МУНИТИЋ Гертруда – оперска певачица, сопран (Омиш, 30. VII 1939 – ). Као девојчица наступала је на концертима у Сплиту, где је и завршила Музичку школу. На оперској сцени дебитовала је 1953. као Чобанче у Ери с онога свијета, а већ 1957. певала је Малу Флорами. Од 1962. је била чланица Осјечке опере, а од 1971. првакиња Сарајевске опере. Лаког, лепршавог и гипког лирско-колоратурног гласа, живог темперамента и освајачког сценског шарма, М. је са успехом разиграно тумачила разноврсне ликове младих жена у оперети, а такође и велике трагичне и комичне улоге у опери. У СНП је гостовала као Адина у Љубавном напитку 19. XII 1967, 5. I 1968. и 16. III 1968, Мала Флорами 4. II 1969. и 26. I 1979, Розина у Севиљском берберину 27. XII 1977. и 5. II 1978. и Мизета у Боемима 28. I 1979, а касније и као Виолета у Травијати.

ЛИТ: А-м, „Мала Флорами“. Насловну улогу пева Гертруда Мунитић, сопран – чланица Осјечке опере, Дневник, 4. II 1969; А-м, Флорами долази из Осијека, Вечерње новости, 5. II 1969.

В. П.

МУРАВЦЕВА Ксенија – чланица оперског хора. У НП у НСаду је наступала у оперском хору од 1925. до 1927. Играла је и епизодне солистичке улоге, поглавито у оперетама.

УЛОГЕ: Силвија (Мамзел Нитуш), Хризантема (Гејша), Памела (Мадам Помпадур), Аранка (Кнегиња чардаша), Лола (Фраскита), Ханушка (Последњи валцер), Ђузела (Стамбулска ружа), Мануелита (Перикола).

ЛИТ: Б. Ј., „Фраскита“, Јединство, 21. VI 1925; А-м, A „Pericola“ bemutatója, Delbácska, 8. XII 1926.

В. В.

МУРАДБЕГОВИЋ Ахмед – хрватски писац (Градачац, 12. III 1898 – Дубровник, 15. III 1972). Основну школу је завршио у родном месту, гимназију је похађао у Тузли, Бихаћу и Сарајеву, а Филозофски факултет и Глумачку школу у Згбу. Под именом А. М. Беговић наступао је као глумац у ХНК у Згбу од 1921, затим као помоћни редитељ, па наставник Глумачке школе и професор гимназије. За интенданта НП у Сарајеву постављен је почетком Другог светског рата и ту дужност обављао до 1945. Од 1950. радио је као уметнички руководилац новооснованог позоришта у Тузли. У дубровачком ХНК деловао је од 1954. до 1956, а од 1956. до 1960. у бањалучком театру. Пошто се пензионисао (1960), настанио се у Дубровнику. У књижевност је ушао после Првог светског рата збирком песама Харемска лирика. Објавио је три књиге прозе (Нојемова лађа, Свијет у опанцима, У везировим одајама), али је највише признање стекао својим драмама (На божјем путу, Бијесно псето, Мајка, Млинар Андрија, Расемин севдах, Љубав у планини, Јунаци из касабе). Награђен је Деметровом наградом за драму Бијесно псето, која је са успехом приказивана и у иностранству. Његова драма Морана, извођена под насловом Љубав у планини, и тако засебно објављена, послужила је Јакову Готовцу као либрето за оперу Морана, која је у СНП изведена 1933.

В. Кч.

МУСОРГСКИ Модест Петрович (Модест Петрович Мусоргский) – руски композитор (Карево, Псовска губернија, 21. III 1839 – Петроград, 28. III 1881). Прве подуке из клавира добио је од своје мајке, а касније од гувернанте, у Кареву, где је његов отац имао велико имање на којем је, после напуштања чиновничке службе у царском Сенату, са породицом живео као велепоседник. Од 1849. М. је био ученик Петропавловске школе, а затим је похађао Војну гардијску школу у Петрограду. Истовремено настављајући и учење клавира код познатог клавирског педагога оног доба Антона Херкеа, М. је своје свирање усавршио до те мере да су га савременици поредили са славним пијанистом Рубинштајном. По завршетку школовања (1856) зближио се са Даргомижским, а касније и са Балакирјевим, Стасовим и Кјуијем. Тако је образована група позната под именом „Велика петорица“, којој су се затим придружили Бородин и Римски-Корсаков. Група је прокламовала свој реалистички уметнички програм чија су начела садржавала захтев да се уметност приближи животу, да из њега проистиче, да га тумачи, а нарочито да се врати његовим изворима на селу. Када је 1859. требало да због војне дужности напусти Петроград, М. се радије одрекао војне службе него рада и сарадње са истакнутим музичарима из круга „Велике петорице“. Због материјалних тешкоћа прихватио је службу у Министарству шумарства, користећи сваки тренутак за компоновање. Иако врстан пијанист, М. као композитор није био потпуно дошколован, што му је управо помогло да се не обазире на устаљена правила европске музичке традиције и на романтичне шаблоне преношења фолклорног материјала у уметничку музику. По големој стваралачкој снази, по домету њеног деловања, по дубокој оригиналности свог уметничког става и начина на који га је у свом стварању примењивао, у кругу „Петорице“ њему припада јединствен и изузетан положај. Он је у својим музичким драмама и соло песмама применио један револуционарно нов и значајан принцип: пошао је од мелодије говорног језика, од акцента и интонације говорне речи и реченице, на основу којих је музички обликовао мисли. Захваљујући том принципу коначно је срушена столетна превласт самосталне певане мелодије којој пре М. ни Верди није могао одолети. Написао је пет опера, међу којима је било неколико недовршених, те се оне данас изводе у облику који су им дали други аутори. Опере Борис Годунов, Хованшчина и Сорочински сајам и данас су саставни део репертоара многих оперских кућа у целом свету. Осим музичко-сценских дела М. је у свом иначе невеликом опусу створио једну снажну симфонијску поему – Ноћ на голом брду, затим драматичан клавирски циклус Слике са изложбе и низ песама од којих су најпознатији циклуси Песме и игре смрти и Дечја соба. Он спада у најдоследније уметнике-реалисте у историји не само руског него и светског музичког стваралаштва. Када је уочен огроман значај његове уметности, она је постала посебно поглавље историје музике XIX века. Признање и слава, међутим, стигли су га тек после смрти. На сцени СНП изведена су његова дела: Борис Годунов, Сорочински сајам и Ноћ на голом брду (у оквиру једног балетског дивертисмана).

