ГУНО Шарл (Charles-François Gounoud) – француски композитор (Париз, 17. VI 1818 – Сен-Клу, код Париза, 17. X 1893). Потекао је из уметничке породице (отац сликар, мајка пијанисткиња); рано је испољио љубав према музици. На Конзерваторијум у Паризу уписао се 1836. Учитељи су му били Ж. Ф. Алеви и Ф. Паер. Кантатом Фернанд 1839. осваја награду Prix de Rome и право на трогодишњи боравак у Италији. Време проведено у Риму користи за проучавање дела Палестрине, Белинија и Доницетија. После повратка у домовину постаје оргуљаш и диригент црквеног хора „Société missions étrangères“ и наставља са композиторским радом који је започео у Италији. Следећи реформаторску идеју Глука, одриче се конвенционалности и ствара нераскидиву везу између текста и музике, дајући музици не само улогу тумача сложених психолошких стања него и коментатора сценских збивања. Пуну афирмацију доживео је тек опером Фауст (1859), делом које се налази на средини између велике и комичне опере. Његов извор надахнућа је редовно љубав, чиста и несебична, па је то и у Фаусту, писаном према истоименом Гетеовом делу. Последњих г. живота потпуно се посветио компоновању црквене музике. Написао је 12 опера, 2 симфоније, 7 клавирских и већи број вокалних композиција, световних и црквених, као и 17  миса, ораторијума и реквијема. Важнија су му дела: опере Фауст, Сафо, Краљица од Сабе, Ромео и Јулија, Крвава опатица (None sanglante), Силом лекар (Le Médecin malgré lui), Голубица, Заморин данак; ораторијумске трилогије Искушење (La Rédemption), Смрт и живот (Mors et vita); ораторијум Тобија (Tobie); кантате Фернанд и На граници (A la fiontière); Te Deum за два хора (10-огласно), 2 Stabat mater и др. Један је од првих лирика француске опере XIX века, односно први од њених значајнијих представника. У СНП је са успехом у више наврата извођен његов Фауст.

М. Х.