ЧЛАНОВИ ДРУШТВА ЗА СНП – Упис чланова у друштвену организацију која ће водити бригу о позоришту које су Срби у Аустро-Угарској одлучили да установе био је први, основни услов за оснивање ДСНП. Без чланова, разуме се, о оснивању Друштва није могло бити речи. Српска читаоница у НСаду основала је Позориште али није могла преузети и трајну бригу о њему. Држави, међутим, ни на памет није падало да узме под своје окриље српску културно-просветну установу, утолико пре што су њени властодршци отпочетка знали да ће она служити Србима у борби за остваривање њихових основних националних права: чувања народног језика, изграђивања властите културе, неговања народних обичаја и обезбеђивања политичке слободе. Оснивање ДСНП било је дакле неминовно, а оно се без чланства није могло организовати. Због тога су Позоришни одбор Српске читаонице и његов Позоришни одсек већ 1861. упутили путем „Србског дневника“ и штампаних циркуларних писама неколико позива народу на прилагање за оснивање СНП, рачунајући да ће међу прилагачима имати оснивачко језгро будућег Друштва, поготову међу онима с већим прилозима. Оснивачи Друштва, разуме се, могли су бити и неприлагачи, ако су својим угледом, активношћу и утицајима могли допринети општој ствари. После оснивања ове организације, чланом Друштва постајало се под одређеним условима и УО ДСНП није у том погледу правио скоро никакве компромисе. ДСНП установљено је на Оснивачкој скупштини одржаној 29. и 30. V / 10. и 11. VI 1862. На њој је усвојен и Устав Друштва којим су утврђени његови циљеви и задаци, његова организација, органи управљања и начин његовог рада. Из последње верзије Устава, која је усвојена на седници УО СНП (које је формално тада још било у саставу Српске читаонице), одржаној 11/23. IV 1864, а од Краљевског угарског намесничког већа одобрена 7. XI 1865. у § 4 утврђена је институција чланова, као и њихова права и дужности. У том параграфу је прописано да чланови Друштва могу бити редовни или почасни (в. Почасни чланови ДСНП); редовни пак чланови могу бити лични или изборни. Лични чланови су појединци који у Фонд ДСНП (в) уплате ођедном или у ратама у року од три г. износ од 50 форинти аустријске вредности. (Чланови су, разуме се, могли приликом уписа уплатити или обећати и износ већи од 50 форинти; у тим случајевима им се рачунало 50 форинти као обавезни износ на име чланарине, а преостали део као прилог Фонду ДСНП. Лица која су тестаментом-легатом завештавала Друштву извесну суму уношена су post mortem у списак чланова, док се добротвори нису водили као чланови Друштва). У случају да се члан уписује „на отплату“, био је дужан дати о томе изјаву а Друштву издати обвезницу на обећани износ и полугодишње унапред на њега плаћати највишу законску камату. Изабрани чланови били су они појединци које општине или друга правна лица (заводи, установе, удружења) изаберу као своје представнике у Друштву. Право избора таквих представника имају општине и друга правна лица која уплате у Фонд ДСНП на име чланарине најмање 100 форинти аустријске вредности или се обавежу да ће у року од три г. тај или већи износ уплатити, и на њега унапред, сваких пола г., плаћати законску камату. Примера ради, утврђено је да је капитал Фонда ДСНП крајем 1863. износио у обвезницама 28.759 форинти и 29 крајцара; до 30. IX 1865. чланови су издали обвезница у вредности од 5904 форинте и 50 крајцара. Од тих обвезница уплаћено је у Фонд у готовом 800 форинти, тако да је 30. X 1865. у Фонду било капитала у обвезницама у износу од 33.864 форинте и 17 крајцара. Нека буде, такође примера ради, наведено да је стање Фонда 1. XI 1865. било 54.519 форинти и 39 ⁵/₁₀ крајцара. Од тог износа било је 20.655 форинти и 