М. Х.

МУЦИЋ Драган – историчар књижевности и позоришта (Загвозд, Херцеговина, 5. III 1932 – Осијек, 23. II 1992). Од детињства је живео у Осијеку. Књижевност је студирао у Згбу, НСаду и Бгду, а докторирао је у Згбу (1970) са темом из театрологије. Радио је као професор на Педагошкој академији у Осијеку. Члан Друштва хрватских књижевника био је од 1968. Писао је поезију (збирке песама Мелодије срца, 1952, и Човјек, птице и звијезде, 1964), есеје, критике и студије из историје театра. Како му је главна преокупација у истраживањима било осјечко ХНК, тако се подробно бавио и везама новосадског и осјечког позоришта и посебно заједничким Н-Оп (1928-1934). Уврштен је у едицију Slavonica. Славонска књижевност у 100 књига (Винковци 1994).

БИБЛ: Гостовања и представе Српског народног позоришта из Новог Сада у Осијеку и Славонији до оснивања Осијечког хрватског народног казалишта 1907. године, Ревија, Осијек 1967, бр. 4 (56 с.);  Хрватско казалиште у Осијеку 1907, Осијек 1967; Ликови, сцена, креације, Осијек 1969; Матица хрватска у Осијеку: 1960-1970, Осијек 1971; Крлежа и Осијек, Осијек 1979; Првих четрдесет година. Хрватско народно казалиште у Осијеку 1907-1941, Осијек 2010.

В. В.

МУШАТЕСКУ Тудор (Tudor Muşatescu) – румунски драмски писац (Кампулунг Мушћел, 22. II 1903 – Букурешт, 4. XI 1970). У Букурешту је завршио Филолошки и Правни факултет. Радио је као професор француског језика и као адвокат, али је обе ове професије напустио да би се посветио новинарству и књижевности. Спада међу најбоље и најпознатије драмске писце у Румунији. Свој први драмски текст, Пламичци на благу, објавио у Паризу 1923, на француском језику. Написао је преко 100 сценских дела од којих су најпознатије поетске комедије: Панцарола (1928), Стижем вечерас (1931), Титаник-валс (1932), Сан зимске ноћи (1937), те једночинке Споменик Петракеа, Гуска, Звук точкова воза и комади за децу Ујак Темистокле, Мачак у чизмама, Пакалове згоде и незгоде, а бавио се и адаптацијом (између осталих је за сцену припремио Јаднике В. Игоа). Роман Огласи објављен му је 1935. Такође је писао стихове, епиграме и хумореске. Бавио се и режијом и позоришном критиком, а неко време је био управник у неколико букурештанских театара. По ширини социјалне обухватности, дубини анализе и вођењу дијалога и ситуација наставио је традицију Карађалеове драматургије. Његове комедије су махом хумористичке белешке о провинцијалном животу, политикантству и буржоаској неморалности, али не улазе дубље у друштвене проблеме него се ослањају на изговорену реч, на обрте и на специфичност бурлескног театра. Заједно са бугарском књижевницом Нином Стојчевом (в) написао је либрето за оперу К. Траилескуа (в) Мачак у чизмама, која је у СНП изведена 1973 (ово је прво румунско оперско дело изведено у СНП).

С. А.

МУШИЦА И ПОВРАТНИК ИЛИ ПРИЧАЊЕ РУЦАНТЕОВО ПО ПОВРАТКУ С БОЈИШТА (La Moscheta e Il Reduce o Ruzzante che iera vegnù de campo) – комедија у 2 дела. Написао: Анђело Беолко Руцанте. Прво извођење негде у Италији, 1528.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 22. X 1966. у НСаду. Превела: Вера Бакотић-Мијушковић, музика: Војислав Костић. – Рд. Љ. Драшкић, к. г., сц. и к. З. Боурек, к. г.; Ђ. Јелисић (Руцанте), З. Ђуришић (Њуа), Д. Милосављевић Гула (Менато), И. Хајтл (Тонин), С. Утјешановић (Једна девојка). – Изведено 20 пута, глед. 3687.

