ЛОКРОА Жозеф-Филип-Симон (Joseph Phillippe Simon Lockroy) – француски драмски писац (Торино, 17. II 1803 – Париз, 19. I 1891). Од 1827. до 1845. радио је као глумац у париским позориштима. Истовремено, све до 1863, писао је комедије и драмска дела у сарадњи са Скрибом (в), Анисе-Буржоаом (в) и Кормоном (в), са којим је сачинио и либрето за Мајарову комичну оперу Пустињаково звоно, изведену у СНП 1902.

В. В.

ЛОМОН Шарл (Charles Lomon) – француски песник, драмски писац и романсијер (Блањак, Горња Гарона, 2. VIII 1852 – Париз, 14. III 1923). У књижевности се јавио 1872. једном збирком стихова. Убрзо је прешао на драмски рад и дао два комада: Јован капетан (Jean Dacier, 1877) и Маркиз од Кенилиса (Marquis de Kenilis, 1879). Затим се посветио роману, објавивши неколико запажених дела. Аутор је и једног либрета (1894). Драму у пет чинова и у стиху Јован капетан, која је у Паризу имала много успеха, на наш језик превео је Милован Ђ. Глишић. Изведена је у Бгду 1889. СНП је овај комад приказало 1904.

С. А. Ј.

ЛОНГ Џон Лутер (John Luther Long) – амерички новелист и драмски писац (Хановер, Пенсилванија, САД, 1. I 1861- Њујорк, 31. X 1927). Његову кратку причу Мадам Батерфлај, објављену јануара 1898. у часопису „Century Magazine“, Давид Беласко (в) је адаптирао за сцену и по њој сачинио либрето за истоимену Пучинијеву оперу, која је у СНП премијерно изведена 1921.

В. В.

ЛОНГИНОВИЋ Јелена – глумица. У СНП је била ангажована за привременог члана 16. X 1968.

ЛОНЗДЕЈЛ Фредерик (Frederick Lonsdale) – енглески писац (острво Џерси, Енглеска, 5. II 1881 – Лондон, 4. IV 1954). Право му је име Фредерик Леонард (Frederick Leonard). Први драмски комад објавио је 1908. Аутор је укупно 27 драмских дела, међу њима и драме Балканска принцеза (The Balcan Princess, 1910), написане у сарадњи са Френком Карзоном (Frank Curzon). Радио је и за филм. Н-Оп је 1930. приказало његов комад Нисмо ли то сви?, у преводу Нине Вавре.

С. А. Ј.

ЛОНЧАР Миодраг – глумац (Пакленица, код Новске, 18. VII 1929 – Тител, 4. VII 2017). После основног школовања средњу школу је напустио децембра 1942, када се цела породица укључила у народноослободилачки покрет. После рата је у Осијеку кренуо у гимназију, где му је ликовно образовање предавао Антун Жунић, будући сценограф ријечког казалишта, који га је заинтересовао за театар. Глумачку каријеру је започео у Осијеку 1947; од оснивања НК у Пули, 1. IX 1949, био је његов члан до 1. IX 1951. У НК „Иван Зајц“ у Ријеци био је ангажован од 1. IX 1951. до 4. IX 1972. У сезони 1951/52. се на ријечкој сцени упознао са Љубицом Раваси, која га је запазила и запамтила као особеног и веома употребљивог глумца, те је поткрај своје каријере посредовала у договорима да Л. 5. IX 1972. пређе у СНП у НСаду, који су се одвијали уз потешкоће јер је он у Ријеци био веома уважен и угледан и за водеће улоге у врло разноликом репертоару носилац чак шест градских награда. Ипак је стигао у СНП и у њему остао до пензионисања, 1. IX 1979; потом се преселио у Тител, на брег изнад Тисе, и тамо се бавио виноградарством. У сезони 1978/79. обављао је и дужност директора Драме СНП. На 28. сусрету војвођанских позоришта у Панчеву 1978. награђен је за улогу Инспектора у Инспекторовим сплеткама.

