ФРАНГЕШ Иво – писац и преводилац (Трст, 15. IV 1920 – Загреб, 29. XII 2003). Отац му је био чиновник који се по потреби службе често селио па се тако Ф. школовао у разним местима: основну школу је похађао у Мокрој Гори код Ужица (1926/27), Сарајеву (1927/28) и Хаџићима код Сарајева (1928-1930); гимназију је завршио у Сарајеву (1938), Правни факултет у Згбу (1940), а студије филологије започете у Бгду (1940/41) окончао 1943. у Згбу, где је 1952. и докторирао дисертацијом „Talijanski prijevodi naših narodnih pjesama od Fortisa do Tommasea“. Три пута  је боравио у Италији на усавршавању језика (1932, 1938. и 1949). Као новинар почео је да ради 1939. у „Југословенској пошти“ у Сарајеву. Од 1. X 1943. до 1. V 1944. био је запослен као уредник Издавачког предузећа „Биноза – Свјетски писци“ у Згбу, од 1. V 1944. до 6. IV 1945. као суплент II мушке гимназије у Сарајеву; кратко време 1945. провео је у ЈНА у Сарајеву и Згбу. Трајно се настанивши у Згбу, од 1945. до 1946. предавао је у Државној партизанској гимназији да би од 1946. (са паузом од 1953. до 1956, када је био лектор српскохрватског језика у Фиренци) на Филозофском факултету био најпре асистент и предавач за италијанску књижевност (1946-1950), доцент (1956), ванредни (1960) те редовни професор за новију хрватску књижевност (1963) и у овој институцији наставио да ради и из пензије. По позиву је предавао на универзитетима у Напуљу (1949), Кракову (1957), Падови (1958), Бордоу (1958), Стокхолму, Упсали и Гетеборгу (1961, 1962/63, 1965, 1966), Москви и Лењинграду (1964), Ослу (1965), Копенхагену и Бечу (1966), Франкфурту (1972), Варшави (1973), Гетингену, Бону, Хамбургу и Франкфурту (1974). Водио је постдипломске студије хрватске књижевности у Дубровнику. Од 1960. је био ванредни а од 1968. редовни члан ЈАЗУ. Био је и секретар Југословенског националног комитета слависта (1963-1970), потпредседник Међународног комитета слависта (1973), председник Друштва књижевника Хрватске и председник Координационог одбора Савеза књижевника Југославије (1970-1972). Сарађивао је у многим стручним публикацијама и аутор је више уџбеника и приручника из области славистике и италијанистике. Одликован је Орденом заслуга за народ са сребрним зрацима (1965) и италијанским орденом „Commendatore della Republica d’Italia“ (1971). Г. 1970. добио је републичку награду „Божидар Аџија“ за књигу Студије и есеји (Згб 1967), а Хердерову награду 1974. Преводио је са италијанског, француског, немачког, руског и латинског. Његов превод Мандраголе Н. Макијавелија СНП је извело 1951.

В. В.