22 ⁵/₁₀ крајцара у готовом новцу (од уплаћених чланарина и камата на издате обвезнице) а остало у обвезницама, које су по угарском облигационом праву имале исту вредност као и менице. Општина или друго правно лице с времена на време бира на 100 форинти прилога једног, на 1000 двојицу, а на преко 1000 форинти тројицу својих представника на скупштинама ДСНП (никад већи број представника без обзира на висину уплаћене или обећане суме). Почасне чланове бира главна скупштина ДСНП у знак признања за њихове заслуге према СНП. Сви лични чланови чине ДСНП. Од 1901, пошто се у Аустроугарској прешло са форинте на крунску валуту, чланарина за личне чланове износила је 100, а за правна лица најмање 200 круна. И у свим осталим случајевима ранији износи били су удвостручавани (за 1 форинту = 2 круне). Значај чланства ДСНП није био у његовом доприносу материјалном положају Позоришта; у том погледу су Друштву неупоредиво више дали добротвори, легатори, приложници и – нарочито – публика која је посећивала представе, и то у свим местима у којима је СНП гостовало. Чланови су били, пре свега, првостепени чинилац који је, с правног становишта, обезбеђивао Друштву опстанак и основу за правоваљани избор органа Друства. Из реда чланова бирани су повереници ДСНП у многим местима у југословенским крајевима који су до 1914. били под аустроугарском доминацијом; они су чинили и језгро месних позоришних одбора у градовима и мањим местима у којима је СНП гостовало. Чланови ДСНП представљали су пред аустроугарском јавношћу српски народ у Аустро-Угарској и оне пријатеље Срба из реда других народа, такође чланова Друштва, који су подржавали национална настојања и културна прегнућа са било које стране долазила. Понајвише захваљујући члановина ДСНП ондашње власти су знале да иза Позоришта стоји цео наш народ и знатан број његових пријатеља – народа обесправљеног многим видовима политичког, друштвеног и јавног живота. Годишње – ДСНП је имало 1861, дакле у г. у којој још није било основано, 19 лица која су према уплатама или преузетим обавезама испуњавала услове да буду његови чланови. У 1865, дакле у г. ступања на снагу Устава, Друштво има 107 чланова. Г. 1875. има их 171; начелник Друштва, др Стеван Павловић (в), међутим, извештава на седници УО ДСНП, одржаној 6/18. II 1880, да Друштво крајем 1879. има свега 307 чланова „које нових, које мртвих и сумњивих“; тај број неће бити тачан, биће да је у њему било много „сумњивих“ чланова који не само да нису уплатили целу чланарину него чак ни њен знатнији део а, уз то, није било изгледа да ће преузету обавезу икада испунити; поуздан је податак да се тек 1885. чланство повећало на 211, а 1895. на 563; крајем 1913. Друштво има 785 чланова. Разуме се, у тај број урачунати су сви који су од 1861. до 1913. били уписани за чланове Друштва и у њему и остали; међу њима био је приличан број чланова који су у међувремену умрли. Ако се погледа колико је чланова уписано по појединим декадама, слика уписивања у чланство ДСНП не изгледа нимало повољно: од 1861. до 1870. уписано је свега 156 чланова, од 1871. до 1880. Друштво добија свега 33 нова члана (безначајан број за пуних десет г.), у раздобљу 1881-1890. број нових чланова Друштва је нешто већи – 48, али још увек, као прираштај, веома мали; тек у декади 1891-1900. упис нових чланова се осетније повећава – са 173 члана, али и то у просеку износи годишње свега 17,3 члана! Од 1901. до 1910. уписано је у Друштво 326 нових чланова, а од 1911. до 1913. још 49. ДСНП се ни у ком случају није могло похвалити укупним бројем својих чланова. У закључку ћемо покушати да ову појаву објаснимо. Љубомир Лотић (в) се 1901. у Позоришту исцрпно осврће на питање чланова