НИЛЗЕН Аксел (Axel Nielsen) – дански драмски писац. Његов комад Контушовка изведен је у НПДб 1936.

НИНО Н. – написао је либрето за оперу Анжелика Жака Ибера, која је у СНП изведена 1959.

НИС Ежен (Eugène Nus) – француски драмски писац (Шалон на Сони, 21. XI 1816 – Кан, 18. I 1894). Колеџ је завршио у родном месту. У Париз је прешао 1837. и почео да ради као позоришни новинар. Објавио је, у сарадњи, књижицу сатира и приказао на малим позорницама неколико својих кратких комада. Избио је у први план 1844. драмом Гусар Жак (Jacques le Corsaire), написаном у сарадњи са Шарлом Деноајеом (Charles Desnoyers). Отада се, са изузетком неколико излета у новинарство и романсијерство, бавио искључиво позориштем. Писао је драме, водвиље, мелодраме, комедије, од којих добар део у сарадњи са Алфонсом Броом (Alphonse Brot), Леонсом (Léonce), Тисераном (Tisserant), Браваром (Bravard), Белоом (Belot), Шарлом де Курсијем (Charles de Courci), Артиром Арнуом (Arthur Arnould) и другима. У СНП му је 1861. изведен комад Париска сиротиња (Les Pauvres de Paris, 1856), написан у сарадњи са Едуаром Бризбаром (Edouard Brisebarre). Објављивао је и сатиричне стихове у којима је извргавао руглу своје доба, а писао је и хуманистичке есеје.

ЛИТ: К. Т., „Париска сиротиња“, Позориште, НСад 1872, бр. 27-28, с. 110-111, 115; С. М., „Париска сиротиња“, Позориште, НСад 1879, бр. 15, с. 59; Вер., „Париска сиротиња“ – Народно позориште, Застава, 1. V 1924; Сведин (С. Динчић), Премијера „Париске сиротиње“ од Бризбара и Ниса, Југословенски дневник, 1934, бр. 224, с. 5; А-м, Српско народно позориште, Србобрански гласник, 1937, бр. 6, с. 1.

С. А. Ј.

НИСАМ АЈФЕЛОВА КУЛА (Nu sînt en Tarnul Eifel) – комедија у 2 дела. Написала Екатерина Опроју. Прво извођење у граду Пјатра Њамц (Piatra-Neamţ)  у североисточној Румунији, у позоришту Teatrul Tineretului, 1965.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 27. XII 1968. у НСаду. Превео: Андреј Попин. – Рд. В. Солдатовић, сц. М. Лесковац, к. Б. Томашевић, к. г.; В. Милошевић (Она), М. Петковић (Он), Д. Куцуловић (Танци), К. Мартинов (Манци), П. Петковић (Стари господин), А. Веснић-Васиљевић (Силвија), Т. Киш (Тудор), З. Панић (Дечак), И. Душановић (Дебела жена), С. Перић-Нешић (Уображена жена), Д. Јанковић Макс (Збуњени човек), В. Скакун (Девојка са лавором). – Изведено 24 пута, глед. 6945.

БИБЛ: Екатерина Опроју, Нисам Ајфелова кула, псеудокомедија у два дела, прев. с румунског Андреј Попин, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1539.

ЛИТ: П. Поповић, Без утврђеног репертоара, Борба, 12. VIII 1968; В. Миросављевић, До дипломе преко „Ајфелове куле“, Дневник, 27. XII 1968; С. Божовић, Прича о младим људима, Вечерње новости, 27. XII 1968; М. Кујунџић, Од љубави до професије, Дневник, 29. XII 1968; С. Божовић, Подела звезда, Вечерње новости, 30. XII 1968; А-м, „Ајфелова кула“ на испиту, Дневник, 31. I 1969; С. Божовић, На крају позоришне сезоне. Четири успеха, Вечерње новости, 17. VII 1969.

Ј. М.

НИСМО ЛИ ТО СВИ? (Aren’t we all?) – позоришни комад у 3 чина. Написао: Фредерик Лонсдејл. Прво извођење у Лондону, 10. IV 1923, у нашој земљи 11. I 1930. у ХНК Згб.

Прво извођење у Н-Оп 26. III 1930. у Осијеку. Превела: Нина Вавра. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 5 пута.

