ШЛЕЗИНГЕР Јосиф – позоришни композитор (Сомбор, марта 1794 – Београд, 1870). После основне школе музички се образовао у Сомбору: учио је виолину код наткантора синагоге Розенберга (1802-1803), затим виолину и кајдопис код органисте М. Кристофа (1803-1805) и кларинет код неког ислуженог крајишког бандисте (1806). Свирао је по крчмама и кућним забавама (1806-1809), најпре као музикант, а онда и као заменик вође музиканата (1808-1810), учећи да свира и у рог. Потом је ступио у чувену циганску банду М. Рожавелђија, у Боњхаду у Мађарској, где је био кларинетиста и усавршавао се у виолини (1810-1812). Из Горње Угарске прешао је у НСад, где је био члан једне приватне музичке банде (1812-1814). Примивши понуду за другог, а потом и првог „роготрубача“ у банди Ј. Таслера у Нађ-Сент-Миклошу, свирао је у приватној капели грофа Накоа (1815-1818), где је изучио и хармонију и инструментацију. Затим је прешао у приватну банду бившег равнатеља оркестра немачког позоришта А. Цибулке, у Пешти, на место другог капелника (1818-1819). Од 1820. до 1829. служио је као градски капелник Новосадске грађанске гарде. Г. 1826/27. забележио је у Сремским Карловцима око 100 народних напева и игара, од којих је 10 штампано у „Летопису МС“ (1828), а 62 у петој књизи И. А. Брлића Успомене на стари Брод (Ђаково 1888). Г. 1830. конкурисао је за капелника војничке глазбе Бродске крајишке пуковније, али се одазвао позиву књаза Милоша, који га је поставио за привременог капелника „Књажеско-србске гарнизоне банде“ у Крагујевцу (1830-1833). Доцније је наименован за управитеља „Књажеске музикалне банде“ (1835-1842), основавши „мали војни оркестар“ са око четрдесетак бандиста-приучењака. За владавине књаза А. Карађорђевића (1842-1858) постављен је за књажеско-дворског капелника у Бгду, основавши мешовити оркестар за позоришне представе и дворске игранке. За друге владе књаза М. Обреновића (1859-1860) и књаза Михаила (1860-1864) био је капелмајстор при гарнизоној гарди у Бгду, у чину капетана. Потом је унапређен у чин мајора (1864) и пензионисан. У Архиву САНУ у Бгду чува се његова обимна музичка заоставштина, у којој се налази и вокална, хорска и позоришна музика (Ј. Вујића: Шнајдерски калфа, 1835. и Награжденије и наказаније; А. Николића: Стефан-Душанова свадба, 1840; Ј. Ст. Поповића: Сраженије на Косовом Пољу или Паденије србског царства и др.). Штампане су му Песме из трагедије „Смрт србскога књаза Мијаила Обреновића“ III, спеване од А. Николића, мелодије од Ј. Ш., за гласовир приредио С. Кох-Кухач (1869). У СНП су изведени следећи комади са Ш. музиком: 1861. Зидање Раванице и Краљевић Марко и Арапин А. Николића, 1861. Ајдук Вељко Ј. Драгашевића, 1861. (са Н. Ђурковићем) Светислав и Милева и Сан Краљевића Марка Ј. Ст. Поповића и 1862. Стеријин Милош Обилић или Бој на Косову. Од музиканта и бандисте, преко капелника и управитеља оркестра, Ш. је постао први музичар и композитор у историји српске музичке уметности. Пишући прве музичке нумере (8 песама) за „оперу“ Шнајдерски калфа (1835) Ј. Вујића, постао је и први српски позоришни композитор. Његове позоришне песме из Зидања Раванице („Да славимо крсно име свето“, „Влајко, мило дете“, „Јоште сија јарко сунце“ и др.), Сна Краљевића Марка („Устај, устај, Србине“), Светислава и Милеве („Милевина песма“) и др. имале су огромног успеха код српске позоришне публике прве половине XIX века.

ЛИТ: I. Reich, Beth-El, Ehrentempel verdienter ungarischer Israeliten, Пешта 1878, II, св. 3, с. 214-232; Ф. Ш. Кухач, Јосип Шлезингер, Згб 1897; Ф. Ш. Кухач, Још коју о старој Шлезингер-Брлићевој збирци попјевака, Виенац, 1899, бр. 36, с. 581-584; В. Новак, Јосиф Шлезингер, оснивач српске музике, Време, 6. I 1929; Ј. Вујић, Шнајдерски калфа, Бгд 1960; С. Ђурић-Клајн, Јосиф Шлезингер, зачетник музичке културе у Србији XIX века, Јеврејски алманах 1961-1962, Бгд 1963; В. Р. Ђорђевић, Оглед српске музичке библиографије до 1914. године, Бгд 1969, с. 236-237; С. Ђурић-Клајн, Историјски развој музичке културе у Србији, Бгд 1971, с. 46-49; С. Ђурић-Клајн, Од „Књажеско-србске банде“ до Београдске филхармоније, Политика, 22-26. IV 1979.

Ђ. П.