ДСНП и констатује да их 1901, дакле четрдесет г. после оснивања СНП, има око 400, и да је међу њима највише трговаца. Међу члановима, међутим, нема ни једног патријарха, ни једног манастира (као правног лица); од владикâ, прилог Друштву дао је само Платон Атанацковић (500 форинти), што га је уврстило и у чланове Друштва; међу њима нема ни једног архимандрита и настојника манастира, међу члановима су само двојица прота, а од тројице попова који су се уписали за чланове Друштва двојица су већ покојници. Недовољно је чланова и са факултетском спремом, на прсте се могу избројати богате црквене општине које су у списку чланова Друштва. Из учитељских редова има свега 4 члана – 3 учитеља и 1 учитељица. Занимљив је Лотићев навод да је до 1901. у ДСНП био учлањен свега 1 занатлија, а ратара односно земљорадника веома мали број; он, међутим, сматра да је само њих међу члановима могло бити бар 400-500. У своме Извештају о двадесетпетогодишњем раду СНП др Лаза Станојевић с осетним призвуком горчине констатује да ДСНП 1905. има 563 члана; од тог броја – колико је Друштву било познато – умрло је 167 чланова а било живих 396. У том броју било је међу члановима 51 разно друштво: 1 књижевно, 1 омладинско друштво, 1 дистрикт, 1 мајсторски цех, 2 читаонице, 2 дилетантска позоришна друштва, 4 добротворне женске задруге, 7 певачких друштава, 7 политичких и 11 црквених општина, и 14 новчаних завода. Станојевић сва та правна лица, без обзира на разнородност послова којима су се бавила, убраја у „друштва“. По њему остаје дакле живих 345 чланова-појединаца, па је у закључку скоро завапио: „Зар од неколико стотина политичких општина само 7? Зар од неких преко сто чисто српских новчаних завода само 14? – За пуних 45 година!!? Јест, као што видите, – на жалост – тако је!“. Ваља притом признати да ни само Друштво није поклањало већу пажњу уписивању нових чланова, нити је у том правцу непрекидно и систематски радило. Док је прикупљању прилога придавана највећа могућа важност, па су у том циљу упућивани многи апели на народ, уписивање чланова остваривало се више вољом самог појединца него што га је било ко позвао или на њега утицао да постане члан Друштва. Повереници су много већу бригу водили о скупљању прилога, ковчежићима (в), образовању месних позоришних одбора и организовању гостовања СНП, иако им се не може порећи знатан удео и при уписивању чланова ДСНП; међутим, да је то био један од њихових примарних задатака, број чланова ДСНП био би много већи. Ипак, било је и изузетака. Крајем новембра и почетком децембра 1878. Корнел Јовановић (в) бавио се неким послом у Земуну; онде је, успут, уписао и двадесет нових чланова ДСНП. Известивши УО ДСНП 19/31. XII 1878. о томе, наводи да би их скупио и више да му притом „није сметала политичка власт“. Да би се повећао број чланова, доцније се предузимају и неке конкретне мере: Главна скупштина Друштва 1911. ставља у дужност УО да што више поради на скупљању нових чланова и да у том циљу именује и поверенике за поједина места. За извршење скупштинске одлуке именован је и пододбор у којем су били Антоније Хаџић, др Душан Радић, др Ђура Трифковић, Јаша Дунђерски, др Павле Јанковић, др Стеван Малешевић и др Јован Латинчић. Резултат је био скоро безначајан: од 1911. до 1913. уписано је свега 49 нових чланова, међу њима и патријарх Лукијан Богдановић с прилогом од 1000 круна и епископ горњокарловачки Михајло Грујић с уплатом редовне чланарине од 100 круна. Било је и примера које треба посебно истаћи. Др Сима Павловић, жупанијски физик из Сомбора, члан Друштва од 1895, уписао је 1902. у Друштво и своју супругу Ану рођ. Бикареву, ћерку Теодору и синове Феодора и Озрена; др Илија Вучетић, адвокат