МАРКОВИЋ Светозар – утемељитељ социјалистичке мисли и покрета у Србији (9/21. IX 1846 – Трст, 26. II / 10. III 1875). Иако је сâм сматрао да је рођен у Јагодини, спорно је место његовог рођења. Основну школу је учио у Рековцу и Јагодини, ниже разреде гимназије у Крагујевцу а више у Бгду. У јесен 1863. уписао се на Технички факултет Велике школе. О свом школовању написаће, нешто касније: „…моје јадно васпитање и учење дође ми као рђав сан“. Као стипендист српске владе одлази 1866. на техничке студије у Петроград, где ради у револуционарним кружоцима и пише чланке у којима тумачи друштвене узроке политичких и економских збивања у Србији. Априла 1869. одлази у Цирих да настави студије. Тамо изучава и усваја научни социјализам. Политичку борбу М. је почео с програмским чланком Српске обмане, објављеним 1869. у новосадској „Застави“, због чега губи стипендију, па је принуђен да се 1870. врати у Србију. У Бгду 1871. покреће први социјалистички лист на Балкану „Раденик“ (који у 1872. носи назив „Радник“), чиме почиње јавно организовано ширење социјалистичке мисли и рађање нове револуционарне социјалистичке тенденције у Србији. У том листу су објављени многи његови политички и теоријски чланци. Због такве активности полиција га прогони, па јануара 1872. из Србије емигрира у Војводину. У НСаду је провео нешто више од г. дана, до марта 1873. Ту штампа, јуна 1872, своје најзначајније дело Србија на Истоку. Протеран из НСада, прелази у Сремске Карловце, а у априлу се враћа у Србију и у Крагујевцу 1873. покреће лист за науку и политику „Јавност“, путем којег води борбу против бирократског централизма, антидемократских метода владања и економске експлоатације радних маса. Због тога је прогањан, хапшен и почетком 1874. осуђен на девет месеци затвора, а лист је због репресија престао да излази. После робовања у Пожаревцу живео је још само четири месеца и, тражећи лек тешкој бољци, умро у својој 29. г. у болници у Трсту. Живео је у Србији која је устанком отворила епоху националноослободилачке борбе балканских народа, али је још увек била вазална турска кнежевина. Она ће постати независна тек три г. после његове смрти, Берлинским уговором 1878. Стварање националне државе довело је до укидања феудализма и отварања путева за капиталистички развој Србије. Носилац првобитне акумулације капитала била је државна власт у рукама кнеза Милоша, који је јачао централизовани државни апарат и њиме гушио оружане отпоре патријархалних кнежевских и нахијских главара, разарајући патријархалне односе засноване на натуралном привређивању и стварајући слободне сељаке са самосталним газдинством. Али из Милошевог државног апарата начелника и капетана, пандура и тзв. „момака“ израстао је владајући слој – бирократија, која је економски експлоатисала и политички обесправила сељачке масе. „Бирократска партија“ – написао је – „одржала је победу и над кнезом и над српским народом“. Нова либерална партија, предвођена синовима богате класе, школованим на Западу и васпитаним у духу буржоаског парламентаризма, заменила је сувереност монарха сувереношћу парламента, али је задржала односе које су успоставили њихови претходници и супарници, уставобранитељи и конзервативци. Србија је била пред новом сељачком, Тимочком буном (1883). У таквим приликама појавио се М. са идејама социјализма, самоуправљања, равноправности и братства, које су носиле коренити преображај целокупног живота. На уобличавање његових социјалистичких убеђења највише су деловали Маркс, Чернишевски и руски народњаци. Био је ватрени поборник и пропагатор идеја Прве интернационале, али је сматрао нужним стварање широког социјалистичког програма који би одговарао и заосталој сељачкој стварности Србије. Чланцима у „Раденику“ М. доприноси великом одјеку Париске комуне у Србији. Комуна је нарочито снажно поздрављена у Војводини. Змај јој је посветио две песме: Париз паде... (1871) и Милостивој Европи – На гробљу стрељаних комуниста! (1872); Милетић из затвора објављује у „Застави“ чланке у којима поздравља Комуну као напредни демократски политички покрет; „Панчевац“ Јована Павловића, у којем је М. публиковао низ својих најважнијих чланака, у данима жестоких битака између револуционарног Париза и версајске контрареволуције преводи Манифест Комунистичке партије, преноси из „Раденика“ М. чланак о Комуни и доноси многе дописе, коментаре и чланке, широко пратећи догађаје у Паризу и њихов међународни одјек. И Ђура Јакшић је стиховима поздравио Комуну. Суочен с јазом између закаснелог романтичарског песништва, родољубиве патетике и лажне сентименталности у књижевности, с једне, и друштвене стварности у Србији, живота и потреба човека, као и његовог развоја, са друге стране, М. је у програмским чланцима Певање и мишљење (1868) и Реалност у поезији (1869) критиковао постојећу књижевну ситуацију у Србији и залагао се за њено превазилажење новом књижевношћу. „Живот народни, то је садржина – реалност поезије“, написао је у чланку Реалност у поезији. Та критика се у тадашњим друштвеним условима показала оправданом и одиграла је револуционарну, прекретничку улогу. Под М. утицајем се развија реалистичка књижевност, коју негују чак и конзервативни писци. Преко М. Глишића, Л. Лазаревића, С. Ранковића, В. Илића и многих других тај утицај ће се осећати све до Р. Домановића и Б. Нушића. Знатно раније, мимо тог тока, реализам се јавио у Војводини и достигао врхунац у Стеријиној драматургији и Игњатовићевим приповеткама и романима. Поред узгредних напомена, М.  