СТАЈИЋ Васа – професор, историчар, писац и друштвени радник, члан ДСНП (Мокрин, Банат, 10. II 1878 – Нови Сад, 10. II 1947). Потекао је из земљорадничке породице. Гимназију је започео у Кикинди на мађарском језику, па наставио на српском у Сремским Карловцима (одакле је искључен због социјалистичке агитације) и у Сењу је матурирао. Студирао је права, а затим филозофију, у Паризу, Лајпцигу и Будимпешти, где је 1902. дипломирао. Од 1903. је радио као учитељ у Рудни (Банат) и као наставник у Пакрацу па у Пљевљима (1904/05). Од 1906. је био професор Учитељске школе у Сомбору, где је 1912. постао члан Народне одбране и покренуо часопис „Нови Србин“. Г. 1913. је прешао у Панчево и тамо је основао часопис „Српска просвета“. Често је одлазио у Бгд и враћао се у Војводину са све ватренијим идејама о отпору аустроугарском режиму. Стога је 26. VII 1914. ухапшен и осуђен на 9 г. и 10 месеци тешке тамнице коју је издржавао у затворима на територији тадашње Угарске. Крајем октобра 1918. је са лажним пасошем дошао у Згб, где је постао члан Средишњег одбора Народног вијећа. Затим је био члан Народне управе у НСаду, у којем својству је 1919. био члан делегације за припремање материјала за склапање уговора о миру у Паризу, радећи са групом југословенских интелектуалаца на оснивању Југословенске демократске лиге. По повратку у земљу постао је референт при одсеку Министарства просвете за Банат, Бачку и Барању; 1920. је био секретар Матице српске и уредник „Летописа МС“. Од 1921. је радио као професор новосадске гимназије. Приступивши Социјалистичкој партији, 1922. је покренуо часопис „Нова Војводина“, основао „Гетеово друштво“ у НСаду и „Омладинску матицу“ у Великом Бечкереку. Водио је оштру борбу против фашистичких организација „Орјуна“ и „Јунао“. Разочаран неуспехом у акцијама, све више се повлачио из јавног живота. Г. 1935. изабран је за председника МС, али је већ после десетак месеци поднео оставку. Од 1936. је сарађивао са антифашистичком војвођанском омладином, између осталог и на оснивању издавачке задруге „Змај“. Прешавши на ослобођену територију 1944. постао је члан Главног народноослободилачког одбора Војводине. Г. 1945. поново је изабран за председника МС и потом за њеног доживотног почасног председника. Објављивао је у многим листовима и часописима: „Летопис МС“, „Словенски југ“, „Бранково коло“, „Босанска вила“, „Књижевни југ“,“Нова Европа“, „Српски књижевни гласник“, „Гласник Историјског друштва у Новом Саду“, „Наша стварност“, „Слободна Војводина“ и другде. „Био је жива спона између старе Војводине, која је маштала о свету једнакости и братства међу људима, и нове Војводине која тај свет ствара“ (Ж. Милисавац). Члан ДСНП први пут је постао 4. III 1908, као сомборски професор, а од 16. IX 1920. до 16. II 1923. је био члан УО ДСНП.

БИБЛ: Између живота и књижевности, Панчево 1922; Јован Јовановић Змај, НСад–Скопље 1933; Светозар Милетић, Бгд 1936; Новосадске биографије, I–VI, НСад 1936–1956; Грађа за културну историју Новог Сада, НСад, 1947–1951.

ЛИТ: Споменица Васи Стајићу, НСад 1938; Ж. Милисавац, Васа Стајић, НСад 1947; А. Лебл, Политички лик Васе Стајића, изабрани политички и идеолошки списи, НСад 1963; Д. Попов, Васа Стајић данашњим очима – Зрна бисера су остала, Дневник, 24. IX 1978; Љ. Поповић-Бјелица, Успомене на Васу Стајића – Човек забивен у жиле земљине, Дневник, 18. IV 1982; Д. Попов, Историја Матице српске 1918-1941, НСад 2001.

В. В.