УЛОГЕ: Алфред (Посета старе даме), Ујка Васа (Госпођа министарка), Др Финаш (Буба у уху), Михајлов брат (Ти си то), Грга Темерлин (Вучјак), Сатин (На дну), Лука (Кревет за три особе), Верховенски (Зли дуси), Бег Пинторовић (Хасанагиница, Симовић), Јањић (Политичко вјенчање), Вили Ломан (Смрт трговачког путника), Инспектор (Инспекторове сплетке).

ЛИТ: А-м, Врбовање Миодрага Лончара за СНП, Дневник, 21. I 1972; А-м, Повратак без Лончара, Дневник, 26. I 1972; А-м, Миодраг Лончар у Новом Саду, Дневник, 5. IV 1972; А-м, Миодраг Лончар члан СНП, Дневник, 10. IV 1972; Р. Поповић, Театар – колективна уметност, Позориште, НСад 1972, бр. 1, с. 14; С. Б(ожовић), Свечаност почетка сезоне, Вечерње новости, 26. VIII 1972.

В. В.

ЛОПЕЗ Сабатино (Sabatino Lopez) – италијански приповедач, драмски писац и позоришни критичар (Ливорно, 10. XII 1867 – Милано, 27. X 1951). Још као дечак писао је и рецитовао монологе и дијалоге, а прво драмско дело написао је као дванаестогодишњак. На Универзитету у Пизи завршио је књижевност и као професор радио у школама у Болоњи, Напуљу, Катанији, Ђенови и Милану. Од 1911. до 1919. руководио је Удружењем италијанских писаца. За време Првог светског рата био је један од организатора војничког позоришта, а после рата уметнички директор миланског Народног позоришта. Организовао је извођење представа у радничким домовима и на периферији Милана – углавном дела савремених италијанских и француских аутора – и учинио много на широкој популаризацији позоришта. Објављивао је позоришне критике у „Италијанској илустрацији“, где је публиковао и своје Театарске хронике (Милано 1931). Други светски рат провео је у Швајцарској. Неговао је пријатељске везе са савременим писцима, критичарима и глумцима, што је уродило плодном сарадњом, а за њим је остала и занимљива преписка. Написао је два романа и педесетак драмских дела, махом једночинки. Његова комедија Ружни Феранте изведена је у Н-Оп 1928. у Сомбору, у преводу Зоре Вуксан-Барловић.

В. В.

ЛОПОВ ГАСПАР – балет у 6 слика. Музика: Робер Планкет. Либрето: Марина Олењина.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 3. III 1956. – Рд. и к-граф М. Олењина, дир. П. Милошевић, сц. А. Вербицки, к. г., к. С. Јатић; педагог Љ. К. М. Драгишић; Д. Ковачевић (Маркиз де Корнис), С. Павлетић (Гаспар), М. Јовановић, к. г., Д. Рекалић (Мадлен), М. Поповић (Сузан), М. Панић (Мишел), П. Јерант (Бележник), К. Кузмановски, М. Павловић (Млади маркиз), К. Смуђа, Ј. Михајловић, М. Матић, А. Херетек, Ј. Палашти (Другарице Сузанине), Н. Вајс, С. Живанчев, В. Јелкић, Ф. Хајек, М. Дикосављевић, Ж. Миленковић, С. Балаћ, С. Холичек (Момци), М. Месаровић (Собарица), А. Пахерник, С. Холичек, В. Јелкић, Н. Вајс (Лакеји), М. Матић, Ј. Михајловић, Ј. Палашти, А. Херетек, С. Хатвагнер, Н. Маринковић, Б. Ковачевић, Р. Бозо, В. Сремачки (Служавке), Ј. Андрејев, Ђ. Бојанић (Куварице), Д. Савић, Д. Ковачевић, С. Балаћ, М. Дикосављевић (Кувари), Ж. Миленковић, С. Холичек, М. Павловић, Ж. Сувачаревић (Морнари), Н. Маринковић, Б. Ковачевић, Р. Бозо, В. Сремачки (Кан-кан). – Изведено 5 пута, глед. 1937.

