ВУЈНОВИЋ Милан – драмски глумац (Јурјево крај Сења, 13. V 1901 – Загреб, 6. I 1973). Након завршетка глумачке школе у Згбу, гдје је наступио први пут 19. I 1922. као Четврти болесник у Чеховљевој Соби број 6, наступао је неко вријеме у Згбу, затим је 1925. отишао на четири г. у Сарајево, 1930-1932. играо је у Скопљу, 1933-1935. у НСаду, 1935-1938. у Нишу, 1938-1940. у Сплиту и након тога приступио је ХНК у Згбу. Овдје се убрзо повезао с напредним члановима ХНК који су дјеловали под вођством Комунистичке партије Хрватске. На позив Партије група загребачких казалишних умјетника (Вјеко Афрић, Јожа и Ивка Рутић, Салко Репак, Жорж Скригин), међу којима се налазио и В., отишла је 22. IV 1942. на ослобођено подручје. Та је група сачињавала језгро првог партизанског театра – Казалишта народног ослобођења Југославије. В. је касније прешао у Казалиште народног ослобођења Хрватске с којим је 1945. стигао у ослобођени Згб. У ХНК је остао до 1950, потом играо у загребачком казалишту „Комедија“ 1951-1955, наредних пет г. дјеловао је у Бгду (НП, БДП, ЈДП) и од 1960. до 1964. у Сарајеву, гдје је и завршио каријеру. Као умировљеник живио је у Задру. Смрт га је затекла на лијечењу у Згбу. Први је загребачки умјетник који је сахрањен уз војне почасти.

УЛОГЕ: Др Хелд (Пољубац пред огледалом), Макс (Трафика њене екселенције), Брент (Пег, срце моје), Др Петровић (Ожалошћена породица), Хари (Оно што се зове љубав), Јан Падвицки (Зар Жералдина није анђео?), Ибер (Осма жена), Кнез Карењин (Ана Карењина), Станислав (Балтазар), Лодовико (Урошева женидба), Јован (Сеоска лола), Владимир (Господски дом), Сопственик „Народног гласа“ (Продавница ваздуха), Детектив, Бен Мохарем  (Пут око света), Др Нинковић (Госпођа министарка).

ЛИТ: (hj), Antigone, Napló, 1. X 1933; А-м, Српско народно позориште даје потпуно успеле представе, Слога, 8. X 1933; А-м, Премијера духовите комедије „Трафика њене екселенције“ од Л. Буш Фекете, Нови Сад, 27. XII 1933; А-м, Српско народно позориште у Суботици, Народна реч, 1934,  бр. 1, с. 2; А-м, На гостовању у Србобрану СНП је постигло велики успех, Србобрански гласник, 1934, бр. 9, с. 2; Б. Смирнов, Новосадско СНП у Новој Паланци, Југословенска стража, 29. IV 1934; Г. Р., „Пег, срце моје“, Југословенски дневник, 1934, бр. 241, с. 4; А-м, „Зар Жералдина није анђео?“, Југословенски дневник, 1935, бр. 24, с. 10; С. Д., „Осма жена“ од Савоара, Југословенски дневник, 1935, бр. 28, с. 10, бр. 30, с. 6; А-м, Народно позориште у Петровграду, Дан, 1935,  бр. 15, с. 7; С. Радоњић Рас, Милан Вујновић, Позориште, Тузла 1972, бр. 1, с. 58-59.

П. Ц.