ХАЏИЋ Јелена Ленка – глумица (Српски Чанад, 11. IV 1856 – Панчево, 20. III 1897). Почела је да наступа на сцени СНП у НСаду још као девојчица, у дечијим улогама, поред оца Косте и сестара Милеве и Босиљке (в). Испољивши одрешитост и окретност, већ као петнаестогодишњакиња је добијала веће роле, а убрзо и главне у великом репертоару, нарочито од одласка Марије Рајковић, чиие је улоге делимично преузела. Неки ликови у њеној интерпретацији називани су „чистим, племенитим, идеалним створовима њене живе маште, разборита ума, знања и умења“, а њеном Амалијом у Шилеровим Разбојницима, Дездемоном, те Маргаретом у Фаусту – „сваки је гледалац био очаран, сваки је уживао у њеном уметничком приказу тих песничких створова и њеном напредовању“ – писало је „Позориште“ 29. XII 1887, када је напустила СНП опростивши се са новосадском публиком улогом Фредерике Вагнерове у комаду Наследник. Затим се накратко повукла са сцене да би јој се вратила 1889, када је постала чланица НП у Бгду. Од 1890. је наступала у путујућем позоришту Ђуре Протића, од 1893. до 1895. у нишком позоришту „Синђелић“ и у сезони 1895/96. у крагујевачком театру „Слога“. Једно време (1896) је са Младеном Бошњаковићем водила путујућу дружину кроз Војводину. Убрзо је оболела на плућима па се повукла у Панчево код сестре Босиљке, где је ускоро и умрла. Лепе и пријатне појаве, осећајна и природна, ретко амбициозна и савесна у раду, уз темељну студију улога умела је да се снађе у свакој роли. У њеном богатом и разноврсном репертоару били су заступљени ликови сетних и несрећних девојака у романтичној драми и мелодрами, шипарица и субрета у комедији и водвиљу, хероина у класици, кокетних дама у салону и горопадних жена у домаћој комедији. Обдарена гласом, наступала је и у музичким комадима као и у вокалним програмима. О њеној глуми је Милан Савић после њене смрти написао: „Ако код које глумице, код Ленке се морао карактер улоге подударати с њеном нарављу. Она није била од оних виртуоскиња, које лако и олако свладају сваку врсту улоге; она се ни у животу није умела претварати. Плачевну је улогу давала још плачевније, јуначку бомбастично; али помало сентименталну, одану, дирљиву улогу, која даном приликом и душу потресе – ту је улогу умела вољно да прикаже, јер је приказала себе саму, своје тихо осећање. И веселе је улоге лепо и природно приказивала, и ако јој се, можда са навике, и тада преливао елегичан дах преко лепог лица њеног…“ („Позориште“, НСад 1900, бр. 24, с. 1). На сцени СНП се последњи пут појавила као гост у Панчеву крајем 1894. улогом Маре у Ђурђу Бранковићу.

УЛОГЕ: Милка (Саћурица и шубара), Милка (Јелисавета, кнегиња црногорска), Јелка (Пркос), Савка (Шаран), Пролог (Крст и круна), Леонора (Локот), Стеван (Ђурађ Бранковић), Савета (Избирачица), Жилберта (Добросрећница), Јелка (Сеоска простота), Џон (Ловудска сиротица), Софија (Сплетка и љубав), Жоржина (Френолог), Софка (Мило за драго), Евица (Љубавно писмо), Маркиза Мондекар (Дон Карлос), Јела (Роб), Далматинка (Грабанцијаши), Кнегиња Маргарита (Катарина Хауардова), Фаншета (Звонар Богородичине цркве), Ана Дамбијева (Кин), Павлина (Јединица), Мара (Последња воља), Катица (Кир Јања), Матилда (Рукавица и лепеза), Анка (Дебора), Амалија Еделрајх (Разбојници), Дездемона (Отело), Добрила (Добрила и Миленко), Маргарита (Фауст), Зорка (Смрт Стефана Дечанског), Смиљка (Владислав), Фредерика Вагнерова (Наследник), Софија (Сан на јави), Вукосава (Милош Обилић), Ивана (Цар Јован), Дивна (Стеван, последњи краљ босански), Корделија (Краљ Лир), Марија (Марија и Магдалина).

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште, Застава, 1872, бр. 4, с. 3; Б., „Проводаџија“, шаљива игра у три чина, написао Јулије Розен, с немачког превео Н. М., Застава, 1877, бр. 72, с. 1, бр. 73, с. 2; Кеста, Српско народно позориште у Вршцу, Застава, 1879, бр. 171, с. 2; К. Р., Српско народно позориште, Јавор, 1879, бр. 5, с. 157–158; К. Р., „Последња воља“, шаљива игра у 3 чина од Косте Ристића, Јавор, 1879, бр. 9, с. 285–286; А-м, Суботица, 29. 3. 1881, „Чаша воде“, хисторијско шаљива игра у 5 чинова од Е. Скриба, Застава, 1881, бр. 57. с. 3; Ђ. М. Б., Сента, 30. 5. „Две сиротице“, драма у 3 чина од Џона Оксендорфа, Застава, 1881, бр. 91, с. 2; П., Ст. Бечеј, 23. 3. „Женски рат“, Застава, 1882, бр. 52, с. 6; П., Ст. Бечеј, 6. 4. „Кин“, Застава, 1882, бр. 59, с. 3; Др Д., Рума, 20. 7. „Ђурађ Бранковић“, драма у 5 чинова од К. Оберњика, Застава, 1885, бр. 120, с. 3; М. С(ави)ћ, „Разбојници“, драма у пет чинова од Ф. Шилера, Браник, 1886, бр. 11, с. 3; М. С(ави)ћ, „Отело“, трагедија у пет чинова, написао Виљем Шекспир, Браник, 1886, бр. 28, с. 3; Г., „Пит и Фокс“, шаљива игра у 5 чинова од Рудолфа Готшала, Браник, 1887, бр. 136, с. 4; А-м, Новости из места и народа, Браник, 1888, бр. 1, с. 3; Ј., Ленка Хаџић и опроштај, Јавор, 1888, бр, 2, с. 29–30; А-м, Српско народно позориште, Браник, 1891, бр. 134, с. 5; А-м, † Ленка Хаџићева, Застава, 1897, бр. 45, с. 3; М. Савић, Наши стари – Ленка Хаџић, Застава, 1928, бр. 64, с. 3, бр. 65, с. 3.

С. Ј.