ЛИТ: А-м, Вечерас: Премијера „Мушице“, Дневник, 22. X 1966; А-м, Три значајна позоришна гостовања, Политика, 10. I 1967; А-м, „Бен Акиба“ у Зрењанину, Зрењанин, 4. II 1967.

В. В.

МУШИЦКИ Бранко – писац и преводилац (Сремска Каменица, ?, 1852 – Београд, 30. I 1902). Гимназију је завршио у НСаду. Студирао је филозофију, а затим право у Бечу. По повратку у НСад радио је у листу „Застава”. Током 1869. био је писар у СНП. Касније је отишао у Бгд где је радио као чиновник у Министарству спољних послова, а затим у конзулатима у Трсту и Будимпешти. Први објављени рад му је новела Струк шебоја 1874. у „Јавору”. Током 1879. издавао је лист „Задруга”. Био је сарадник ЛМС 1876. и 1885, и „Српске зоре” 1887. Сакупљао је по Срему и штампао народне песме, пословице и речи. Преводио је књижевна дела са француског: Е. Ожје, Фуршамболови; Ж. Верн, Путовање трију Руса и трију Инглеза по јужној Африци, НСад 1884; Пловиград, приповетке, НСад 1885; Кенчелер, НСад 1886; Мартин Пац, НСад 1886; Бунтовници с морског брода, НСад; Л. Алеви, Делија – девојка, НСад 1885; Ж. Оне, Јогуница, НСад 1885; Грофица Сара, НСад 1886; Ж. Венсан, Мерима, НСад 1885; А. Гревил, Кумјасинови, НСад 1885; Досија, НСад 1887; Е. Скриб, Приповетке краљице наварске; и са немачког језика: Х. Милер, Дипломата старе школе; В. Фридрих, Претенденат и протектор; П. Линдау, Јелена Јунгова, Бгд 1886; Х. Вахенхузен, Дијаманти грофа од Артое, Бгд 1897; Ј. В. Гете, Страдање младога Вертера, Мостар 1905. У СНП су изведене три представе у његовом преводу: Дипломата старе школе 1875, Претенденат и протектор 1875. и Фуршамболови 1884.

БИБЛ: Српске народне песме, Панчево 1875.

ЛИТ: А-м, †Бранко Мушицки, Бранково коло, 1902, бр. 7; А., Бранко Мушицки, Босанска вила, 1902, бр. 6, с. 119; В. Стајић, Новосадске биографије, IV, НСад 1939, с. 233.

М. Л.

МУШИЦКИ Нада – оперска певачица (Ђурђево, Бачка, 5. II 1920 – ?). Основну школу  је завршила у родном месту, а 5 разреда гимназије и Средњу музичку школу у НСаду (1944). На Музичкој академији у Бгду, на Одсеку соло певања, дипломирала је 1948. у класи Н. Цвејића. У Опери СНП ангажована је као солисткиња од 1. IX 1948. до 30. IX 1950. Од 1950. до 1953. била је члан Опере МНТ у Скопљу, а потом прелази у Згб, где наступа на тамошњем радију и на концертима. Веома рано је испољила певачки таленат, наступајући још у основној школи као солисткиња школског хора. Глас јој је био лепог, племенитог тембра, лирског карактера. Њена природна обдареност била је далеко изнад онога што је, стицајем прилика, у својој певачкој каријери остварила.

УЛОГЕ: Ђула (Еро с онога свијета), Марженка (Продана невеста), Мими (Боеми), Неда (Пајаци).

ЛИТ: Б. Чиплић, Поводом премијере Пучинијевих „Боема“ у Војвођанској опери, ЛМС, 1950, књ. 365, с. 202.

В. П.

МУШКЕ СТВАРИ (Männersache) – драма. Написао: Франц Ксавер Крец. Прво извођење у Минхену, 1972, у нашој земљи 9. V 1976. у „Атељеу 212“ у Бгду.

Прво извођење у СНП 11. IV 1981. у НСаду. Превела: Светлана Врбашки. – Рд. М. Лазин, сц. Б. Максимовић, к. Ј. Петровић; М. Гардиновачки (Марта), С. Гардиновачки (Ото). – Изведено 37 пута, глед. 1541.

БИБЛ: Франц Ксавер Крец, Мушка ствар, прев. Светлана Врбашки, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 2035.

ЛИТ: Д. Николић, Две премијере у Новом Саду, Дневник, 11. IV 1981; М. Кујунџић, Како жена доживљава пса, Дневник, 13. IV 1981; П. Матеовић, „Мушка ствар“ јуче и данас, Политика експрес, 13. IV 1981; С. Јованов, Уз тлоцрт жеље, Књижевна реч, 10. V 1981.

Ј. М.