ЂУРИЋ-КЛАЈН Стана – музиколог, пијанисткиња, преводилац, музички критичар (Београд, 5. V 1908 – Београд, 18. II 1986). Основну школу, гимназију и музичку школу завршила је у Бгду. На Филозофском факултету студирала је упоредну књижевност и историју музике код Милоја Милојевића. Усавршавала се у Паризу, код Лазара Левија, а на Сорбони је завршила Течај из француске цивилизације. Од 1929. до 1941. по Југославији је као пијаниста одржавала солистичке концерте и наступала с камерним ансамблима, Београдском и Загребачком филхармонијом, оркестром „Станковић”, ансамблом „Collegium musicum“ и др. Члан Организационог одбора Коларчевог народног универзитета постала је 1932. и учествовала као извођач и предавач у раду Музичких часова. Од 1937. до 1945. радила је као професор у Музичкој школи „Станковић”, да би се после Другог светског рата окренула музикологији и музичкој критици. Од 1945. до 1948. била је референт за музику у Министарству просвете НР Србије, од 1950. до 1971. предавала је историју југословенске музике на Катедри за историју музике и музички фолклор Музичке академије у Бгду, од 1949. до 1974. била најпре секретар, а потом научни сарадиник и директор (1962-1974) у Музиколошком институту САНУ. Покренула је и уређивала (1932-1936, 1955-1966) музички часопис „Звук”, а са М. Живковићем и В. Ведралом „Музички гласник” (1938-1941). Прва је жена музиколог у Србији. Учествовала је на многим научним скуповима у земљи и иностранству, а теме њених радова биле су из историје српске и југословенске музике. Једна је од првих и најзначајнијих музичких лексикографа. Текстове је објављивала у најугледнијим светским музичким енциклопедијама, а била је уредник за српску музику у оба издања Музичке енциклопедије и у Енциклопедији Југославије. Сарађивала је и објављивала текстове у великом броју музичких и књижевних публикација, домаћих и страних часописа и листова, као и у радио-емисијама широм Југославије. Писала је о првом капелнику СНП Аксентију Максимовићу. Редовно је пратила и објављивала у „Политици” сва дешавања у Опери и Балету НП у Бгду, али и гостовања Опере и Балета СНП у Бгду. Приредила је за штампу књиге Петра Коњовића, Владимира Р. Ђорђевића и Војислава Вучковића. Приредила је Есеје о уметности за библиотеку „Српска књижевност у сто књига”, што је прва антологија српске музичке есејистике. Објавила је више књига, студија, чланака и есеја: Историјски преглед југословенских музичких часописа (1940), Музика и музичари (1956), Развој музичке уметности у Србији (1962), Историјски развој музичке културе у Србији (1971), Музичко школовање у Србији до 1914. године (1974), Оркестри у Србији до оснивања Филхармоније (1977), Акорди прошлости (1989), Млади дани Стевана Мокрањца (1980) и др.; затим редакција и предговора: Књига о музици П. Коњовића (1947), Прилози биографском речнику српских музичара В. Ђорђевића (1953), Записи Стевана Мокрањца (1966), Народне мелодије Црне Горе В. Васиљевића (1975) и др. Преводила је музиколошку литературу с француског, немачког, руског и словеначког језика, а као музиколог и музички критичар обележила је послератне деценије у развоју српске музичке науке и културе. Два пута се удавала, први пут за Владислава Рибникара, власника и директора „Политике”, а други пут за Хуга Клајна, неуропсихијатра и позоришног редитеља. Добитник је Октобарске награде Бгда 1974, Ордена за заслуге за народ са златном звездом 1978. и Седмојулске награде за животно дело 1982.

БИБЛ: Гостовање новосадске Опере у Београду. „Лабудово језеро”, Политика, 21. I 1961; Јосип Маринковић, у: Историјски развој музичке културе у Србији, Бгд 1971, с. 75-81; Потресна људска драма, Политика, 16. X 1975.

ЛИТ: Н. Херцигоња, Написи о музици, Бгд 1972, с. 115-147; М. Јефтић, Музика између нас: одговори 2, Књажевац–Бгд 1979, с. 85-95; Д. Адамовић, Разговори са савременицима, Бгд 1982, с. 107-110.

М. Л.