ЂОКОВИЋ Милан – драмски писац (Београд, 26. V 1908 – Београд, 5. XII 1993). Основну школу, гимназију и Филозофски факултет (група за југословенску књижевност) завршио је у Бгду 1934. Књижевну активност започео је као гимназијалац. У Другој београдској гимназији био је уредник ђачког листа „Покушај“, у којем је, као и у „Венцу“, објавио прве радове. У редакцију београдског дневног листа „Правда“ ушао је 1928, најпре као репортер, а убрзо и као уредник, и ту остао до 1940. У раздобљу између ратова објављено му је и изведено на сцени више драмских дела: Бродоломници (1932), Договор кућу гради (1935), Један човек мање (1935) и као заједничка дела са Р. Плаовићем – Вода са планине (1938), Растанак на мосту (1939), Кад је среда – петак је (после премијере, 1940, забрањено и скинуто са репертоара НП у Бгду). Заједно са П. Крижанићем био је уредник хумористичког листа „Ошишани јеж“ од 1938. до избијања Другог светског рата. Његове чланке и књижевне прилоге објављивали су, у раздобљу између два рата, дневни лист „Правда“ и часописи „Мисао“, „Српски књижевни гласник“ и „Наша стварност“. За време окупације није учествовао у јавном животу. После ослобођења Бгда (1944) био је у екипи новинара који су обновили дневни лист „Политика“. Постављен је 1946. за директора прве глумачке школе у ослобођеној земљи (Драмски студио при НП), а у мају 1947. постао је директор Драме НП у Бгду. На тој дужности остао је до 1960, обављајући и низ других задатака: написао је пледоаје за отварање високе позоришне школе (Академије) са предлогом плана и програма (1947), био је уредник часописа „Позориште“ (1947/48), драматизовао је и режирао у НП низ дела. (Његова режија Станоја Главаша Ђ. Јакшића, 1949, награђена је другом наградом Владе ФНРЈ.) По сопственој молби разрешен је дужности директора Драме и постављен за самосталног саветника Савета за културу СР Србије (1960-1961). За управника Коларчевог народног универзитета постављен је 1961. Током деценије у којој је био на челу ове значајне културне институције обновљена је зграда, развијен је и обогаћен садржај рада и учвршћен углед Коларчевог народног универзитета. Крајем 1970. постао је управник ЈДП и на тој тешкој и сложеној дужности успешно остао до пензионисања, септембра 1974. Поред основних радних обавеза, активно је учествовао у друштвеном животу: био је члан Управе и један од секретара Удружења књижевника Србије, председник Културно-просветне заједнице Бгда, председник Културно-просветне заједнице Србије, председник Српске књижевне задруге, председник Издавачког савета „Нолита“, председник Одбора Вуковог сабора, председник Савета Великог школског часа у Крагујевцу, одборник општине Стари град и одборник Скупштине града Бгда, члан Извршног одбора ССРН Бгда и члан Извршног одбора ССРН Србије, члан председништва и потпредседник Одбора Андрићеве задужбине. За то време успевао је, истина нешто успоренијим ритмом, да настави своју књижевну и преводилачку активност. Одмах после рата Државни издавачки завод Југославије објавио је Систем К. С. Станиславског у Ђ. преводу и са његовим опсежним предговором (1945). У овом раздобљу објавио је неколико драмских дела: Раскрсница (1951), Кућа од карата (1952), Љубав (1958), Спасилац (радио-комедија, 1963), Празно небо (1975) и Наследници (часопис „Сцена“, 1984). „Нолит“ му је 1961. објавио роман Девет ноћи до зоре, а три г. касније опсежну историјско-књижевну студију Бранислав Нушић. Објавио је и више запажених есеја у зборницима и часописима. Од осталих његових превода, објављених у раздобљу после Другог светског рата, ваља поменути: преводе драма у Сабраним делима М. Горког  (Јегор Буличов, Малограђани, На дну, На летовању, Зикови, Лажан новац, Старац, Деца сунца, Последњи и Васа Железнова, 1947-1951), редакцију превода Толстојевог романа Рат и мир, који су сачинили О. Глушчевић и М. Глишић, превод романа Достојевског Злочин и казна (1981) и друге. Између осталих многобројних признања за друштвени рад, добио је Вукову награду, Орден заслуга за народ са златном звездом и Седмојулску награду (1986). Све три драме које је Ђ. написао у заједници са Р. Плаовићем приказане су на сцени СНП: Вода са планине приказана је у НПДб 18. IV 1938. у Суботици у режији Р. Плаовића, затим у НПДбС 20. IX 1938. у Великој Кикинди и у СНП 22. V 1945. у НСаду у режији С. Равасија; Растанак на мосту приказан је у НПДб 3. I 1939. у НСаду у режији Р. Плаовића и у НПДбС 24. I 1939.  у Крагујевцу; Кад је среда петак је приказано је у НПДбС 26. IX 1940. у Бачкој Паланци у режији Ј. Јеремића и у НПДб 10. X 1940. у Сомбору. У овим драмским делима писци желе да укажу на основне моралне и политичке карактеристике свог времена и друштва. У темама са села они прате сучељавање традиционалног и новог, а село сликају као оазу етичке чистоте и физичког и моралног здравља (Вода са планине). Драме из урбане средине (Растанак на мосту и Кад је среда петак је) приказују различите слојеве грађанства и критичку оштрицу усмеравања на моралну изопаченост, лицемерство и духовну празнину виших слојева друштва. Ова драмска дела карактерише вешто развијена и логично вођена фабула, а повремено и духовито писан дијалог.

БИБЛ: Вода са планине, Бгд 1938.

ЛИТ: Б. С. Стојковић, Један поглед на српскохрватску драму из сеоског живота, ЛМС, 1938, књ. 349, с. 357; А-м, „Растанак на мосту“, Југословен, Кикинда 1939, бр. 501, с. 3; Ђ. М. Мањулов, Прво дуже гостовање Бановинског позоришта у Бачкој Паланци заинтересовало је публику, Дан, 1940, бр. 226, с. 6.; Л. Дотлић, Кад је среда петак је, Дан, 21. XI 1940; В. Глигорић, Вода са планине, Позоришне критике, Бгд 1946, с. 129-132.

П. М.