СОЛДАТОВИЋ Војислав – редитељ (Нови Сад, 9. XI 1945 – Футог, 22. VII 2021). Отац Сава био је новинар, мати Вера рођ. Шећеров биолог, стриц Јовар вајар. Основну школу и гимназију завршио је у НСаду, а Akademiju za gledališče, radio, film in televizijo u Ljubljani 1968. – на одсеку режије, у класи Славка Јана (дипломску представу Нисам Ајфелова кула Е. Опроју приредио је у СНП 27. XII 1968). Већ као десетогодишњак појавио се у својој првој улози на Радио-НСаду (у радио-драми Побуна у Елемиру Николе Радошевића). Г. 1958. играо је у два филма (Трагом крваве тајне Боривоја Миросављевића и Госпођа министарка Жоржа Скригина). На дечјој сцени драмске секције КУД „Светозар Марковић“ наступао је у представама Биберче Љубише Ђокића и Зека, Зрика и јагње Бранка Михаљевића а за улогу Зрике награђен је на Мајским играма у Бечеју (1960). Као дечак појавио се и на сцени СНП 1961. одигравши улоге: Ђиља у Пиранделовој комедији Човек, животиња и врлина, Јорга-Лукаса у Диренматовим Физичарима и Дечака у Лоркиној Доњи Росити. Као редитељ дебитовао је представом љубљанске Академије Слуга двају господара К. Голдонија 1967. Члан СНП био је од 15. VIII 1967. до 15. VIII 1971. у својству књижевног референта и редитеља-асистента. Од 16. VIII 1971. до 31. XII 1991. био је ангажован као редитељ у СНГ у Марибору, где је режирао врло широк репертоар – близу сто позоришних режија, од чега петнаестак праизведаба словеначких аутора. Од 1. I 1991. до 31. VIII 1999. радио је у Позоришту младих у НСаду: шест и по г. је био управник, који је успоставио Велику сцену, консолидовао ансамбл и обогатио репертоар, а истовремено је и режирао и на живој и на луткарској сцени (Хеј, дођите да причамо о љубави, Гусарске приче, Позориште у коферу, Жене, ах те жене, Жена је варљива). Као оперски редитељ дебитовао је 1991. у СНП комичном опером Г. Доницетија Viva la mamma, па је и 30. годишњицу уметничког рада прославио са Доницетијем: Љубавни напитак (1997). Од 1. IX 1999. је био редитељ у Опери СНП до пензионисања, 30. XII 2010. Боравио је на студијским путовањима у Паризу, Лондону, Прагу, Будимпешти, Вроцлаву, Стратфорду, Авињону, Мадриду и Алмагру. Као гост режирао је у многим југословенским професионалним театрима (Љубљана, Нова Горица, Цеље, Тузла, Ријека, Сарајево, НСад), а представе које је он режирао игране су на гостовањима у ЧССР, Италији, Аустрији, Мађарској и Румунији. Радознао, вредан, сналажљив, динамичан и комуникативан, често се лаћао и глумачких задатака, радио сценографије и скице костима, па чак и музику за своје представе, преводио, писао и објављивао (у новосадским листовима „Индекс“, „Дневник“, „Позориште“, „Сцена“), режирао на радију и телевизији. Током дугогодишње сарадње са радијским и телевизијским кућама у НСаду, Љубљани и Марибору реализовао је око 200 режија; између осталих је приредио и телевизијске портрете редитеља и глумаца СНП (Јелица Бјели, Стана Јатић, Боривоје Ханауска, Миленко Шуваковић, Томислав Јовановић, Ђура Папхархаји, Анђелија Веснић-Васиљевић и Велимир Животић). Активан је и на педагошком пољу: од 1994. до 2002. је на новосадској Педагошкој академији предавао предмет Сценска уметност, од 1997. држи наставу из глуме за студенте оперске уметности на Академији уметности, а неко време је са Е. Гвоздановићем водио и Оперски студио. Према сопственим речима, за свој развој и напредак захвалан је Боривоју Ханауски и Миленку Шуваковићу и „изванредној професорској гарнитури љубљанске Академије“. Награђен је на Борштниковом сречању 1971. и 1974; 1980. је добио Специјално признање града Краљева за креацију Из крви црвене, 1982. Плакету ЈНА, 1983. Награду устанка СР Словеније, 1988. два „Златна смијеха“ у Згбу, 1993. Октобарску награду града НСада, 1997. награду за режију на Сусретима позоришта Војводине, 2000. Златну медаљу „Јован Ђорђевић“, 2002. „Искру културе“, 2004. награду Змајевих дечјих игара, 2016. Медаљу части Еколошког покрета НСада… Пензионисан је 30. XII 2010.

РЕЖИЈЕ: Нисам Ајфелова кула, Ветар у гранама сасафраса, Клопка за беспомоћног човека, Ноћ за Марију, Новац је у банци, Чешаљ, Светислав и Милева (Николић), Мој тата социјалистички кулак, Три жене, Viva la mamma, Барон Циганин, Виолиниста на крову, Јежева кућица, Медведова женидба, Човек од Ла Манче, Алеко, Наивна варка, Риголето, Љубавни напитак, Женски оркестар.

ЛИТ: М. Кујунџић, Од љубави до професије, Дневник, 29. XII 1968; С. Божовић, Подела звезда. Љупка сценска играрија о младости и сновима у представи „Нисам Ајфелова кула“, Вечерње новости, Бгд 30. XII 1968; М. М., Ајфелова кула на испиту, Дневник, 31. I 1969; М. Кујунџић, Каубоји и Индијанци, Дневник, 19. X 1969; А-м, Ноћ за Фишера и Солдатовића, Дневник, 8. X 1970; С. Божовић, Криминалистичка комедија, Вечерње новости, 21. XII 1970; Д. Поповић, Ђорђе Фишер: Ноћ за Марију, У позоришту, НСад 1973, с. 146-149; М. Адамов, Најновија оперска премијера рађена с љубављу и оптимизмом, Позориште, НСад бр. 6, с. 3-4; О. Панди, Прича о људском страдању, универзална и лична, Радио НСад, 19. X 1992; С. Кошничар, Тајна редитељског поступка, Дневник, 23. II 1993; Н. П., Атрактивни мјузикл, Дневник, 17. I 1995; Г. Крајачић, Дон Кихот од сенке и маште, Наша Борба, 22. III 1995; П. Самарџија, Млекаџија Тејвје у Темишвару, Политика експрес, 8. IV 1995; М. Стајић, Чудотворна комична опера, Блиц, 10-11. V 1997; П. Анагности, Еликсир суза и радости, Борба, 13. V 1997; Воја Солдатовић, редитељ, НСад 2016; А-м In memoriam, Војислав Солдатовић (1945–2021), Дневник, 24. VII 2021, с. 10.

В. В.