МАРИНКОВИЋ Јосиф – композитор, хоровођа и педагог (Врањево, 15. IX 1851 – Београд, 13. V 1931). Школовао се у Врањеву, Петроварадину и у Учитељској школи у Сомбору, где су настале и његове прве композиције. Од 1873. до 1881. студирао је, са прекидима, музику на Оргуљашкој школи у Прагуон код професора Ф. Скухерског, а касније се усавршавао у Бечу (1886/87) похађајући предавања из музичке естетике код професора Е. Ханслика. После завршених студија у Прагу постао је диригент Београдског певачког друштва, које је водио до 1886, а по повратку из Беча био је диригент Академског певачког друштва „Обилић“ (1889-1900) и истовремено хорова Радничког певачког друштва, Српско-јеврејског певачког друштва и других. У истом периоду радио је и као наставник музике у београдској Богословији и Учитељској школи, а најдуже у Другој мушкој гимназији: од 1901. до 1924. Изабран је 1907. за дописног члана Српске краљевске академије. Композитор претежно вокалних облика, он је најизразитији представник српског музичког романтизма и зачетник српске соло песме. Када се упореде стваралаштва двојице великана српске музике XIX века, може се рећи да М. не достиже Мокрањца на пољу уметничке обраде народних мелодија, нарочито у хорским делима, али зна да буде изнад њега у делима оригиналне инспирације, нарочито у области соло песме са клавирском пратњом, као и других мањих вокалних форми. Ту он достиже висок уметнички израз, испољавајући изразит смисао за тонско „сликање“, психолошко продубљивање поетског садржаја и драматску сугестивност. Компоновао је скоро искључиво вокалну и вокално-инструменталну музику: једанаест Кола (по облику сплетови народних песама) за мушки и мешовити хор, од којих се нарочито истичу хорови писани на текстове родољубиве поезије – Народни збор, Јуначки поклич, Српски орао, Химна Балкана, Косовска химна, Апотеоза Вуку и друге, затим хорове с клавирском пратњом – Задовољна река, На велики петак, Под ланцима, За уједињење, Кантата Доситеју Обрадовићу, композиције за хор и оркестар – Славија и Српска песма, велик број соло песама са клавиром, као: Из града у град, Кажи ми, кажи, Поток жубори, Молитва, Ала је леп, Чежња… и неколико дуета и обрада народних мелодија с клавирском пратњом и многобројне духовне композиције. Поред тога написао је и неколико мање значајних инструменталних дела: Фантазију и Ноктурно за виолину и клавир, Сонатину за клавир за четири руке, Две српске игре и др. За музичку сцену компоновао је само један комад с певањем – Суђаје, драмолет на текст Љубомира Петровића, који је СНП најпре извело у Осијеку (23. XI 1903), а затим и у НСаду (15. II 1904). Осим тога, и многе друге његове веће или мање вокалне и вокално-инструменталне композиције биле су извођене, према речима М. Томандла, на позорници СНП. У свом стваралачком раду он није запоставио ни најмлађе, те је компоновао и велик број дечјих песама и хорова; из његовог пера потичу ведре и полетне, још и данас популарне песме – Ми смо деца весела, Ђаци добре воље, Ох, пролеће и друге.

БИБЛ: Народне песме за глас и клавир, Бгд 1937; Хорске песме, уз пратњу клавира, Бгд 1937; Кола,  Бгд 1950.

ЛИТ: С. Н., Прва српска оперета у Новом Саду, Браник, 1904, бр. 113, с. 1; Л. (Марковић) М(ргу)д, Суђаје, музички драмолет у три чина, Браник, 1904, бр. 202, с. 3-6; Б. Драгутиновић, Личност и музичко дело Јосифа Маринковића, у: Двадесети век, Бгд 1938; П. Бингулац, О Јосифу Маринковићу, Годишњак Музеја града Београда, 1954; С. Ђурић-Клајн, Развој музичке уметности у Србији, Згб 1962; В. Перичић, Јосиф Маринковић, живот и дело, Бгд 1967;  С. Ђурић-Клајн, Историјски развој музичке културе у Србији, Бгд 1971, с. 75-81.

Н. П.