из Новог Сада, фискал и члан Друштва од 1871, уплатио је 1903. за себе, жену Марију рођ. Загорица, ћерку Зору и синове Миливоја и Бранислава 1370 круна на име чланарине; др Давид Коњовић, адвокат из Сомбора, члан од 1896, уписао је 1904. за чланове Друштва супругу Веру и синове Антонија и Јустина; др Милан Максимовић, адвокат из Осијека, члан Друштва од 1897, уписао је 1904. за чланове двојицу својих синова, Ђурицу и Лазу. Радивоје Пауновић и Жарко Станић, обојица велепоседници из Вуковара, уписали су се 1904. за чланове ДСНП: први се обавезао да ће двоструки износ чланарине од по 200 круна уплаћивати десет г., а други да ће такоде десет г. уплаћивати по 100 круна. Споменимо овде да је др Михаило Пупин, родом из Идвора, професор Универзитета у Њујорку, постао члан ДСНП 31. VII / 13. VIII 1902, а Васа Стајић, професор из Сомбора, 4. III 1908. Све до 1883. чланови који су се уписивали у Друштво „на кредит“ потписивали су обвезницу да ће чланарину исплатити „кад се буде зидало зданије за Српско народно позориште“. Због тога се, често, суме на које су издате обвезнице нису могле наплатити ни судским путем. Тек је на седници УО ДСНП 19/31. XII 1883. дат налог фискалу др Илији Вучетићу да у смислу § 4 Устава „зготови нове обвезнице за чланове“. Потписану обвезницу предавао је члан Друштву на износ целе или дела чланарине коју је дуговао; у њој су били утврђени рок и начин исплате дугованог износа. Члан се тим документом обавезивао да ће плаћати 6% камате на своту која још није била отплаћена, до коначне исплате дуга (доцније је камата била повећана на 8%). У случају судског спора члан се подвргавао сваком суду за који се Друштво определи и унапред прихватао кратки сумарни поступак. Многи чланови су више г. дуговали целу или део чланарине. Путем повереника покушавано је да се чланарина наплати; ако се није могло – отписивана је. Ако члан није уплатио ништа од обећане суме – брисан је из чланства. Друштво је пре тога покушавало да од таквих чланова наплати на дуговану суму заосталу камату, али најчешће није у томе успевало. На Главној скупштини ДСНП, одржаној 31. VIII / 12. IX 1896, било је одлучено да се члан који ни после три г. не исплати чланарину на коју је потписао обвезницу, предложи првој наредној скупштини да се брише из чланства. До почетка 1897. од 67 дужника брисана су из чланства 44 члана, на њима је изгубљено 2187,60 форинти дуговане чланарине и 747,02 форинти доспеле камате; познат је само један случај наплате таквог дуга судским путем: од Емила Чакре обећаних 1000 форинти (в. Прилози Друштву за СНП). Ако није било судских тужби ради наплате чланарине (или их је једва било), Друштво се у том питању није увек понашало коректно. На пример, 8/21. VIII 1900. умро је др Илија Огњановић Абуказем. На седници УО ДСНП 11/24. IX 1900. узето је „на тужно знање“ да је др Огњановић умро, али је одмах и констатовано да дугује чланарину од 50 форинти (или 100 круна), па је решено да се његова удовица Даринка позове да покојников дуг исплати! У овом поступку нема зле намере или неповерења, али је могао бити одложен за који месец. Овако је испало незграпно, неукусно и нетактично и према Абуказему и према његовој породици. Почетком новембра 1902. умро је члан Гавра Пантелић, велепоседник и умировљени шумар у Товарнику, који се уписао за члана 1895. и уплатио 20 круна на име чланарине, а остао дужан 80 круна. На седници УО 26. XI / 6. XII 1902. извештај актуара Саве Петровића (в) о томе „узима се на тужно знање“, а одмах затим доноси и закључак: „Благајница друштвена упућује се да поменутог члана брише из чланства, пошто није исплатио чланарину, мада је више пута опоменут био, а нема чланске обвезнице