ВЕЧНА ЖИЗЕЛА

Јуна месеца 1841. године париска Опера доживела је национални тријумф извођењем балета Жизела или Виле на музику Адолфа Адама и кореографију Жана Коралија. После 176 година новосадско Српско народно позориште премијерном обновом истог балета, под називом Жизела, 23. септембра отвара своју 157. позоришну сезону.
Дуг живот и популарност код публике овог белог балета, говори нам да је то дело највише балетске вредности које ставља на пробу врхунске техничке и креативне моћи ансамбла једног балета. Жизела је испит зрелости њених протагониста а игра ансамбла у II чину је највиши домет који један Corps de Ballet може да постигне. Хајнеовска прича о девојкама у белим хаљинама које умиру пре венчања, њихова вилинска, лебдива, неовоземаљска тела која „играју по петељкама цвијећа не помичући их“ у романтичном играчком стилу остају за вечност.

Кореографију Милице Јовановић, у редакцији Леонида Лавровског по Жилу Пероу, преносили су репетитори балета, тумачећи дело својственим уметничким виђењем. Осетан је био недостатак оригиналних кореографских пасажа, ставова и поза као и стилске обојености игре, што су и примарни недостаци обнове чувеног балета. Представа је текла уједначеним темпом коректног извођења у којем су протагонисти дали највећи допринос у разумевању класично играчких, стилских и глумачких задатака.

Ана Ђурић је свом лику Жизеле даривала све што је до сада стекла на балетској сцени. Сво њено уметничко биће стапало се са ликом велике играчке јунакиње. Мало је говорити о Аниној сигурној техници, о лебдивим вилинским скоковима, уверљивом лудилу или о присутној истинској љубави према Алберту од почетка до краја представе. Реално је рећи како нам се чинило да је испред нас сама Жизела и да чудесном игром промиче у магли омекшаној месечином немачких шума. Верујемо да ће ова улога остати Анин форте у њеној уметничкој каријери.

Андреј Колчерију је био уздржан у љубавној игри на самом почетку представе, али је зато у II чину интерпретативно и технички био веран Албертовом лику. Већ стечена играчка зрелост дала је посебност његовој игри, партнерству и драмским моментима.

Соња Батић у улози Мирте, владала је сценом гордошћу истинске краљице. Хладна и неумољива, непокретног лица кретала се сценом изузетним suivi-јеом.

Самјуел Бишоп је сигурном техником и ваљаним глумачким настојањима остварио успешан лик шумара Хилариона.

Ансамбл Балета је играо дисциплиновано и коректно. Но, сигурно је да је девојкама у лепршавим белим хаљинама требало још проба. Недостајала су, нарочито, улагања у хомогеност вилинске игре и настојања да делују јединствено, да својом хармонијом буду поистовећени са индивидуалношћу носиоца главних улога.

Одлуком да балет Жизела отвори нову сезону СНП-а, указано је повереље балетском ансамблу и свим осталим учесницима (диригент и Оркестар, сценограф и костимограф), у припремама за прво подизање завесе. Била је одговорност и храброст да се у кратком временском року представи ремек-дело светске балетске литеартуре. Ипак, забележене су нове извођачке вредности. А за игру, која није достигла истински „жизелински“ артизам, остаје време у којем је могуће ново сазнање и нова игра.

Ксенија Дињашки, балетски критичар, Вечна Жизела, 3. октобар 2017.


БРАВО, АНА

„БРАВО АНА!“ Шта друго рећи младој новосадској балерини, солисткињи Балета Српског народног позоришта Ани Ђурић након представе Жизела у којој је са перфекцијом иманентном врхунским балеринама у пуном техничком и интерпретативном сјају остварила насловну улогу.

Њена дисциплина духа, недвосмислен таленат као и рад са балет-мајстором Оксаном Сторожук три су упоришне тачке на којима, веома успешно, почива њена уметничка игра на пољу класичног балетског израза, развијајући се узлазном линијом.
Ана Ђурић је за непуне четири сезоне играња на сцени СНП-а остварила респектабилан и надасве пожељан број насловних улога у класичним балетима попут „Дон Кихота“, „Крцка Орашчића“, „Ромеа и Јулије“, „Успаване лепотице“, „Лабудовог језера“, „Жизеле“.

Њена играчка персона, добила је на тај начин онај изузетни плесно-захтевни амбијент који од играча изискује, вежбање, вежбање и вежбање.., рад на комплексном уметничком изразу и затим обједињавање техничких домета са плесном изражајношћу. Тако су представе у којима је играла, биле њени играчки универзитети а новосадски балетски ансамбл као и партнери, прваци и солисти, попут Андреја Колчеријуа и Ливиу Хара са којима наступа, изванредна подршка њеној играчкој каријери.

Оксана Сторожук је, показалао се то на Анином примеру, изванредан, ако не и врхунски балетски педагог који из властитог плесног искуства уме да пренесе сопствено знање на играче.

Ана Ђурић у том смислу добија поуке које одговорно примењује на своју игру, постижући одличне резултате.
Најсвежији пример је улога Жизеле, у којој је с разиграном љупкошћу успела да изрази невиност и заљубљеност чедне сељанчице, као и да са мером оствари експресију лудила у првом чину. Док је њена трансформација у загробни /вилински/ лик Жизеле у другом чину била на завидном нивоу.

Деловала је етерично, њени скокови били су прецизни, високи и нечујни, а адађа технички изведена до перфекције у суптилној повезаности читавог тела са ваздушастим рукама и вилинским ставом.

Њени дуетни наступи са Ливију Харом /гроф Алберт/, пре свега у великом „pa de deux-u“, зрачили су хармонијом, прелепим позама, брижно извајаним стопалом, како на шпицу тако и класичним ставовима тзв. отворених позиција.

Завидна сигурност с којом је изводила тешке елементе, за које је веома битна концентрација и равнотежа због статичних поза лаганог подизања арабеска, указују на одлично постављен торзо и еластичност ногу.

Ана Ђурић је балерина складне фигуре, хармонично распоређеног талента на свеукупност класичне балетске игре у смислу лакоће скокова, сигурних вртешки и широког распона драмске изражајности, чија естетска појавност на сцени оставља упечатљив утисак. Тако да и овај кратки приказ њеног премијерног наступа у балету „Жизела“ представља само делић увида у оствареност њене најновије улоге са којом је потврдила узлазну линију своје петогодишње играчке каријере.

Што се тиче свеукупног утиска о представи „Жизела“ изведеној 23. априла, на сцени „Јован Ђорђевић“ СНП-а,чини се да јој је, упркос играчком полету ансамбла и солидном наступу осталих протагониста, недостајала кохерентност и „утегнутост“.

Солиста балета Ливиу Хар био је на висини свог играчког задатка у лику грофа Алберта, којег је остварио драмски убедљиво у оба чина, како у соло наступима тако и у изванредној дуетној подршци са Аном. Високих скокова /с мало тврђим доскоком/, пленио је прецизним вртешкама и грацилном играчком фигуром.

Плесни пар Катарина Кљајић и Милан Иван, били су играчки и технички делимично неусклађени у pas de deux-u првог чина, који је иначе веома захтеван, Бојана Митић у улози Мирте, краљице вила, одлично је остварила своју улогу, доносећи атмосферу оностраног, зрачећи етеричношћу и техничком сигурношћу, док је Семјуел Бишоп у лику шумара Хиларона дао свој пуни максимум.

Снежана Субић, 23. април 2015.