МАРЦИКИЋ Коста – члан оперског хора (Нови Сад, 10. IV 1921 – Нови Сад, 1. VII 1988). Гимназију је завршио у НСаду. По избијању рата прекинуо је техничке студије. За време окупације певао је у хору Саборне цркве. После ослобођења радио је извесно време у Комисији за насељавање бораца. У СНП је сарађивао од почетка његове обнове, 1945, најпре у хонорарном својству, наступајући у драмским и оперетским представама. Упоредо је учио соло певање код О. Молчанове. Од обнове Опере, 1947, до пензионисања, 30. VI 1981, био је стални члан оперског хора. Остварио је велик број малих, па и средњих солистичких улога, испољивши запажени смисао за глумачку и музичку карактеризацију нарочито комичних и карактерних ликова. Супруга Мирјана такође је била члан оперског хора.

УЛОГЕ: Шанплантре (Мамзел Нитуш), Барон, Гастон и Маркиз (Травијата), Вашек (Продана невеста), Маруло (Риголето), Сполета (Тоска), Инкредибиле и Опат (Андре Шеније), Трговац и Врач (Лакме), Бонифас (Анжелика), Маркиз (Фра Дијаволо), Питикиначо и Франц (Хофманове приче), Продавац ципела (Моја сестра и ја), Данкаиро (Кармен), Нандо (У долини), Блинд (Слепи миш), Отац (Пољуби ме, Кети), Шјор Филе и Колонело (Мала Флорами), Учитељ плеса (Манон Леско), Капетан (Весела удовица).

ЛИТ: А-м, Премијера домаће опере „Еро с онога свијета“ у Новом Саду, СВ, 28. II 1948; Н. Петин, Штраусов „Слепи миш“, СВ, 13. VII 1951; Н. Грба, „Манон Леско“ на новосадској сцени, Дневник, 27. III 1953.

В. П.