да би се могли наследници му тужити суду“. Педантни Сава Петровић и бескомпромисни др Лаза Станојевић (в) нису ни за длаку одступали од својих принципа кад год је, према њиховом уверењу, требало бранити интересе СНП, чак и у оваквим случајевима. Мора бити да је неко приговорио због таквог малтене безобзирног понашања УО, што показује овај случај: 23. VI / 6. VII 1903. умро је у Сомбору члан др Пера Цветковић са уплаћеном првом ратом од 20 и дугом од 80 круна. УО га 27. VI / 10. VII 1903. није брисао из чланства. Његова смрт „узета је на тужно знање“, с тим да се у списку чланова забележи да је тај члан преминуо. УО је ваљда стога и предложио 18/31. X 1912. наредној Главној скупштини Друштва да се бришу из чланства само они чланови који су у отплати (плаћању рата) чланарине заостали најмање пет и више г., а остале чланове-дужнике треба позивати да одговоре својој обавези, у противном ће бити брисани из чланства ДСНП. Иако је, по правилу, пуноправан члан Друштва постајао само онај ко је исплатио цео износ чланарине, догађало се да су у раду Скупштине учествовали и у органе Друштва бирани и чланови који су део износа чланарине још увек дуговали; ваљда се у таквим случајевима рачунало да потписана обвезница има вредност новчаног документа и да, у ствари, вреди као и готов новац. С тим се изгледа престало на Главној скупштини ДСНП 29. XII 1907 / 11. I 1908, када др Јован Вујић, адвокат из Сомбора, није био изабран у Управни одбор, иако је био предложен, јер „није исплатио чланарину“. Од 1902. се члановима ДСНП који су у целости исплатили чланарину шаљу Дипломе Друштва за СНП (в), са штампаним Описом и тумачењем Дипломе, која је литографисана према цртежу Уроша Предића. Чланарина је до 1908. књижена као приход Друштва, а отада иде у Фонд ДСНП и није се смела трошити. За само наредне две г. Фонд се од чланарина увећао за 2680 круна. Друштво је дакле закључно са 30. XII 1913. имало 785 чланова, по професији овако заступљених: трговаца 188, економа и поседника 120, адвоката и јавних бележника 98, државних чиновника 55, велепоседника 54, приватних чиновника 42, лекара 33, вишег и нижег свештенства 29, банака и штедионица 26, друштава и установа 25, професора 23, инжињера и мерника 14, црквених општина 13, занатлија 10, учитеља 9, апотекара 8, ђака и студената 7, књижевника 6, политичких општина 5, гостионичара 5, новинара 3, индустријалца 2, земљорадника 2. Тих 785 чланова били су, по местима сталног боравка, из ових места: Ада 3, Баја 2, Бачко Градиште 1, Бела Црква 12, Белегиш 1, Београд 9, Беч 9, Бјеловар 1, Будимпешта 10, Велика Кикинда 38, Велики Бечкерек 19, Винер-Нојштат (Бечко Ново Место) 1, Винковци 1, Вршац 48, Вуковар 13, Голубинци 2, Горњи Ковиљ 1, Госпођинци 1, Грабовци 1, Грац 2, Гргуревци 1, Добринци 1, Добрица 1, Долово 4, Ердевик 1, Жабаљ 2, Загреб 8, Земун 25, Идвор 1, Иђош (Банат) 1, Инђија 1, Ириг 5, Јазак 2, Јарковац 2, Модош (Јаша Томић) 1, Каменари 1, Клокочевик 1, Кнез 1, Ковиљ 9, Кувеждин (манастир) 1, Кумане 1, Липик 1, Мартонош 1, Меленци 6, Мокрин 1, Мол 5, Мраморак 1, Нова Кањижа 1, Нова Пазова 1, Нови Бечеј 8, Нови Карловци (Сасе) 1, Нови Сад 164, Немет 1, Њујорк 1, Орловат 2, Осијек 11, Падеј 1, Пакрац 2, Панчево 65, Перлез 2, Путинци 1, Рудна 4, Рума 16, Сегедин 3, Сента 14, Сентандреја 4, Сириг (код Сегедина) 3, Славонски Брод 1, Сланкамен 3, Сомбор 58, Сентомаш (Србобран) 24, Сремска Каменица 2, Сремска Митровица 21, Сремски Карловци 10, Српски Велики Сент-Миклош 1, Стара Пазова 18, Стара Паланка 5, Стари Бановци 1, Стари Бечеј 26, Стари Сивац 5, Стари Футог 3, Стејановци 1, Суботица 13, Темишвар 8, Тител 8, Товаришево 2, Тузла 1, Турија 1, Фаркаждин 1, Чаково 2, Чортановци 