ГОРКИ Максим, правим именом: Алексеј Максимович Пјешков (Алексей Максимович Пешков – Максим Горкй) – совјетски приповедач, романсијер, драмски писац, путописац, мемоарист (Нижњи Новгород, 28. III 1868 – Горки, 18. VI 1936). Припада и реду светских писаца, по значењу и утицају целокупног књижевног дела. Књижевним радом почео је да се бави крајем XIX века, када је написао неколико необично оригиналних приповедака којима је одмах скренуо пажњу на себе (Макар Чудра, 1892, Челкаш, 1895, Старица Изергил, 1895, Песма о соколу, 1895). Са богатим животним искуством човека који је, као босјак, прокрстарио Русијом, свој живот је описао као живот човека без школе и самоука (Детињство, Међу људима, 1912-1914, Моји универзитети, 1922). Али, радећи непрестано и имајући изузетно ауторитативан положај у совјетском друштву, стекао је врло широко образовање и био један од најутицајнијих писаца свога доба, уопште. Совјетска књижевна критика сматра га родоначелником и оснивачем социјалистичког реализма. У његовим романима, као у каквој вишетомној историји, описан је друштвени живот Русије, са разних страна и у разним временима (Фома Гордејев, 1899; Трое, 1900; Мати, 1906; Градић Окуров, 1909; Живот Матвеја Кожемјакина, 1910-1911; Дело Артмонових, 1925; Живот Клима Сангина, 1925-1936). Међу делима која се истичу лиризмом казивања нарочито се издваја дело Бајке о Италији. Као драмски писац познат је по делима: Малограђани, 1901; На дну, 1902; Непријатељи, 1906; Васа Железнова, 1910. и 1935; Јегор Буличов, 1932. Осим чисто белетристичког рада бавио се и критиком и есејистиком, тако да се може сматрати и значајним књижевним теоретичарем (зборник радова О књижевности, огромна преписка са писцима у Совјетском Савезу и свету, у којој се налази посебно значајна књига великог формата са око 700 страница, под насловом Горки и совјетски писци. Неиздана преписка,  Москва 1963). Значајан је и занимљив и по сећањима на своје савременике, од којих су неки портрети, на пример Толстоја, Лењина, Леонида Андрејева, Сергеја Јесењина и других, јединствени у светској књижевности. Један је од најплоднијих светских писаца. Разноврстан по форми коју примењује, обухватајући временски више од пола века интензивног руског и совјетског друштвеног живота, са преписком која је међу највећима што је један писац може имати, разноврстан је и по тематици и по вредности својих књижевних дела. То је писац чије је дело прожето романтично-борбеним духом, којим се посебно истичу Песма о соколу и Песма о буревеснику, у којима се предвиђа ново време великих нада у човекове моћи. Његове приповетке карактеристичне су по сликању конкретних животних ситуација у којима се крећу обични, свакодневни, народни људи, босјаци и просјаци, они „са дна“, али, често, са великом душом и срцем које може све да разуме и обухвати. У романима је обједињавао велике, преломне, тренутке свог, револуционарног, времена, кад су почињали штрајкови и буне, засновани на програмима радничке класе и кад су наступали јунаци са свешћу о револуционарном циљу који желе да остваре. Осећајући увек стварност, као човек који је сам све живео и проживљавао, заједно са великим хуманизмом и снажном друштвеном критиком, бивао је понекад и патетичан, донекле сентименталан и не увек реалистички уверљив. Толстој је о томе говорио као о врсти „претеривања“, а Лењин је истицао, упркос неким манама, „корисност“ његових дела. Драме му се по тематици не разликују много од осталих његових дела. Али, по форми, у њима, неоспорно, има много новог и друкчијег него што је, до тада, постојало у руској и совјетској књижевности. Пре свега, обрађивао је такозване велике, преломне, догађаје у животу људи и у животу читавог народа. Он је, уочавајући појаву малограђанства, непријатељства, пропадања појединих сталежа, људи са дна, који су и затровани животом, али и „осветљени“ неким унутрашњим пропламсајима, „доносио на свет“ читаву једну богату и разноврсну галерију ликова, грађана и малограђана, глумаца и босјака, учених људи и незналица. И сви они проносе сценом свој богати и, најчешће, несрећни и промашени живот од којег су много очекивали, а мало добили. Али, он није био песимист и није допустио својим људима да се препусте очају и нестану у безизлазу: он оставља наду и иза тврдокорних а промашених живота открива веру човекову у нови живот или сећање чини саставном лепотом онога што је било и прошло, а још траје као драга успомена. Можда, баш зато, није случајно што као драмски писац, у ово доба, доживљава једну врсту „ренесансе“ у свету: његова дела се често играју, у њима се види зачетак модерних драмских концепција ликова и радње, идеје из њих још су привлачне и актуелне. Са нешто тромијом радњом, рекло би се: без правих, класичних, драмских сукоба, али са једном необичном „унутрашњом тензијом“, његове драме су велика слика противуречних односа у друштву, у људима, у којима је све, у основи, више притајено него експонирано, као бол и сазнање, као судар и нада. У нашој књижевности он је био рано превођен и добро познат писац. Крајем XIX и почетком XX века, када је имао неприлика од царистичког система и није могао бити примљен у Академију наука и уметности, у нашој књижевности објављивани су написи који су га бранили. Његова сабрана дела издавана су код нас неколико пута, најпре у време жестоке борбе са цензуром између два рата, кад их је у Бгду штампао „Нолит“, и касније, одмах после ослобођења, ’40-их г., у издању „Културе“, а касније издање објавила је Српска књижевна задруга. Често навођен одмах после ослобођења, сматран творцем социјалистичког реализма и неприкосновеном величином која се пропагандистички наметала, био је, убрзо после тога, и мање издаван и још мање цењен као писац, да средином и крајем XX века опет буде признат за великог писца. Значај његовог књижевног дела и утицај тог дела били су, почетком XX века, врло велики. Одмах се осетило да се појавио један нов писац, са новим светом и новим схватањем књижевности: у литературу су масовно „ушли“ свакодневни људи, али они из народа, који скитају светом и страдају од живота. У њима је било исконске снаге и неке необјашњиве вере у моћ човековог ума и сазнања. Зато је остао пример писца хуманисте који човека не оставља без наде. У СНП су изведена његова драмска дела: На дну (1905, 1936, 1974), Васа Железнова (1938, 1948) и Варвари (1946).

В. Кл.