КНЕЖЕВИЋ Томислав – драмски глумац (Властељице, код Гуче, 24. VI 1951 -). Основну школу „Вук Караџић“ завршио је у Каони 1965, а Драмски студио СНП у НСаду 27. VI 1970. Од 1. IX 1970. је члан Драме СНП, са краћим прекидом од 10. XII 1975. до 13. XII 1976, када је био на одслужењу војног рока. Априла 1992. је дипломирао на катедри за Организацију сценских и културно-уметничких делатности на Факултету драмских уметности у Бгду (са темом „СНП под принудном управом“). Карактерни је глумац, складне појаве и култивисаног сценског говора, који се наглашеном склоношћу ка општој и стручној литератури истиче међу глумцима своје генерације. На почетку каријере огледао се у три велике улоге светског и националног репертоара (Ромео, Трепљов, Хорват), а касније је тумачио преко тридесет, углавном мањих, улога у драмском репертоару. Пошто је режирао представе врбашких аматера, опробао се као редитељ и у СНП (Бандитска балада, коју је сâм и приредио од стихова и прозе Радета Драинца и адаптирао за сцену, 1985). За „Бранково коло“ је редовно састављао рецитале и са колегама говорио стихове. 1. II 1986. именован је за вршиоца директора Драме СНП. Од 1. IX 2002. до 17. IX 2003. био је помоћник управника СНП (Миодрага Петровића), а од 7. II 2005. до 16. II 2007. управник Позоришта младих у НСаду.

УЛОГЕ: Себастијан (Богојављенска ноћ), Џелат (Три мускетара), Младић (Флора господина Флоријана), xxx (Каплар и цар), xxx (Село Сакуле, а у Банату), Ромео (Ромео и Јулија), Урош (Смрт Уроша V – Јавленија и позорја), Стерија (Лажа и паралажа), Шеф станице, Први новинар (Посета старе даме), Бранко Радичевић (Туга и опомена), Трепљов (Галеб), Полицијски писар (Госпођа министарка), Ученик учитеља музике (Грађанин племић), Хорват (Вучјак), Непознати (Кревет за три особе), xxx (Тамо где је било срце данас стоји сунце), Миленко, Пали борац (Сакуљани, а о капиталу), Марко (Док црвена јесен друмовима хода), Татарин (На дну), Тихон Кабанов (Олуја), Кузаков (Лов на дивље патке), Тито (Наш Тито), Богуновић (Да ли је могуће, другови, да смо сви ми волови?), xxx (Глас којим говори ватра), Начелник адмиралитета (Капетан Џон Пиплфокс), Директор гимназије, Судија, Глумац, Римски посланик и Леонардо (А трње је за човека), Страјин (Светислав и Милева), Гледалац (Човек је човек), Друг из Среза (Мој тата социјалистички кулак), xxx (Бандитска балада).

ЛИТ: L. Gerold, Mérsékelt, tiszta elöadás. Romeo és Júlia az újvidéki szinpadon, Magyar Szó, 23. III 1972; М. Кујунџић, Хуморна дадиља у трагедији, Дневник, 23. III 1972; С. Божовић, Тиранија антитезе, Вечерње новости, 24. III 1972; С. Божовић, Успешни Галебов лет, Вечерње новости, 18. I 1973; М. Мирковић, Вучјак није галеб, Политика експрес, 10. I 1974; Д. Пенчић-Пољански, „Вучјак“ на сцени СНП-а, Позориште, НСад 1974, бр. 6, с. 18.

П. М.