1, Шид 3 и Штајнбрух 1. У 93 различита места, дакле, имало је ДСНП 785 чланова. Занимљиво је да је од тог броја само у 16 градова Друштво имало 548 чланова, рачунајући она места у којима је било више од 10 чланова. То су: Нови Сад са 164, Панчево са 65, Сомбор са 58, Вршац са 48, Велика Кикинда са 38, Стари Бечеј са 26, Земун са 25, Сентомаш са 24, Сремска Митровица са 21, Велики Бечкерек са 19, Стара Пазова са 18, Рума са 16, Сента са 14, Суботица и Вуковар са по 13 и Осијек са 11 чланова. Осталих 237 чланова било је распоређено на 77 места. Иако је у неколико тих места био приличан број веома имућних Срба, број чланова у њима заиста је био мали; на пример, у Будимпешти их је било свега 10, у седишту патријаршије, у Сремским Карловцима, такође 10, а у Бечу 9. Ако се ближе размотри структура чланова ДСНП, видеће се да међу њима има занемарљив број замљорадника и занатлија: првих свега 2, других 10. Међу члановима је мали број учитеља (9) и гостионичара (5). У свим овим случајевима реч је о професијама независним од државних власти; поготову су према њима били у потпуној економској независности. Земљорадници су, уз то, спадали међу национално најсвесније слојеве српског народа у Аустро-Угарској, они су чинили већину публике која је посећивала представе српске народне позоришне дружине скоро у свим местима у којима је она гостовала. СНП је у НСаду, до 1914, имало велик број верних посетилаца ратара из Салајке, Подбаре и Роткварског краја, али их нема међу члановима Друштва, као ни земљорадника из многих других места. Управни одбор Друштва за СНП пуних пет деценија је грешио што на земљораднике није рачунао као на потенцијалне чланове Друштва. Док се за учитеље може наћи оправдање у њиховом страху од високог црквеног клера који није подржавао Позориште, а од којег су они зависили, у случају земљорадника и занатлија Друштво нема никаквог оправдања. Да им се непрекидно обраћало и улагало довољно напора да их придобије, било би неколико стотина чланова Друштва само из њихових редова. Одлуком Главне скупштине ДСНП, одржане 23. VI / 5. VII 1886, списак свих чланова Друштва, по местима у којима бораве, штампа се од 1887. сваке г. у „Позоришту“ и шаље члановима уз позив на скупштину, заједно са извештајем о финансијском пословању и стању Фонда и задужбина; када је 1908. „Позориште“ престало да излази, списак чланова Друштва је од 1909. до 1912. објављиван у посебно штампаним извештајима (годишњацима) СНП од сезоне 1908/09. до сезоне 1911/12. Међу члановима ДСНП из Будимпеште налазе се и два позната мађарска културна радника: Карољ Ач, књижевник, са уплаћеном двоструком чланарином од 100 форинти (од 1865), и Ђерђ Молнар, глумац, редитељ, писац позоришних комада и директор будимског Népszínház-а, са уплатом од 50 форинти и 70 крајцара (од 1864). По завршетку Првог светског рата ДСНП, радосно дочекавши ослобођење од туђинске власти, наставило је да ради у Држави СХС, а када је СНП крајем 1919. било етатизовано, Друштво је и без глумачког ансамбла продужило да врши своју функцију. Доцније, оно ће имати и своју трупу. Разуме се, и у овом раздобљу уписивани су нови чланови. Већ марта 1919. члан Друштва постаје Општина Стари Сивац и уплаћује на име чланарине износ од 2000 круна. Чланарина је од јуна 1919. била одређена у динарској валути – 100 динара једном засвагда за физичка и 300 динара за правна лица. Доцније су и у једном и у другом случају ови износи били повећани. После тога ће се уписивање наставити, а приступање у чланство Друштва трајаће скоро до средине тридесетих г. XX столећа. На пример: 1923. уписана су у ДСНП 4 нова члана (међу њима и др Јован Савковић) а 1924. чак 21 члан (међу њима и др Марко