В. В.

НИТЕР (Nuitter) – француски драмски писац (Париз, 24. IV 1828 – Париз, 24. II 1899). Право му је име било Шарл-Луј Трине (Charles-Louis Truinet), а уметничко име је анаграм правог презимена. Студирао је права и каријеру је отпочео као адвокат, али се убрзо одао позоришту. Поставши архивист Париске опере сакупио је велик број докумената, аутографа, цртежа, званичних списа значајних за историју позоришне уметности. Аутор је и више студија из историје француске опере. Сâм или у сарадњи написао је велик број духовитих водвиља-једночинки у Лабишовом жанру, а исто тако и много оперских и оперетских либрета. Бавио се и превођењем и адаптирањем оперских либрета (Чаробна фрула, Аида, Танхојзер, Ринци, Лоенгрин, Ромео и Јулија). Један од његових водвиља, Шоља теја (Une Tasse de thé, 1860), који је написао у сарадњи са Жозефом Дерлејом (Joseph Derley) и Нереом Дезарбром (Nérée Desarbres), СНП је приказало 1872. Новосадско позориште је извело и оперу-балет Копелија (Coppélia ou la Fille aux yeux d’émail, 1870), чији је либрето, са Артиром Сен-Леоном (Arthur de Saint Léon), Н. превео и адаптирао.

ЛИТ: М., „Сланик“, „Шоља теја“, Позориште, НСад 1873, бр. 15, с. 58-59; K., Teather, Slavonische Presse, Осијек 21. XII 1897; А-м, Српска народна позоришна дружина, Невен, Суботица 1901, бр. 7, с. 102; А-м, Српско народно позориште у Сомбору, Браник, 1912, бр. 47, с. 3; А-м, „Шоља теја“, Застава, 1919, бр. 17, с. 3.

С. А. Ј.

НИЋИН-ГАЂАНСКИ Горјана – в. ГАЂАНСКИ-НИЋИН Горјана

НИШЛИЋ Димитрије – глумац и позоришни писац (Ниш, 20. I 1873 – Ниш, 18. II 1906). Отац му је био кафеџија. У родном граду је завршио основну школу и гимназију и на сцени се опробао у театру „Синђелић“ (1891). Г. дана (1892) службовао је у нишкој општини, па од 1893. до 1895. наставио каријеру глумца у „Синђелићу“, којем се враћао још једном 1898. као глумац и 1904-1906. као редитељ и управник. Наступао је у путујућим дружинама Ф. Иличића (1892), Н. Симића (1893), М. Сувајџића (1895), М. Бошњаковића и А. Петровића (1895) и М. Лазића Стрица (1896-1897). Од 1898. до 1904. водио је нишко позориште „Србадија“ и у њему режирао. Писао је поезију, драме (Стогодишњица устанка, 1904), позоришне приказе и есеје, а у неколико наврата се окушао у издавању позоришних листова: „Глумац“ (1896), „Позоришни гласник“ (1899) и „Позориште“ (1904). Објавио је рад О глумачком савезу (Крагујевац 1902). СНП је 1933. изводило његову драматизацију романа Хајдук Станко Јанка Веселиновића.

В. В.

