, грешака у корацима, недовршених кореографских и других решења, али било је видљивих и спорних… Једна од крунских сцена, љубавни сусрет испод балкона Јулијине куће, кореографски поједностављенији, без оптерећујућих дуетних захвата (подршки) могао би љубавном пару дозволити још слободнији приступ емотивном и личном у њиховом односу. Сцене трагичног краја у гробници су на моменте подвучене прејаким покретима и корацима већ „мртве“ Јулије и у сузама за вољеном, очајног Ромеа.

Добар саговорник у склопу целокупног уметничког опуса представе био је оркестар, са диригентом Микицом Јевтићем. Костими Мирјане Стојановић Маурич у стилу, боји и материјалу пријали су оку гледаоца и појачавали вредности сценских догађања. Сценографија Саше Сенковића играла је са целокупном представом и допринела „визуелном дочаравању драматике времена о којем је Шекспир писао“.

Подмлађени ансамбл Балета СНП-а, интернационалан у мушком делу, чини снагу нашег играчког театарског деловања и драгоценост за даљу креативност и нови снажни доживљај на балетској сцени Српског народног позоришта.

Ксенија Дињашки, Новине новосадске, 25. април 2014.