је о позоришту писао у београдском „Раднику“ у петом  (7. IV 1872) и седмом допису (23. IV 1872) под заједничким насловом Белешке из Н. Сада. У тим белешкама расправљао је о класном карактеру и друштвеној улози позоришта, критиковао је репертоарску политику новосадског СНП и београдског НП, велик број представа рађених према преводима, „водњикаво-лажљиви ћифтински морал“ који се чује са европских и наших позорница, заложио се за „оригиналне позоришне списе“ и за истинит приказ живота у драми и на позорници. У петој Белешки из Н. Сада М. указује на класни карактер уметничких приредаба и установа: „Дворска позоришта, дворске опере, царске конзерваторије, императорске академије вештина, краљевски и царски вештаци итд., једном речју вештина и вештаци везани су за господство и нерад. Људи са најразвијенијим естетичним уживањем… што више желе да задрже своја естетична и телесна осећања – тим су довитљивији у измишљању разних ’система’ да одрже ’поредак’ у којем би маса народа радила за њихово уживање… Данас се проповеда са позорнице данашњи, друштвени морал. Али какав је тај морал? Онакав какво је само оно друштво које оснива позориште, које га као свог слугу плаћа и које га посећује. То је морал владарски, племићски – и ћифтински… У животу је са свим друкче. Морал позоришни је јалов и ништав. Он не износи прави корен зла тј. корен у опште ћифтинства, зато није ни мало опасан… Морал народни са позорнице се не чује. Проповедати народу са позорнице прави значај владарства, племства, и ћифтинства, њихов живот и одношај спрам народа – та то је јавни позив на буну против државног и економског поредка, то је буна против оног поретка, који баш издржава онај скоруп друштвени,  који ужива у позоришту и ради кога се дају позоришне представе!“ При крају М. пише: „Ја најволем обичне лакрдије из живота, оне се сразмерно највише приказују на нашој позорници. И што се оне више приближују правој лакрдији тим су ми милије, јер ту бар човек зна да нема никаквог шкропљења моралном водицом, већ је једина цељ приказивања да изазове смеј код публике…“ У седмој Белешки из Н. Сада М. је писао о демонстрацији гимназијалаца у СНП за време приказивања Суботићеве драме Крст и круна и критиковао школске власти. Он је први у српској позоришној критици устао против писаца који су „чеда данашњег ћифтинског поредка“ и против преживелог грађанског романтизма у драмској књижевности, залагао се за позориште које ће ангажовано говорити о битним питањима свог времена и тиме почео утирати пут новим погледима у домаћој драматургији и у нашој позоришној критици. Живот и дело М. заорали су дубоку бразду на тлу заостале, неписмене и сељачке Србије. Са њиме социјалистичка мисао улази у политички и друштвени живот Србије, рађају се савремени раднички покрет и Српска социјалдемократска партија, чији је баштиник Савез комуниста Југославије. Са М. такође настаје радикална партија, прва грађанска партија у Србији, која се ослонила на сеоске масе, у којој се утицај његових идеја осећао све до Тимочке буне. Са њим је културна свест у Србији седамдесетих и осамдесетих г. начинила пресудан корак напред, ствара се реалистичка књижевност, а то утиче на драмско стваралаштво и позориште.

БИБЛ: Сабрани списи, Бгд 1960; Одабрани списи, НСад–Бгд 1961; Раденик 1871-1872,  Бгд 1976.

ЛИТ: В. Маслеша, Светозар Марковић, Бгд 1945; В. Стајић, Светозар Марковић и социјализам у Новом Саду, ЛМС, 1946, књ. 358, с. 105-125; В. Петровић, „Мати сестара Нинковићевих“,  Дневник, 11. V 1955; К. Милутиновић, Светозар Марковић и Српско народно позориште, Књижевне новине, 20. IX 1957; К. Милутиновић, Први социјалисти у новосадској гимназији, ЛМС, 1957, књ. 380, с. 128-138; Д. Кецић, Светозар Марковић у Новом Саду, Дневник, 26. II 1959; Н. Петровић, Одјеци Париске комуне у српској јавности Војводине и Уједињеној омладини српској, у: Париска комуна 1871-1971, књ. II, Бгд 1971, с. 803-822; Р. В. Јовановић, Светозар Марковић и позориште, Театрон, Бгд 1975, бр. 4, с. 49-54; П. Стамболић, Светозар Марковић у свом времену и данас, Светозарево 1975.

Д. П.