ЛУКОВИЋ Коста – новинар, позоришни критичар и управник (Београд, 9. XI 1886 – Београд, октобра 1944). Потекао је из чиновничке породице, чија су се сва деца темељно школовала. Браћа су му били песници Стева, Милан и Лука, и Радомир, који је био дипломата. Основну школу, III мушку гимназију и Филозофски факултет завршио је у Бгду, а у Француској, на Универзитету у Рену, докторирао је 1933. са тезом „L’évolution de la Tragédie religieuse classique en France“ (штампано у Паризу 1933). Био је новинар и члан редакције „Политике“ (1909-1913, 1919) и новинар и уредник листа „Пијемонт“ (1913-1915). Позоришним критикама и приказима драмских дела јављао се и у часописима: „Нова искра“, „Дело“, „Звезда“ и „Српски књижевни гласник“. Са француског је превео драму Онај стари Ж. де Порто-Риша, која је у београдском НП изведена 1913. За управника СНП је постављен 22. I 1919: дужност је преузео од М. Хаџи-Динића 3. IV 1920. и на тој дужности остао је до 1. II 1921. За то време је учинио доста на сређивању стања у позоришту, пре свега финансијског, а затим административно-техничког и кадровског организујући СНП као савремену културну установу настојећи да подигне уметнички ниво и унесе радну атмосферу у уметничке ансамбле. Ангажовањем диригената Хинка Маржинеца и Ловра Матачића и њиховим залагањем основао је Оперу и оперету (Барун Тренк Срећка Албинија 29.  IX 1920, Вертер Жила Маснеа 13. X 1920). Ангажовао је школоване редитеље Јакова Осиповича Шувалова и Емила Надворника, а понеке сценографије је у СНП радио сликар Јован Бијелић, што  је све доприносило подизању уметничког нивоа готово свих изведених представа. За време његовог управниковања на репертоару су били:  Шекспир (Сан летње ноћи), Ибзен (Хеда Габлер), О. Вајлд (Флорентинска трагедија) и читав низ помодних дела тадашњег текућег европског репертоара (Пајерон, Бернстерн, Бисон, Р. Брак, Ж. Екар, Ф. Копо и др.). Од домаћих писаца играни су Стерија (Зла жена), Трифковић (Љубавно писмо, Школски надзорник), Иво Војновић (Госпођа са сунцокретом, Allons enfants), А. Шантић (Хасанагиница), П. Петровић Пеција (Пљусак), Б. Нушић (Народни посланик, Свет, Два лопова), М. Бојић (Краљева јесен), Мита Поповић и др. Л. није избегао судбину осталих управника СНП у међуратном раздобљу: био је нападан у штампи и без правих повода, а посебно када одређене премијере нису имале успеха, с намером да се примора на оставку, што је он и учинио пре истека своје друге сезоне у функцији управника. Од 1921. до 1933. био је власник и уредник београдског листа „Време“, а од 1934. до пензионисања, 1939, шеф Централног прес-бироа. Као пензионер живео је у Бгду до 1944, када је, због сарадње са окупатором, ухапшен и осуђен на смрт.

ЛИТ: А-м, Управник Позоришта, Застава, 3. IV 1920; А-м, Нови управник позоришта, Јединство, 17. XII 1920; А-м, Позориште, Слобода, НСад 22. XII 1920; М. Стојков, Прослава 60-годишњице СНП, Јединство, 2. VI 1921; Ђ. Петровић, Новосадско позориште, Застава, 3. XII 1922.

Ђ. П. и З. Т. Ј.