НИШЛИЋ Лепосава – драмска глумица (Александровац, 27. VII 1871 – Крагујевац, 26. XI 1961). Први пут је ступила на сцену јануара 1891. као Мара Бранковић у Косовском боју Ј. Стерије Поповића у путујућој дружини Михаила Пешића у Пожаревцу. Од 1892. до 1893. наступала је у трупи Михаила Лазића Стрица, од 1894. до 1895. код Ђуре Протића, 1896. код Николе Бате Симића, 1897. поново код М. Лазића, 1898. код Мирка Сувајџића, почетком 1899. у позоришту „Славија“ у Бгду, крајем 1899. у „Србадији“ свога супруга Димитрија Нишлића, за којег се удала 1900; у његовој трупи је играла до 1905, а затим су обоје прешли у нишки „Синђелић“. После смрти супруга, 1906, краће време је водила „Србадију“ заједно са глумцем Андријом Ћурчићем, а 1907. је прешла у трупу Миливоја Мике Стојковића и Косте Делинија. Од 1908. до 1910. била је члан СНП у НСаду, 1911. у Опери на Булевару Жарка Савића у Бгду, а 1912. поново код Делинија. У току балканских ратова, 1912/13, играла је у дружини Димитрија Спасића у Земуну и Бгду, крајем 1913. је била ангажована код Михаила Лазића Чичка у дружини „Тоша Јовановић“, с којом је 1916. отишла у Солун. Краће време је, 1917, са другим глумцима, играла за српску војску и избеглице на Крфу – све до октобра 1918, када се вратила у дружину „Тоша Јовановић“. Од 1918. до 1919. је глумила у новом „Гундулићу“ у хотелу „Таково“ у Бгду под управом Љубомира Рајичића Чврге, од 1920. до 1921. у Градском позоришту у Нишу, од 24. VIII 1921. до 1928. у НП Сарајево и још у два наврата у СНП у НСаду: од 1930. до 1931. и од 1934. до 1935. Тридесетогодишњицу глумовања прославила је 1924. у НП у Сарајеву. Одликована је Орденом Светог Саве V и IV степена. Дуго је била један од најбољих тумача главних певачких партија у комадима с певањем, затим карактерних и комичних улога, понекад и драмских. Највише се прославила успелом креацијом Станковићеве Коштане, коју је лепо тумачила и певачки и глумачки. Њен сопран је имао велике изражајне могућности и био је снажан, пријатан и топао. У њеној игри се нарочито истицао јак темперамент.

УЛОГЕ: Девојка (Сваком своје), Марија (Камен међу камењем), Агафјушка (Зец), Јованка (Наши сељани), Служавка (Наш човек), Ајша (Вештица), Ирма (Резервистина женидба), Дивна (Чучук Стана), Смиља (Пепељуга), Служавка (Фауст), Данка (Крајишкиња), Јела (Низ бисера), Љубица (Ђидо), Влајко (Задужбина).

ЛИТ: Љ. Милованов, Српско народно позориште у Старом Бечеју, Браник, 1908, бр. 230, с. 1; (Ј.) Г(рчић), „Камен међу камењем“, Ново Позориште, НСад 1909, бр. 10, с. 38-39; А-м, „Задужбина цара Лазара“, Ново Позориште, НСад 1910, бр. 1, с. 158; М. П., Летимичан осврт на минулу новосадску сезону од 12. новембра 1909. до 31.  јануара 1910, Ново Позориште, НСад 1910, бр. 8, с. 124; А-м, Једно пријатно вече у позоришту, Српске новине, Крф 1918, бр. 59, с. 4; А-м, Народно позориште у Новом Саду, Политика, 1931, бр. 8228, с. 5.

Б. С. С.

НИШТА БЕЗ МУШКЕ ГЛАВЕ (Il manquait un homme…) – комедија у 3 чина. Написао: Феликс Гандера. Прво извођење у нашој земљи 27. VI 1931. у ХНК Згб.

Прво извођење у Н-Оп 11. X 1931. у НСаду. Превео: Бранко Гавела. Подела узета са плаката представе одржане 22. XI 1931. у Сплиту. – Рд. А. Верешчагин, сц. Ђ. Петровић; И. Комаровска (Ања-Никола), М. Михлова (Мирјам), Ј. Вујићка (Полет Суплије), А. Лескова (Госпођа Суплије), Л. Јовановићка (Контеса Олга), И. Веселиновићка (Елиза), А. Верешчагин (Владимир), Б. Дрнић (Гијом Лорноа), М. Ајваз (Пикоте), П. Кокотовић (Барон Димитриј Степанович), М. Аћимовић (Генерал гроф Сковјев), А. Алигер (Господин Жимо), М. Ганза (Жозеф). – Изведено 8 пута.

ЛИТ: А-м, Позната француска комедија „Ништа без мушке главе“ на суботичкој позорници, Југословенски дневник, 1931, бр. 268, с. 6; А-м, „Ништа без мушке главе“, Југословенски дневник, 1931, бр. 274, с. 5; А-м, Гостовање Новосадско-осјечког позоришта у Сомбору, Глас народа, Сомбор 1931, бр. 42, с. 5; А-м, Новосадско-осјечко народно позориште у Сомбору, Југословенски дневник, 1931, бр. 275, с. 6.

В. В.