Љ. М.

ЛОРД Андре де (André de Lorde) – француски драмски писац (Тулуз, 11. VII 1869 – Антиб, 17. IX 1942). Био је син веома угледног лекара и зет чувеног глумца Муне-Силија. Завршио је лицеј „Луј-ле-Гран“ и Правни факултет у Паризу. Био је кратко време адвокат, затим шеф кабинета министра финансија и најзад управник библиотеке „Арсенал“ и библиотеке „Света Геновева“. Бавио се уметничком и позоришном критиком. Уређивао је лист „Paris-Critique“. Познат је као писац комада страве и ужаса. У том жанру је написао велик број претежно мањих дела која су му донела надимак „кнеза ужаса“ и француског Е. А. Поа. Писао је  и комаде сасвим друге врсте. Из те друге области је његова драматизација, у сарадњи са Пјером Шеном, Вотеловог романа Наш попа код богатих (Mon curé chez les riches, 1925). Ову драматизацију, која је у Паризу играна преко 2000 пута, СНП је приказало 1931.

ЛИТ: А-м, Наш попа код богатих, Позоришни лист, НСад 1931, бр. 5, с. 3-4; А-м, „Наш попа код богатих“, Банатски гласник, Велики Бечкерек 1932, бр. 22, с. 3; Ј. С. Т., К. Вотел: „Наш попа код богатих“, Дан, 1935, бр. 165, с. 4.

С. А. Ј.

ЛОРКА Федерико Гарсија (Federico García Lorca) – шпански песник и драмски писац (Фуентевакерос, Гранада, 5. VI 1898 – Виснар, Гранада, 19. VIII 1936). Био је син богатог сељака и учитељице. Студирао је у Гранади, Мадриду и Њујорку филозофију, књижевност и право. Музику је учио код Мануела де Фаље. Пријатељство са славним композитором, надреалистичким сликаром Салвадором Далијем и популарном глумицом Маргаритом Ксиргу битно је утицало на развој његове уметничке личности. Прву књигу у прози Утисци и пејзажи објавио је 1918, прву збирку песама 1921, другу 1927. Огромну популарност у шпанском народу постигао је објављивањем модерних циганских романси (1924-1928). Своје лирске књиге сâм је илустровао, а за позоришне комаде сâм писао музику. По повратку из Америке организовао је и водио студентску позоришну групу „Ла Барака“ (1931). Режирао је и на аргентинским позорницама. Песник и љубитељ слободе, страдао је од куршума шпанске Фаланге. Драмско стваралаштво започео је 1921. комадом за луткарско позориште. Његова елементарна драматургија надахнута је сукобима између осећања људске природе и конвенција морала. Шпански фолклор, лирски елементи, суреалистички описи, пантомимска игра комедије дел᾽арте и луткарског позоришта прожимају његово драмско дело. У СНП су изведена његова најпознатија дела: 1952. и 1981. Дом Бернарде Албе (La casa de Bernarda Alba, 1936), 1955. Крвава свадба (Bodas de sangre, 1933), 1957. Љубав дон Перлимплина (Amor de don Perlimplín con Belisa en su jardín, 1931), 1963. Дона Росита или Говор цвећа (Doña Rozita la soltera, 1935) и 1967. Јерма (Yerma, 1934).

БИБЛ: Крваве свадбе, превео Р. Николић, Бгд 1954; Јерма, прев. М. Гардић, Бгд-Цетиње 1954; Целокупна дела, приредио В. Р. Кошутић, Сарајево 1971, Бгд 1974.

ЛИТ: В. Р. Кошутић, Лиричар с вилењаком, у: Целокупна дела, Сарајево 1971, Бгд 1974; О. Бихаљи Мерин, Федерико Гарсија Лорка, песник шпанског народа, Књижевност, 1959, књ. 29, с. 108-111; Н. Милићевић, Федерико Гарсија Лорка, Република, 1956, бр. 5, с. 8-9; А. Стипчевић, На отвореној позорници, Сплит 1971, с. 181-188.

Д. Р.