Малетин, графички радник Стеван Бркић и књижар-издавач Влада Лежимирац); на Главној скупштини Друштва за СНП, 15. III 1925, утврђени су као чланови-оснивачи Никола Петровић, поседник и трговац из Старе Пазове (редован члан од 1881), затим Штедионица у Старој Пазови (члан од 1893), српске православне црквене општине у НСаду, Згбу и Старом Бечеју, Срећко Албини, композитор из Згба, Трговачка омладина из Велике Кикинде и Српска ратарска штедионица из Старог Бечеја (редован члан од 1901). На истој Скупштини примљено је у Друштво још 13 чланова  – 11 из Старог Бечеја а по један из НСада и Сремске Митровице; пред ту Скупштину, Управни одбор ДСНП решио је 7. III 1925. да један члан може на скупштинама, уредним пуномоћјем, заступати највише пет чланова. На тој седници решено је и да ће се чланови Друштва за СНП, уписани до 1914, који нису исплатили целу чланарину, признати за пуноправне чланове ако уплате 100 динара чланарине одједном или у две рате у року од две г., без обзира на износ који су до 1914. били уплатили. УО је 26. II 1926. оно прво решење променио и одлучио да један члан може заступати на скупштини, путем пуномоћи, само једног члана. Г. 1926. за члана ДСНП уписује се Општина Бездан са уплатом од 300 динара; у сезони 1928/29. уписано је пет нових чланова из Беле Цркве и три из НСада, а издате су дипломе члановима који су у целости исплатили чланарину: осморици из НСада, петорици из Старог Бечеја и по једном из Старог Футога, Осијека, Риђице и Панчева; 1931/32. издате су дипломе тројици чланова из НСада и по једном из Меленаца, Санада, Бгда и Смедерева; у сезони 1932/33. уписано је 14 нових чланова из НСада и по један из Сенте и Бгда. Ови примери показују да је Друштво и у новим условима имало нових чланова и да је сваке г. било таквих принова у редовима ове организације, која се смрћу многих старих чланова била знатно проредила. Чланови ДСНП су, иако до 1914. својим бројем и материјалним доприносом нису испунили очекивања, својом везаношћу за СНП и присуством у њему извршили историјску мисију. Без њих Друштво не би имало услова за опстанак; оно се увек, у свим својим акцијама, могло на њих ослањати и с њима рачунати као друштвеном снагом која СНП неће и не може изневерити. Са данашњег аспекта можемо сматрати да је Друштво требало и могло имати много већи број чланова но што их је имало до 1914, али и оних скоро осамсто, колико их је било, представљали су скуп родољуба окупљених око једне националне институције, спремних да је бране и подржавају сваку њену иницијативу; представљали су дакле моралну снагу с којом су и аустроугарске власти морале итекако рачунати.
ЛИТ: Чланови Друштва за Српско народно позориште, Позориште, НСад 1887, бр. 15, с. 77–80, 1888, бр. 9, с. 37–50; 1889, бр. 6, с. 25027; 1890, бр. 47, с. 1890191; 1891, бр. 6, с. 25–27; 1892, бр. 19, с. 77–79; 1893, бр. 7, с. 29033; 1894, бр. 8, с. 33–37; 1895, бр. 47, с. 193–197; 1896, бр. 47, с. 189–193; Л. Станојевић, Извештај о стању и радњи Српског народног позоришта за последњих тринаест година, од 1881/2. до 1895/6 године, Позориште, НСад 1897, бр. 1 и 2, с. 1–12 (и као засебна брошура); Чланови Друштва за Српско народно позориште, Позориште, НСад 1897, бр. 13, с. 69–73; 1898, бр. 44, с. 200–205; 1899, бр. 9, с. 72–77; 1900, бр. 50, с. 236–242; 1901, бр. 10, с. 88–94; 1902, бр. 27, с. 174–181:, 1903, бр. 11, с. 117–124; 1904, бр. 32, с. 174–182; 1905, бр. 27, с. 148–156; 1906, бр. 11, с. 100–108; Л. Станојевић, О Српском народном позоришту 1881–1905, Сремски Карловци 1906; Извештај о раду и стању Српског народног по­зоришта за пословну годину, НСад 1909, с. 47–65, 1910, с. 85–104, 1911, с. 47–67, 1912, с. 39–59, 1913, с. 6–7.

Л. Д.